Почетна Колумна ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ – Мишима и ја, чему?

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ – Мишима и ја, чему?

by pera

Све што је Јапан био – дугује самурајима. Они су били не само цвет нације, негоистовремено и њен корен. Сви драгоцени поклони неба дошли су преко њих. Иако су се они држали доста по страни од обичног света, они су постављали моралне стандарде за тај свет и руководили га својим примером. Јапански дипломата и писац Иназо Нитобе
Мене поражава то што смрт код Европљана изазива такав ужас. Једина њихова жеља јесте – да живе. Они се плаше не само да говоре, већ и да мисле о смрти. Због тога је целокупна европска култура несиметрична, нагнута на једну страну – ка животу. Јапански писац Ентај Томомацу
Постоје неке књиге и писци који нас у нашем одрастању жестоко заинтригирају, па и обележе. Такав је случај био са мном када сам прочитао две књиге јапанског писца Јукија Мишиме: «Златни павиљон» и «Морнар који је изневерио море». Сећам се да сам том приликом у својим «Дневничким бележницама једног осамнаестогодишњака» писао, прецртавао и поново писао:
У последње време веома ме заокупља Јукио Мишима (Yукио Мисхима). Само ме моја уродјена лењост спречава да ми се то догадја чешће. Тако понекад, с одредјеним пијететом, понављам у себи речи: «Јукио Мишима» и тиме донекле личим на будисте Јапанске школе амидизма, који своју кратку молитву – састоји се само од речи «Спаси ме, Будо Амидо» (на јапанском: Наму Амида Бутсу) – узастопно дуго понављају десетинама, понекад стотинама, па чак и хиљадама пута, чинећи то све у пустој жељи да остваре једноставан пут до спасења – поткрепљујући га успут, наравно, честитим свакодневним радом. Мени се, маколико одавно показујеман интерест ин тхингс Ориентал, не догадјају баш такве екстазне ситуације, јер ја, у мојим околностима, нисам толико кротак духом, а нисам још ни довољно спреман да учиним да ме потпуније захвати «ватрени азијатизам», односно «јапанштина». Било како било, чврсто сам решио да на одредјено време другујем са тим занимљивим Јапанцем. Слично вернику који тражећи Бога боље упознаје себе, ја верујем да ћу кроз Мишиму доћи до занимљивих сазнања о себи самоме, али и о некима који ме окружују, а до којих ми је стало.
Неко може рећи да је једном младом Србину тешко да подробније схвати писца из тако далеког и веома друкчијег света – сходно познатој Киплинговој (Рудyард Киплинг) флоскули «Ох, Еаст ис Еаст, анд Wест ис Wест, анд невер тхе тwаин схалл меет»; на овај начин ја заправо желим да се скромно придружим онима на Западу који покушавају да, кроз књиге, боље схвате тај далеки Исток. Не треба ме подсећати ни да се чак и Маргерита Јурсенар (Маргуерите Yоурценар), која је о Мишими много знала и писала надахнуто у есеју «Мишима, или визија празнине», правдала: «Увек је тешко судити о великом савременом писцу: недостаје нам одстојање. Још теже је доносити суд о њему ако припада цивилизацији различитој од наше, при чему се у игру уплиће и драж егзотике или неповерења према њој». Што се првог дела изјаве тиче, сада је временска дистанца поприлично велика – од смрти Мишимине прошло је скоро 40 година. А што се тиче цивилизацијских разлика, тачно је да оне постоје, како одавде према тамо (за већину Европљана јапанска цивилизација, маколико велика, јесте – периферна), тако и отуда према нама, али изазов је тим већи. Медјутим, свестан сам да, упркос очекивањима да ће се неки конкретнији одговори о Мишими добити после дужег протока времена од његове смрти, њих ни данас – нема. Скоро да сам спреман да поверујем, сходно Његошевом стиху «Овога су у гробу кључеви», да прави кључеви за откривање Мишиме никада неће бити ни пронадјени, те нам једино преостаје да у својим главама замишљамо стваран и нестваран лик Мишимин.
