Почетна Колумна ЈЕЛЕНА ЈЕЛИСАВЧИЋ – Хрватска победа – Апотеоза геноцида

ЈЕЛЕНА ЈЕЛИСАВЧИЋ – Хрватска победа – Апотеоза геноцида

by pera

Не постоји много нација за које засигурно можемо тврдити да су настале на тако безобзирном фалсификовању и манипулацији историјским чињеницама као сто је то случај са хрватском. Међутим, темељи хрватске нације какву данас познајемо, осим клептоманске квалификације имају још два стуба на којима се развијала хрватска, не тако знацајна историја.

Први, мржња према Православљу подстицана директно од Ватикана, и друга и следствена, мржња усмерена на Србе. Хрватску србофобију можемо сматрати аутентичним хрватским наслеђем којим се они и данас поносе и истичу као своју битну особеност и која је последњих сто година најбруталније потврђена, екстремније него пре тог периода. Хрватска србофобија је политички израз за вишевековни модус операнди који је један мали и вечито вазални народ, под инструкцијама сопствених окупатора и Римокатоличке цркве преводио у најстрашније насиље над Србима још од прогона, убијања и покатоличавања Срба православаца у Босни у XI веку, под инструкцијама Папе Сикста II и угарског краља Коломана, закључно са етничким чисцењем и геноцидом над српским живљем у РСК, 1995. године.

Дакле, непријатељски фронт који је Хрватска градила хиљаду година према Србима бивао је само различитог интензитета и фреквенције, али квалитативно константан и непроменљив, огољен од било какве солидарности и јединства који нам је као народима инпутирана вештачки, супротно од било какве логичности српског националног дискурса.

Хрватска држава није била независна од XI века, па све до пада Хабзбурске монархије у XIX веку.

Данас нећемо добити ни један одговор о постојању Хрвата ни у једном релевантном историјском архиву : цариградском, венецијанском, миланском, или бечком. Дубровачки знаменити историчар Марво Орбини, у свом делу „ Историја“, говори о јединој познатој народној историји, историји Немањића и осталих српских средњовековних владара и династија : Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића. Међутим, потпуно у супротности са валидним историјским изворима у многим хрватским изворима могу се наћи лажне тврдње да су Хрвати „ стари народ ратника и генерала“ иако историја не памти ни једног. Један од примера хрватског апсурдног приступа историји у којем можемо лоцирати политичку мотивацију је популарна тврдња да су Хрвати имали 302 своја владара од бана Борне 819. до пада Хабзбуршке монархије у XIX веку, што би било превише и за неку респектабилну историју попут руске, а не за једну периферну попут хрватске.

Још једна битна чињеница хрватске манипулације и фалсификовања вредна помена је преузимање штокавског, српског наречја и његова имплементација у хрватски књижевни језик у XIX веку, што значи да хрватска нација данас говори српским језиком, притом се трудећи да створе нове лингвистичке оквире и услове и дефинишући их као аутентично хрватским.

У последње две деценије овај појавни облик постао је прилично интезиван, да у свој трагичности оваквог политички мотивисаног чина, у колоквијалном говору данашњих Хрвата имамо мешавину српског, новокомпонованог Хрватског и обиље англицизама, а када на све додамо и прилично хендикепирану хрватску предиспозицију и таленат за било који облик књижевности, у суми добијемо препознатљиву хрватску лингвистичку фрустрацију која је само један од методолошких приступа отклона од свега што је „српско“.

Хрвати бесрамно присвајају Далмацију као своју иако у историји она никада није била хрватска. А колико је била српска говоре и српски манастири у Далмацији, изграђени од српских средњовековних владара, манастир Крупа из 1317. -краљ Милутин, Крка из 1350.  – Јелена, сестра српског цара Стефана Душана Силног. Дубровник је у био српски град у XVIII И XIX века,  а о томе сведоче и пописи становништва из тог периода, али и дубровачка књижевност писана на ћириличном писму. Да је Србија 1916. потписала Лондонски пакт, данас би у њеном поседу било 2/3 обале и јадранских острва и имала излаз на море. Али идеја о југословенству и синергији „ братских“ народа је била приоритетнија. То је била прва фаза српског националног губилишта, настављеног формирањем Демократске федеративне Југославије.

