Почетна Актуелно Старим глупостима у нове поразe

Старим глупостима у нове поразe

by pera

Пише: Марко Матић
Као што се и дало очекивати након што је на недавно одржаним председничким изборима у Србији за себе изборио позицију предводника опозиције, бивши омбудсман Саша Јанковић основао је своју политичку организацију – Покрет слободних грађана Србије (ПСГС). Већ у основним цртама првог Јанковићевог поздравног говора и избором челних људи његове странке у настајању, јасно је реч само о још једном пројекту унапред осуђеном на пропаст

Оно што би се могло сматрати Вучићевом опозицијом из снова -напокон је постало стварност. Сачекавши да најпре чак и његови бирачи забораве за кога су гласали на протеклим председничким изборима, а потом и да са улица ишчезну протести који су претили да у други план гурну целокупну опозициону политичку сцену, Саша Јанковић је решио да настави са покушајем капитализације позиције првопласираног опозиционог канидата на изборима.

Јанковић се најпре одвојио од Демократске странке као стожерне партије која је била носилац његове председничке кампање, да би се, након готово два месеца премеравања и одмеравања опција које му стоје на располагању, најзад определио за стварање сопственог политичког покрета. Читав посао је финализован оснивачком скупштином нове организације током које је одлучено да се она назове Покретом слободних грађана Србије, а за њеног председника, у демократском духу, изабере, а ко други до – сам Јанковић. За чланове Председништва покрета изабрани су Срђан Шкоро (новинар на заласку каријере за кога нико није чуо док га са места уредника деска „Вечерњих новости“ није сменио Ратко Дмитровић), Аида Ћоровић (бивша посланица ДС и невладина активистикиња која се прославила организовањем посете новопазарских средњошколаца Борису Тадићу током које их је овај, на опште запрепашћење деце, саветовао да „подједнако воле и Истанбул и Београд“), Горан Марковић (прослављени редитељ који се недавно повукао из ЛДП са образложењем да је сувише стар да би се активно бавио политиком) и академик Душан Теодоровић (познат као један од предводника у лову на вештице када су у питању што основане што неосноване сумње за плагијате напредњачких, али не и осталих, диплома и доктората).

Поред живописног четворочланог Председништва, оснивање покрета су подржале и бројне јавне личности међу којима се истичу имена певача Владе Георгијева, глумаца Сергеја Трифуновића и Николе Ђуричка, новинара Бошка Јакшића, контроверзног адвоката Боже Прелевића, редитеља Здравка Шотре и Кокана Младеновића, професора ФПН Радета Вељановског, социолога Ратка Божовића…..

Поред тога што су у врху покрета и међу оснивачима изостала нова некомпромитована млада лица, без чега тешко да може бити помена о квалитативно новој појави на политичкој сцени Србије, свеже и прогресивне идеје изостале су и из самог обраћања изабраног лидера организације као и из основних програмских принципа и начела која ће бити идеје водиље у будућем деловању. Већ на самом старту Јанковић је саопштио да ће у свом будућем раду покрет „сарађивати са свима онима који деле исте вредносне циљеве….и са свима који не деле ни прикривену ни јавну сарадњу са садашњим режимом“.
Чак и под натегнутом претпоставком да Јанковићев покрет потпомогнут уморним Марковићем, компромитованом Аидом Ћоровић и циркузантском појавом Срђана Шкора, постане респектабилна политичка снага у земљи, он је својим екстремним схватањем политике већ у старту од своје организације одгурнуо готово 60 одсто пунолетних грађана Србије који су на овај или онај начин подржали Вучића.

У нешто блажем облику, сличну грешку са катастрофалним последицама по будућност своје партије направио је и Зоран Живковић приликом оснивања Нове странке када је као један од водећих принципа у деловању навео да никада и ни под којим условима неће сарађивати са Вучићевим режимом. Ову екстремистичку политичку мантру Јанковић је додатно радикализовао и проширио на све оне који су на било који начин сарађивали с Вучићевом влашћу чиме је свом покрету дугорочно обезбедио секташку маргинализацију. Посебно је неодржива теза коју је Јанковић пласирао оваквим ставом, а која указује да је мањи грех било то што је он лично припадао структурама злочиначког Милошевићевог режима неголи сарадња неких људи са структурама Вучићеве власти.