Постоје аутори за које није важно да читалац познаје њихов живот, пошто њихова дела сама себе објашњавају. С тим у вези, чак има мишљења да што мање препознамо писца у његовом делу, вреднији су и дело и писац. Код Мишиме није такав случај: када се чита оно многобројно што је он написао потребно је да се зна, колико-толико, начин на који је он живео и како је престао да – живи, јер су живот и стваралаштво Мишиме чврсто испреплетени, те познавање живота никако не умањује вредност дела, већ га додатно појашњава. Према томе, што више читалац познаје његов живот то ће се више дивити начину који је он користио да да одушка својој души и удовољи свом радозналом уму, али и да усаврши своје тело, јер је димензија физичког била веома присутна у Мишимином животу.

Ко је био Јукио Мишима (1925-1970)?
У питању је «Главни Јапански Писац XX века», пише Григориј Чхартишвили (Григорий Чхартишвили), руски писац и врсни јапанолог, познати антологичар јапанске књижевности у двадесетак томова. Сигуран сам да тај човек зна о чему говори.
Мишима је био веома плодан стваралац, а у већини онога што је радио био је посебан, удаљен од просечности. Писао је песме, приче, есеје, чланке, расправе и приказе, путописе, новеле, романе и позоришне комаде, а бавио се и глумом и режијом у позоришту и филму. Тако је тај човек чврсте дисциплине и балзаковске радне енергије написао укупно 257 књига, укључујући 15 романа, 33 позоришна комада и један либрето; поред тога, глумио је у неколико филмова, углавном о гангстерима или самурајима, а и сам је режирао и играо главну улогу у кратком филму по својој фамозној приповеци «Патриотизам». Глумио је и у позоришним представама. Неки његови романи и позоришни комади веома су филмични, па су имали филмске адаптације («Хук валова» – до сада чак пет пута!). Писао је, рекло би се, са необичном лакоћом и брзином; по природи је био изванредан стилиста и естетичар – лингвисти често указују на «бриљантност његовог стила», што се ретко среће код оних који много пишу. Наравно, као и код других познатих плодних стваралаца, ни код њега није било злато све што је написао. С тим у вези, Американци имају једну погодну фразу: Соме аре греат анд соме аре слигхт, бут алл аре фром а мастер. Обдарен, дакле, блиставим талентом и неслућеном радном енергијом и самодисциплином (рукописе је увек предавао издавачу у тачно договореним терминима), Мишима је успео да Јапан приближи свету на један нов, дотле непревазидјен начин, далеко више него што су то учинили једини јапански нобеловци за књижевност: Јасунари Кавабата ((Yасунари Каwабата) и Кензабуро Ôе.
Мишимина дела су се у Јапану продавала као бестселери (куповали су их и читаоци однегованог укуса), а увелико су и преводјени на западне језике – он важи за најпреводјенијег јапанског писца свих времена. Његове књиге «Златни павиљон» (Кинкакуји), «Морнар који је изневерио море» (Гого но Еико), «Исповест маске» (Камен но кокухаку), «Хук валова» (Схиосаи), «После банкета» (Утаге но Ато), и тетралогија «Море плодности» (Хојо но уми) и данас се сматрају најзначајнијим делима која су се појавила у Азији у XX веку. Заправо, са Мишимом јапанска књижевност је изашла из националних граница потпуније него икад раније, иако је, наравно, било значајних књижевних дела у Јапану и пре Мишиме, од којих су нека саставни део «светске баштине», како се то данас говори.
Медјутим, предмет његових књига и специфике његовог живљења учинили су да још за живота буде извор великог броја контраверзи, како у Јапану, тако и широм света. Наиме, мало је аутора у Јапану постигло такво и толико поштовање, које је било скоро на ивици идолатрије. Док је још био жив, а нарочито после његовог драматичног самоубиства, важио је и за најчитанијег јапанског писца изван Јапана. Смерни Јасунари Кавабата, први јапански добитник Нобелове награде за књижевност, који је помагао Мишими у првим годинама његовог књижевног успона и био његов пријатељ дуже од 25. година, сматрао га је «једним од највећих јапанских писаца, генијем који се радја једном у 200-300 година». С друге стране, било је, наравно, и оних који га нису баш волели.