Идеја о „југославизму“ које је у XIX веку протежирао похрваћени Немац Штросмајер, магнат Римокатоличке цркве, која би требало да уједини све Јужне Словене и стави их под власт Аустроугарске монархије како би процес покатоличења Православаца ишао елегантније, није била ништа мање погубнија по српски национ него идеја о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку краљевину, али и од оне уједињењу свих народа и народности која је реализована под Јосипом Брозом кога само у оквиру званичне историографије можемо сматрати Хрватом, али је то врло упитно с обзиром да данас постоје верификације о његовом аустроугарском пореклу, тако да га с правом можемо сматрати Хрватом само декларативно.

Ако српски народ није знао колико је хрватски елемент погубан и субверзиван за време Великог рата кад су Хрвати ратовали уз Аустрију или нешто пре у Балканским ратовима где су подржавали Бугаре, или нешто раније кад су након турско-српског рата 1876-1878. славили турску победу на Ђунису и као израз поштовања победиоцу Срба , слали златну сабљу из Загреба турском паши, или те несретне 1918. кад је настала краљевина СХС , морала је то знати 1945. након геноцида над Србима у Независној држави Хрватској, најсвирепијем иживљавању једног народа над другим у модерној европској историји уз суделовање Римокатоличке цркве.

У оквиру краљевине СХС, хрватска нетрпељивост према монархистичком и централистичком уређењу монархије коју су Срби гајили још и из периода Немањића и које је долазило из традиције и Православне цркве, била је велика и сматрајући да је краљевина превише „великосрпска“. Да су Хрвати децентралисти, аутономисти и федералисти, доказали су 1939. када је створена бановина Хрватска, аутономна и независна „држава у држави“. Бановина Хрватска била је заправо политички оквир србофобије у којој је сазревала идеја о „коначном“ разрешењу односа Срба и Хрвата, али и створена логистичка – законодавна и војна инфраструктура на чијим ће темељима само две године касније почивати Павелићева, Независна држава Хрватска.

Независна држава Хрватска била је фашистичка, шовинистичка, клерофашистичка и србофобска држава, колатерала Хитлерове тоталитарне догме и његов најважнији савезник на Балкану, настала на предиспозицији већ темељно формираног великохрватског национализма у XIX века пониклог на идеолошким основама хрватског политичара Анте Старчевића, оца нације и заговорника „велике Хрватске“. Међутим, екстремни терор који је Павелићев усташки режим спроводио над Србима, Јеврејима и Ромима, последица је шовинистичке, екстремно србофобске идеолошке платформе његовог страначког колеге и наследника, Јосифа Франка. Франкову замисао да Србе из Босне треба протерати и измасакрирати, учинио је реалистичном Анте Павелић на тлу НДХ уз свесрдну помоћ и суделовање Римокатоличке цркве. Истине ради, логори за Србе постојали су још у бановини Хрватској, као израз политичке тортуре режима. У НДХ, они су обновљени и проширени и законодавно дефинисани као радни и саборни логори за Србе, Јевреје, Роме, и антифашисте Хрвате. Међутим, логори на простору НДХ су били најкрвавија кланица са две најекстремније црне тачке –логор Јасеновац и оно сто је ексклузивитет без преседана и ставља усташки режим на црну историјску мапу зверстава, логори за децу.

Наиме, водећи се Павелићевим упутством да није добар Усташа онај који дете не може мајци из утробе да ишчупа или га након бацања у ваздух дочека на бајонет, усташки режим је починио најмонструозније насиље над женама и децом, бацајући мајкама лобање деце у крила, касапећи их и газећи пред мајкама, и разбијајући њихове лобање маљевима пред очима мајки.

