Почетна Колумна Психологија богатих: Како статус убија емпатију

Психологија богатих: Како статус убија емпатију

by pera

Ко је склонији да лаже, вара и краде – богат или сиромашан појединац? Звучи логично да неко ко је већ богат може себи да допусти да игра фер.

Ко је склонији да размишља о потребама сиромашних? Звучи логично да је сиромашна особа заокупљена сопственим тешким економским положајем. Насупрот њој, богат човек, решен таквих брига, може себи да допусти да се позабави туђим тешкоћама.

Психолози, тј. резултати њихових истраживања, кажу да је оваква логика фундаментално погрешна. Како се особа пење социоекономском лествицом, тако њена способност да разуме и саосећа с онима ниже од ње – опада.

Социоекономски положај и неетично понашање
“Похлепа је здрава”, лајтмотив говора којим се Иван Бески , (не)чувени берзански трговац са Wаll street-а, обратио дипломцима Пословне школе Универзитета Калифорније у Берклију, генерација 1986, послужио је Оливеру Стоуну као инспирација за говор “Похлепа је добра“, који у његовом филму “Wаll street”, годину дана касније, изговара главни лик Гордон Геко.

Да ли богати похлепу заиста сматрају пожељном? Неких 25 година после Беског, управо на Берклију, изведен је читав низ експерименталних студија које се баве везом између социоекономског статуса, неетичних понашања и неемпатичног реаговања.

Традиционално социолошкој теми, професор психологије на Берклију Дахер Келтнер и његов докторант Пол Пиф  пришли су на другачији начин. За потребе једне од студија, сарадници Келтнера и Пифа надзирали су прометну раскрсницу у урбаном језгру Сан Франциска, бележећи марку аутомобила чији возачи не поштују право првенства и непрописно “секу” друге учеснике у саобраћају. У другој теренској студији, поново полазећи од премисе да тип аутомобила сведочи о социоекономском статусу особе за воланом, пратили су возаче који не успоравају пред пешачким прелазом, иако је пешак већ ступио на “зебру”.

Обе натуралистичке студије, експерименти у real-life окружењу, показале су да су богатији – независно од пола, старости, доба дана, густине саобраћаја у тренутку посматрања – склонији бахатом, безобзирном понашању у саобраћају. Што је понашање возача дрскије, то је корелација са социоекономским статусом јача; на пример, власници скупих аутомобила далеко чешће нагло убрзавају да би предухитрили пешака који је почео да прелази улицу, чак и након што су кроз предње стакло успоставили контакт очима с особом коју “секу”.

Трећа студија изведена је у лабораторијском окружењу. Испитаницима, студентима Берклија, представљено је неколико сценарија који описују неетично понашање, након чега су се изјашњавали о степену слагања с одлуком актера (у свим описаним ситуацијама, актер на превару стиче личну корист) и сопственој спремности да у сличним околностима донесу сличну одлуку. Овог пута, истраживачи су настојали да дођу до директније процене статуса испитаника. Као мерни инструмент послужила им је МекАртурова скала субјективног социоекономског положаја, социодемографски упитник који се стандардно употребљава у студијама овог типа.

Као и у случају теренских студија, утврђена је корелација између класне припадности и неетичности. Стратификацијски боље позиционирани испитаници показали су већи степен слагања с преварама које почине други, као и већу спремност да и сами поступе на сличан начин.

Питање које се поставило пред истраживаче гласило је: Да ли су богати појединци неетични зато што су богати, или их је неетичност довела до богатства? Елем, Пиф и Келтнер дизајнирали су нову студију, с циљем да тестирају хипотезу да искуство високог социоекономског положаја подиже склоност ка неетичном понашању.

Идеалан начин да се тестира оваква хипотеза, на жалост, није изводљив. Немогуће је, наиме, експериментално променити реалан социоекономски положај испитаника, а потом пратити промене у њиховом понашању или ставовима. Могуће је, међутим, успешно манипулисати субјективном, осећајном компонентом перцепције и аутоперцепције.

Након што су прошли кроз идентичну процедуру као и субјекти из претходне, треће експерименталне ситуације, Пиф и Келтнер тражили су од својих испитаника да проведу неколико минута поредећи сопствени социоекономски положај са онима на врху, или онима на дну стратификацијске лествице. Логика овог поступка је следећа: поређење с најсиромашнијима, испитаницима ствара утисак да је њихов стварни социоекономски положај бољи него што уистину јесте; обрнуто, поређење с екстремно богатима, испитанике примује да о себи мисле као о сиромашнијима него што јесту. Како би им додатно ојачали лажни доживљај, истраживачи су субјектима администрирали модификован социодемографски упитник, намештен тако да их сврстава јако високо или јако ниско у односу на наводни просек.

Сам експеримент био је релативно једноставан. На изласку из лабораторије, наводно у знак захвалности за учешће у експерименту, испитанику би било понуђено да из чиније с чоколадним бомбонама узме онолико слаткиша колико жели. Додатно, сваком испитанику је речено да оно што преостане одлази у хуманитарне сврхе.

Резултат експеримента: Испитаници наведени да себе доживе као веома високо позициониране на социоекономској скали, узимали су више слаткиша, тј. остављали су мање у добротворне сврхе.

У наредној студији, показало се да богатији појединци имају повољнији став према похлепи, као и да је управо то варијабла која их чини склонијим свесном варању у интерперсоналној интеракцији (на пример, стављени у улогу послодавца, испитаници бољег социоекономског положаја склонији су да од особе која тражи стално запослење сакрију информацију да ће радно место за које конкурише ускоро бити укинуто). Следећа експериментална ситуација показала је да испитаници бољег класног положаја чешће варају уколико им се за то укаже прилика. Резултати укупно седам експерименталних студија Пифа и сарадника своде на следеће: Богатији појединци мање поштују етичке норме.