Познати амерички дневник «Њујорк Тајмс» (Тхе Неw Yорк Тимес) је 1966. године за њега писао да је он «оне оф тхе мост оутстандинг wритерс оф тхе wорлд», а магазин Есквајер (Есqуире) га је те године (значи, на четири године пре смрти), уврстио у листу «Врхунских 100 људи у свету». Називали су га «јапанским Прустом», «јапанским Хемингвејем», «јапанским Д’Анунцијем», па и «јапанским Да Винчијем», зато што се огледао у многим уметничким подручјима.
За разлику од многих који имају само један (главни) циљ у животу, Мишима их је имао више, и махом су то били сложени циљеви, што је чинило да делује као веома контра-верзна личност. Тако, поред тога што је сматран добрим књижевником и драматургом, неки су у њему истовремено видели и фанатика, милитаристу, реакционара, хомосексуалца (заправо бисексуалца), садомазохисту, ексцентрика, психопату, нихилистичког декадента и ко зна шта све још. Није далеко од истине да је од свега тога у извесној мери – свакако било у њему. Али он дефинитивно није био од оних људи које дубоко збуњује нека мала противуречност у њиховим сопственим животима. Он је знао ко је био, а био је јак човек и све је добро подносио. Па ипак, и он је био људско биће од крви и меса, што ће његов насилни крај евидентно показати.
Рано је стекао велику књижевну славу. Имао је само двадесет седам година када је постао најмладји јапански писац коме су штампана сабрана дела – у шест томова. Његов амерички биограф Џон Нејтен (Јохн Натхан), који га је добро познавао али је био склон и опањкавању, каже да Мишимина слава није била последица само његовог писања. «Он је настојао да од себе створи особену личност која је требало да фасцинира, али истовремено да створи и осећај отпора код Јапанаца. Његов стил био је комбинација хладнокрвног ‘дасе’ из Холивуда и римског кафанског момка. У то време, носио је дречаве спортске кошуље, често хавајске, црне затегнуте панталоне и шиљате црне ципеле. Кошуље је носио до пола откопчане да би показао груди које су, за Јапанца, биле маљаве, а око врата златан ланац са разним медаљонима које је накуповао у Италији и Грчкој. Никада није био без тамних наочара и кратко подсечене косе што се у Јапану у то време сматрало ‘последњом холивудском модом’. Такав, Мишима је волео да лута Гинзом дању или касно ноћи, све до једанаест часова, када је одлазио кући и почињао да пише». И тако, све док не сване нови дан (писао је искључиво од поноћи до јутра).
Мишима је био велики заљубљеник у лепоту. Једном је рекао: «Лепота је централни проблем мог стваралаштва, цео мој живот се може посматрати као дејство лепоте на човека. Ја, као темпераментан човек, био сам пун жудњи, али сам предност давао жудњи за лепотом, јер сам некако схватао да је жудња за лепотом изнад свих осталих жудњи. А опет, ја сам био далеко од оних аскета који једино чезну за духовном лепотом, ја сам подједнако важном сматрао и човекову физичку лепоту. А познато је да се много може говорити о утицају физичке лепоте, која профињује душу оних који дођу у контакт са њом, јер онда многи постану бољи људи него што су пре били. Телесно утиче на душевно, а не само обрнуто. Стога сам, понављам, сматрао да је жудња за лепотом најисправнија мотивација у сваком уметничком стваралаштву». Тако многи аналитичари сматрају да су већ прва књижевна дела Мишимина садржала наглашену чежњу за лепотом, што ће бити присутно и у његовом стваралашту у зрелим годинама, с тим штолепота производи екстазу, а екстаза води у смрт, те су веровали да Мишимина «затрованост идејом ране смрти» потиче из – ране младости.