Дакле, током целог периода Другог св. рата, Хрватска је била једина у којој су постојали логори за децу. У периоду од 5г. страдало је око 75.000 деце ( углавном српске али и јеврејске и ромске). Комплекс логора Јасеновац је српски град под земљом, злогласно мучилиште у коме су страдали поред Срба и Јевреји, Роми, комунисти, гробница за стотине хиљада цивила и најбруталнија и ванвременски најсуровија казна Ватикана Православљу и Јудаизму .

Данас знамо за аутентичне примере хрватског дивљаштва и монструозности у крвавим фабрикама смрти где су се очи и уши жртава могле су се наћи око врата оних који су их поклали, коже затвореника на абажурима лампи, деца су жива бацана у врећама у реку Саву, ћерке су силоване а затим масакриране пред родитељима, људе су живе драли, а затим солили, правили интерна такмичења у брзини клања, правили сапуне од људске коже…

Укратко, последица хрватске психопатолошке, вишевековне мржње према Србима, која је чинила окосницу њиховог суштинског националног идентитета, реализована је у једној временској и просторној одредници, кроз форму зверстава без преседана у модерној европској историји, за које нико није одговарао. Иако број настрадалих у Јасеновцу није прецизно утврђен, а он иде са претпоставком од 700 000 жртава, оно што је критично јесте методологија која је коришћена за убијање људи, жена и деце, рођене и нерођене.

Јасеновац је био Пакао у пуном обиму и свим карактеристикама. Кад смо већ код Пакла, учешће Ватикана и Римокатоличке цркве у подржавању усташког режима био је експлицитан. На примеру генезе деловања и судбине након НДХ, духовника усташтва Алојзија Степинца, који је подржавао усташки геноцид над нехрватским живљем а поготово Србима и толерисао крваве руке свог свештенства, јасно видимо одобравање и благонаклоност Ватикана кад је у питању усташтво.

Наиме, иако је овај ђавољи пастир за своја дела осуђен преблагом комунистичком казном кућног притвора, од стране Папе Пија XII промовисан је у кардинала, а папа Јован Павле II га је прогласио за мученика. За време власти Фрање Туђмана, на сваку годишињицу Степинчеве смрти вршене су мисе у његову част. Данас, за време власти Колинде Грабар Китаровић, Степинац је рехабилитован . Анте Павелић је умро у Ватикану, као свештеник. Космичка правда је затајила.
Анте Павелић темељио је свој усташки учинак на идеји да би трећину Срба требало побити, трећину покатоличити а трећину протерати. Ово последње десило се у најмасовнијем етничком чишћењу након нацистичке епохе у Немачкој и НДХ, пола века касније. Операција „ Олуја“ започела је 4.8.1995. године и формално је трајала три дана. Преко 250.000 Срба протерано је са својих вековних огњишта, а на хиљаде њих побијено и масакрирано приликом уласка хрватске војске у Книн, главни град Републике српске Крајине. Током повлачења, колоне цивила (жена, деце) су гађане хрватским копненим и ваздушним снагама, што је сасвим на линији вишевековног великохрватског јунаштва и храбрости. Наиме, као што је за време нацистичке Немачке НДХ имала улогу сателита за Балкан, за време рата на подручју СФРЈ била је протежирана у исту улогу па тако је већ 1991. године Хрватска призната од стране Немачке и Ватикана што је било у потпуној супротности са Хелсиншким завршним актом из 1975. године о неповредивости граница осим мирним путем. Намеће се утисак да су историјски догађаји континуитет у коме нема места за случајности. Ово је флагрантан пример. Заправо, из догађаја од пре само 22 године закључујемо да је србофобија и мржња усмерена ка Православљу процес дуг готово хиљаду година и чини „кичму“ идентитета хрватског национа.