Класа и саосећајност
– Важно је бринути о рањивим људима.
– Када видим да је неко повређен или му је потребна помоћ, осећам снажан порив да се постарам за ту особу.
– Брига о другима даје ми унутрашњи осећај топлине.
– Често запазим људе којима је потребна помоћ.
– Ја сам веома саосећајна особа.
Пет тврдњи, на које испитаник даје један од седам могућих одговора, у распону од “потпуно се не слажем” до “потпуно се слажем”, често се у психолошким истраживањима користе као тест саосећајности. Оне су део ширег мерног инструмента, познатог као Скала диспозиције ка позитивним емоцијама (ДПЕС), који поред саосећајности мери тенденцију ка доживљавању и испољавању још шест емоција: радост, љубав, забавност, задовољство, понос, и страхопоштовање. (Страхопоштовање је додато листи из техничких разлога; због корелације с појединим димензијама личности и могућности да се, тако употпуњена, Скала позитивних емоционалних тенденција користи у истраживањима религиозности и ауторитарности).

Као што јој само име каже, ДПЕС не испитује да ли је неко у стању да осети излистане емоције, већ у којој мери је свака од њих појединачно трајна одлика нечијег емоционалног стила; прецизније, колико су често и с којим интензитетом ове емоције присутне у нечијем емоционалном животу. Серијом студија које су извели у претходних неколико година, Келтнер и сарадници покушали су да одговоре на питање: Постоји ли веза између класне припадности и саосећања?

Психолози саосећање дефинишу као тугу или бригу за друге, коју прати жеља да им се пружи помоћ и умањи патња. Разлагање саосећања на две компоненте има своје теоријско утемељење. Емпиријски пак, жеља да се другима притекне у помоћ и ублажи патња се ретко јавља уколико претходно не постоји осећање туге, изазвано њиховим тешкоћама.

Помоћу теста саосећајности и стандардног социодемографског упитника, Келтнер и сарадници утврдили су, као и многи пре њих, да између тенденције ка саосећајности и класне припадности постоји негативна корелација. Што је особа више на стратификацијској скали, то чешће и мање интензивно саосећа са тешкоћама других.

Да би отишли корак даље од упитника и самопроцене, истраживачи су у једној од студија испитаницима приказали два видеа: један неутралан (филм о уређењу дворишта) и један који би требало да побуди саосећање (деца на хемотерапији).

Бројна ранија истраживања утврдила су да успоравање срчаног ритма представља један од најпоузданијих физиолошких показатеља фокусираности на друге. Аутори студије су стога одлучили да испитаницима прате број срчаних откуцаја у минути, али током целе експерименталне процедуре, а не само за време гледања видео записа. Дакле, и док су попуњавали упитнике, испитаници су носили носили мини-електрокардиограм, што је истраживачима омогућило да апстрахују евентуалне промене у срчаном ритму субјеката, настале због узбуђења у учешћу у експерименту и необичности ситуације у којој су се нашли. Као што су и предвидели, физиолошки параметар саосећајности испољавао се чешће и интензивније код социоекономски слабије котираних испитаника.

Резултат указује на изостанак ангажмана богатих, односно чињеницу да се не фоскусирају на проблем других. Келтнер и његов колега са Универзитета Илиниоиса Мајкл Краус (Мицхаел W. Краус) добили су потврду оваквог налаза и на бихејвиоралном тесту.

У једноставној експерименталној поставци – међусобно упознавање и кратак разговор међу људима који се раније нису срели – Келтнер и Краус дошли су до закључка да богатији далеко више и чешће манифестују невербалне показатеље нефокусираности: намештање косе и одеће током разговора, манипулација ситних објеката руком (оловка или мобилни, на пример) током разговора, лутање погледом у страну… За разлику од њих, сиромашнији људи, у директном контакту, чешће пажљиво прате саговорника, климају или одричу главом, осмехују се, подижу обрву…

Зашто су богатији људи себичнији?
Уопштено, резултати десетак описаних студија могу се свести на два налаза:

– Што је особа ближа врху социоекономске лествице, то је мање саосећајна.
– Што је особа ближа врху социоекономске лествице, то је мање етична.
Како их објаснити?

Већина истраживача који се баве овом тематиком верују да је недостатак емпатије код људи више класе стечена карактеристика, која произилази из личног искуства економског благостања. Наиме, добар социоекономски положај чини особу мање зависном од других. Самим тим, може је учинити и мање осетљивом на “присуство” и положај других. Други разлог може бити и позитиван однос/став према похлепи, који пак захтева засебно објашњење. Једно од могућих гласи: Већина богатих у развијеном свету, поготово ако је реч о самом стратификацијском врху, долази из корпоративног окружења, што ће рећи да формално или неформално имају економско образовање. Савремена економска теорија слика човека као рационалног појединца који тежи да максимизује сопствену корист. На страну да ли је таква слика човекове природе тачна, а није, оно што је рационално сви мање-више сматрамо пожељним и исправним. Осим тога, економски образован појединац, ако је уз то богат, руководиће се максимом “време је новац”, што може да објасни мањак пажње који посвећују случајном саговорнику.

Однос према грамзивости може утицати и на тенденцију богатих да оправдају неетично понашање, сопствено или туђе. Када је реч о ситним прекршајима, попут саобраћајних, свакако да од утицаја може бити и чињеница да себи могу да приуште плаћање казне за учињени прекршај.

На крају, знате ли зашто је уведено суђење уз пороту, пар векова пре него што је психологија уопште постала засебна дисциплина? Зато што се увидело да судије, по правилу аристократског порекла, у споровима између класно неједнаких странака, практично не чују и не виде ону која припада нижем социјалном слоју.

Соња Павловић

Акузатив