Мишима је прилично касно, тек у тридесетој години живота, схватио истинитост и значај изреке да «тело може што душа хоће», и почео да интензивно ради на – бодибилдингу. У томе је био истрајан до краја живота, дакле пуних петнаестак година.
Оженио се у 33. години, када је већ био позната личност. Било је више разлога који су га на то натерали, њега који је веома волео «бећарски живот» нежење; медју првима свакако је и онај уобичајен и некако императиван у Јапану – да је свако дужан да ступи у брак. Наиме, сматрало се необичним да неко из средње друштвене класе остане неожењен после тридесете године; нарочито се од познатих друштвених личности очекивало да буду у браку и да имају децу. А Мишими, маколико је он био човек који је држао до својих начела, веома је било стало и до поштовања других, односно његове читалачке публике, која је, ето, од њега очекивала да буде ожењен, са децом. Тако захтева и природа, осећао је он то. Његова изабраница била је 19-годишња Јоко Сугијама, кћерка познатог токијског сликара на традиционалне јапанске теме, студенткиња енглеског језика. Занимљиво је и да је пре почетка брака Мишима јасно предочио будућој супрузи шта од ње очекује у браку. Посебно је инсистирао на трима стварима: (1) тражио је да прихвати да је њему писање прва ствар у животу, да (2) поштује његово «право на приватност», као и да (3) га не омета у његовом «рутинском билдовању тела». Јоко се сложила са свим што је од ње тражио.

Имали су двоје деце, сина и кћерку, који и данас живе у Токију.
Генерално говорећи, Мишима је у свом писању често био веома критичан према начину на који се јапанско друштво развијало после Другог светског рата, покушавајући да покаже да земља «губи своју душу» са насталим променама (понекад, у критичким чланцима, бивао је жесток, апелујући на Јапанце да не прихвате да нове околности учине да њихова земља постане – «феминизирани Јапан»). Мада је био свестан да су неке промене неминовне, веровао је да модернизација по сваку цену не води увек на боље. Бирајући бизаран наслов за своје последње велико дело (тетралогија «Море плодности») направио је чак поредјење измедју модерног Јапана и голог пејсажа Месеца. Стога је ургирао повратак Јапана ономе што је он сматрао «његовим чистим традиционалним вредностима».
Циници примећују да, мада је био дубоко привржен институцији цара и самурајском духу из прошлости Јапана, Мишима је, у исто време живео као Западњак – по начину како се облачио и хранио (волео је, рецимо, да ручава у елитним француским ресторанима у Токију, пије вино и коњак, док је са америчким новинарима уобичајено пио виски) и по западњачки опремљеној кући у којој је живео. То је углавном објашњавао чињеницом да је он – породичан човек.
Дуг и неуморан рад на развијању тела се исплатио, па је Мишими било драго што је добио тело које лепо изгледа. А како је усто био славан аутор и богат човек годило му је осећање да је себе поставио на прави пут, пут према својој – превременој смрти, онда када испозавршава све важније животне задатке (није волео «унфинисхед wоркс»). Наиме, маколико се о томе, наравно, није изјашњавао изравно, у једном интервју из тог времена, са неким америчким новинарем, коментарисао је «да ради на свом телу – јер жели да умре пре педесете године, па намерава да буде леп леш». Могло је то да звучи као неслана шала, али није. Већ у новели «Сунце и челик» дао је одговор: мора створити мускулатуру која приличи трагичној смрти! Јер он зна да су самураји-аристократе, и у тренутку смрти, били прави, мишићави и лепо дотерани. Нема више превеликог скривања, Мишима отвара све карте онима (изван своје породице) који имају очи да виде и уши да чују. Медјутим, некима су ти његови наговештаји звучили само као двосмислена кокетерија.