Наиме, подручје РСК, насељено је Србима још у средњем веку, док је било гранично подручје Хабзбуршке монархије. У периоду од XV до XIII в. трајале су непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину које су биле у саставу Монархије. Срби су активно учествовали у одбрани Крста од Турака и на тај начин формиране су војне крајине. Међутим, присуство Срба на овим просторима датира јос из IX в. када Србе на овим просторима помиње франачки хроничар Ајнхарт. Прва Војна крајина насељена Србима, настала је 1579. а након Хабзбуршке окупације Босне и Херцеговине, престала је да важи управа Војне Крајине 1881. а Срби који су насељавали ово подручје наставили су ту да живе као слободни земљорадници. Према попису становништва из 1921. на подручју бивше Војне Крајине живело је 658.769 Срба.

За време усташке НДХ побијено је око половина, док  су миграције у српска подручја била масовна. У СФР Југославији положај преосталих Срба био је изузетно тежак, у социјалном и егзистенцијалном смислу, а комунистички резим Броза био је у индолентан и толерантан према сваком виду хрватског угњетавања Срба. Грађански, међуетнички и верски рат у СФР Југославији почео је управо у Хрватској, када је Хрватска непризнајући вољу Срба као конститативног народа да остане у заједничкој републици, прогласила независност од заједничке републике. Пет година касније, десило се масовно протеривање Срба из РСК, која се сматрала као и РС делом СРЈ, уз подршку Америке и благослов Ватикана. Хрватска ни током политичке кампање ХДЗ-а Фрање Тућмана, 1990. закључно са војним операцијама у којима су Срби масовно убијани и протеривани са својих вековних огњишта, нису напустили усташке симболе, али ни идеологују својих идеолошких отаца, Старчевића, Франка, Павелића.

Данас је Хрватска поново окупирана држава, финансијски и војно, и само декларативно независна држава. То само по себи и није оптерећујућа квалификација за Хрватску, јер је мало кад у историји и била слободна и независна. Кад је била независна држава, она је била и геноцидна. Данас, из тако „ денацификоване“ Хрватске, можемо чути да су се у Јасеновцу играле Нушићеве представе за затворенике, да је истраживање злочина у логорима увреда за хрватски народ али и да су у усташким логорима највише страдали Хрвати ?!? Мит о братству два народа, српског и хрватског рушен је много пута током историје. Фрустрација хрватског народа, вазда потлаченог, историјски дисфункционалног и без рефлекса за самоодбрану и слободу, била је огромна, јер је насупрот њима стајао народ Православни, велике историје и витештва, устанака и непрекидне борбе за слободу, велике књижевности и културе, аутентичног језика, и некадашњег царства. Хрватски домет јунаштва је бан Јелачић који је издејствовао већи степен аутономије за Хрватску од Хабзбуршке монархије. За то време, Србија је била низом устанака ослобођена од Турака, после Француске најдемократичнија држава ондашње Европе. Све што је данас аутентично код Хрвата, настало је на патолошкој мржњи према Србима, фалсификовању историјских чињеница и клептоманским афинитетима. Данашња „демократска“ хрватска политика слави усташтво ништа мање него и кад је живело у пуном обиму. А народ који не диже глас против овакве политике би то могао поново урадити, или бар то толерисати. Да Срби у једном периоду своје историје нису поклекли пред идејом политике која је за њих саме била самоуништавајућа, не би преживели страхоте геноцида у размаку од пола века, од своје, мале, али зле „браће“.
За време тридесетогодишњег верског рата између католика и протестаната у Европи у XVIII в. у ком су Хрвати учествовали на страни Хабзбурговаца, Хрвати су упамћени по монструозним злочинима, посебно над бебама. Тада је настала чувена крилатица „ Сачувај ме Боже, куге, глади и Хрвата“.
Ми, Срби, данас тврдимо исто. Али грешку коју не смемо да поновимо јесте да дозволимо луксуз апатије и индолентности у односу на овај национални ентитет коме је србофобија, стечени рефлекс. Јер куга је искорењена, глад може да се преживи, трећа опасност је малигна и неизлечива.

Јелена Јелисавчић

Политикон