Подсећања ради, док су Милошевићеви ескадрони смрти ликвидирали Славка Ћурувију и Ивана Стамболића, и на све могуће начине покушавали да убију Вука Драшковића, Саша Јанковић је седео и примао крваву приправничку плату у једном од Милошевићевих министарстава. Иако је и раније било покушаја да се садашња власт изједначи са режимом Слободана Милошевића, због очигледних нелогичности од те ступидне идеје у међувремену су одустали чак и најострашћенији противници самог Вучића.

Поред тога што је екстремним схватањем политике већ у старту свој покрет осудио на дугорочну маргинализацију, Јанковић није пропустио прилику ни да се обрачуна са каквим-таквим досадашњим опозиционим политичким наслеђем. Поред односа незахвалности који је показао према Демократској странци захваљујући чијој подршци је остварио добар део резултата који је забележио на председничким изборима, јавности је посебно пао у очи ниподаштавајући однос који је током кампање показао према ЛДП-у и њеном лидеру Чедомиру Јовановићу. Испало је тако да је, попут већ поменуте примисли да је Милошевићев режим био мање зло од актуелног Вучићевог, Демократска странка мање зло од ЛДП, иако се гро замерки Јовановићевој партији односи на период сарадње са Тадићем и Ђиласом, а не на измишљену и непостојећу сарадњом са Вучићем.

Да себи већ у старту одсече све гране на којима би могао бар неко време да седи и са висине теоретише о политичким приликама у Србији, Јанковић се потрудио осудом европских институција из Брисела због њихове подршке реформама актуелних власти у Београду. Тиме је Јанковић још једном показао елементарно неразумевање начина на који функционишу политички процеси у земљи, региону и међународној арени. Убеђен у „истинитост“ својих перцепција о карактерима Милошевићевог и Вучићевог режима, Јанковић је очигледно очекивао да ЕУ и међународна заједница према Вучићу заузму непријатељски став као што су га имали и према некадашњем Јанковићевом шефу чиме је демонстрирао потпуно одсуство реалности како у свом виђењу политике тако и у пројекцији циљева чијем ће остварењу, по свему судећи, узалуд тежити у свом политичком деловању.

Основни проблем, међутим, код Јанковића лежи у томе што он политику схвата искључиво у категоријама за или против Вучића. Свођењем једне озбиљне делатности на персонални ниво и смернице које из њега произилазе, Јанковић и неозбиљна дружина која се окупила око њега лансирали су у политичку арену организацију која се може сврстати у ред најпожељнијих могућих опозиционих партија када се у обзир узму жеље оних који су на власти. Одсуство конкурентности једне такве органиазције обезбедиће дугорочан опстанак на власти тренутно водеће партије у земљи, док ће даљим цепањем опозиционог бирачког тела и слуђивањем незадовољних грађана тај исти покрет више шете нанети опозиционој сцени неголи владајућој. Због тога од Јанковића и његових следбеника с правом данас много више стрепи Демократска странка, неголи Вучићеви напредњаци.

На крају, али не и најмање важно, требало би поменути да Јанковићев покрет осим општих места и јавно исказаних жеља да „Србију обасја сунце, а њеним грађанима врати се осмех на лице“, није донео никакве новине у погледу нових политичких идеја и програма. Јавност није чула нове ставове о убрзању европских интеграција Србије, о начинима за решавање њене безбедносне дилеме покретањем процеса атлантских интеграција у НАТО, о нормализацији односа са Косовом, о унапређењу политике стабилизације и помирења у региону, о економским реформама и покретању значајнијег привредног раста, о решавању нагомиланих проблема унутар ДС реформом унакаженог правосуђа….. Овим питањима Јанковићев покрет очигледно се озбиљно неће ни бавити с обзиром да су му приоритети нешто сасвим друго.

У сваком случају Јанковић је својом појавом бар у нечему успео – да грађанима Србије на кратко врати кисели осмех на лице. За срећу ће ипак бити потребно много више од тога.

XXZ