Понет својом славом, он је посебно изненадио Јапанце и свет када је формирао своју сопствену «приватну војску», од стотину добро одабраних младића, посвећених оживљавању бушида, витешког самурајског кода части. Групу, коју је назвао «Друштво штита» (Тате но каи), сачињавају углавном десничарски студенти. Под његовим директним туторством, младићи студирају борилачке вештине и физичку дисциплину, у самурајском духу, са датим заветом да ће бранити цара. У тим надобудним младићима, својим штићеницима који му се поверавају телима и душама, он настоји да ојача њихову мушкост и пробуди херојство. Заправо, кроз напорне вежбе «за јачање тела, али и карактера», рефлектује се Мишимина острашћена опредељеност – ка хипермужевности. «На овај начин», размишља Мишима, «најбоље ћу оживети самурајски дух унутар мене самога». А да ништа не ради илегално, показује чињеница да он, на доста неуобичајен начин, добија дозволу надлежних војних власти да «Друштво штита» вежба на – војним полигонима и да једном месечно имају тренинг са званичном војском.
Три пута је кандидован за добитника Нобелове награде за књижевност. Утицајан «Магазин Њујорк Тајмса» (Тхе Неw Yорк Тимес Магазине) залагао се више пута да Мишима добије Нобелову награду. Највише се очекивало да ће се то догодити 1967. године, када уместо Мишиме добитник постаје гватемалски писац Мигел А. Астуриас (Мигуел Áнгел Астуриас). Мишима стрпљиво чека следећу годину. Медјутим, догадја се велико изненадјење те 1968. године, када добитник бива – Јасунари Кавабата, који тако постаје први јапански књижевник (а други Азијат) добитник тог престижног Нобеловог знамења.
Забележена је Кавабатина изјава: «Пре него што сам ја примио Нобелову награду требало је да је прими – Јукио Мишима. Он је један од најразумљивијих јапанских аутора за западни дух. С друге стране, ја не сматрам да је награда додељена мени, већ – Јапану. Што се талента тиче, Мишима је далеко супериорнији од мене. Јер он има изванредан талент, и то не само на нивоу Јапанаца, него на светском нивоу»
Има мишљења по којима је Кабавата добио Нобелову награду која ја припадала Мишими – наводно је Комитет за доделу Нобелове награде у последњем тренутку одустао од намере да је додели Мишими због његових, у то време наглашених, десни-чарских активности, што је укључивало и оснивање његове «приватне армије» («Друштва штита»), о чему се у то време с бојазношћу и приличним неразумевањем говорило.
Такав след догадјаја у Мишими изазива помешана осећања. Није њему криво што је Кавабата наградјен, већ њега мучи нешто друго – он зна да је за њега постало касно да чека неки следећи пут, јер он у својој глави има детаљно разрадјен план о окончању свог живота, схватајући притом да, теоријски, није логично да један јапански књижевник поново добије ту светску награду за књижевност у кратком временском размаку.
Убрзано је радио на књигама тетралогије (које ће бити њејгове последње) и писао многе позоришне комаде. Како каже Г. Чхартишвили, Мишима је драме писао на следећи начин: прво финалну реплику, затим читав текст, почев од првог чина, без једне једине исправке. На исти начин поступио је тај врли човек с драмом сопственог живота. Када је финална епизода била смишљена, остало се изградило само од себе. То се не сме испустити из вида када се разматра свеукупни Мишимин живот.
На крају, да кажем да пада у очи да се Мишима много трудио, и поред неких својих мана, да постане л’уомо перфетто; управљао је својим живописним животом са вештим маневрисањем, да би га, кад је осетио да је дошло време, а са уверењем да права уметност иде руку под руку са смрћу, завршио храбро и патетично у исто време, театралним самоубиством, у 45. години. Мада у јапанској књижевности има доста случајева извршених самоубистава, начин на који је то учинио Мишима прилично је изванредан, маколико је посве – јапански. А опет, маколико је то типично јапански начин самоокончања, такав смртни ритуал ниједна јавна личност није пре њега приредила у тридесетак година Јапана после Другог светског рата. Тако се догодило да га је, поред великог уметничког стваралаштва, и то његово самоубиство, са највећом силином трагедије, одвојило од других. А као што је Андре Жид (Гиде) баш у лудилу Фридриха Ничеа (Фриедрицх Ниетсзцхе) видео сведочанство његове аутентичне величине, тако ја, у својој маленкости, видим Мишимину аутентичну величину (и) у његовом изузетном самоубиству, свакако једним од најизванреднијих у историји књижевности (бодежом оштрим као бријач Мишима је најпре себи распорио стомак, а онда му је један од пратилаца једним јединим ударцем сабље одсекао главу).
Да још једном одговорим себи на питање: Зашто баш Мишима? Зато што је он једна изузетна личност -његов сувише упадљив живот, као и фанатична смрт, доминирали су над јавним поимањем његових укупних достигнућа, с тим што се критичари у Јапану и на Западу слажу да је његова литерарна надареност била горостасна.
Било како било, осећам се поносним што сам се подухватио овог задатка. И сет оут то цлимб а моунтаин wхицх И цонсидер то бе сацред. Да ли је то превише храбар корак, или можда моја младићка непромишљеност, показаће се накнадно. Ипак, руководим се кантовском идејом: «Морам, дакле могу», јер ми више није довољно да, а ла рецхерцхе де Yукио Мисхима, само ишчитавам његове мени доступне књиге, и да обилне информативне материјале слажем у фајлу која носи наслов «ДАНАС ЧОВЕК, СУТРА ГА НЕМА», као и да сваког пролећа одлазим у околину Београда и убирам по неки прелепи трешњев цвет, симбол Јапана, у спомен Јукија Мишиме – који је имао храбрости да не «оклева» у одласку”.
Ево неколико маргиналности и тривијалности:
– Самураји, који су толико значили Мишими, током седам векова имали су изузетно важно место у развоју цивилизације Јапана. У спрези са традицијом зен-будизма, они су умногоме заслужни за стварање јапанског менталитета, укључујући и ситне префињености као што су церемонија пијења чаја, икебана, бонсаи и друго. Поред познатог правила да «онај ко је самурај мора пре свега да константно има на уму чињеницу да мора да умре, самураји су неговали узвишени осећај за лепоту, што се у другим деловима света и не очекује баш од – ратника. Каже се да су они са собом носили «руж и барут» када су ишли у борбу, јер им је било стало да лепо изгледају када погину. С тим у вези, поменућу једну самурајску причицу: «Неког наоружаног самураја нападне други врло млад самурај, којег он не познаје. Види га, згране се, и не покрене се: ‘Сувише је леп. Не могу да га убијем’. Тако млади самурај убије њега». Ето примера у коме лепота уништава човека!
– Мишима је, од својих пубертетских година, био у приличној мери опчињен личношћу хришћанског светитеља Св. Себастијана. Био је дубоко дирнут еротским изгледом тог свеца, да ће се до краја живота идентификовати са «романтичним и естетским идеалом лепе жртве», како то говоре неки естетичари. Маргерита Јурсенар је овако објаснила интересовање једног јапанског дечака за слику Св. Себастијана: «Такву слику могао је да надје само у хришћанском средњовековном сликарству, пошто јапанска уметност, чак и у својим еротским дрворезима, није попут европске уметности познавала глорификацију голог људског тела; то мишићаво тело, иако сасвим при крају снага, опружено у готово похотној опуштености агоније, никако није могло бити дочарано преко умирућег самураја; јунаци древног Јапана и воле и умиру у своме оклопу од свиле и челика». Стога издавачи широм света, када објављују књигу «Исповест маске» у којој је први пут показан Мишимин интерес за хришћанског свеца, на корице претежно стављају слику Св. Себастијана, или варијацију на његов лик. Чак је остала за Мишимом и једна фотографија у којој је он приказан као св. Себастијан, пробушен стрелама са екстатичним изразом бола.
– У једној анкети коју је својевремено био спровео токијски књижевни магазин «Бунгеи», у стилу: «Кога највише волите и зашто?», Мишима је без двоумљења навео имена двојице Немаца из области музике и књижевности: Рихарда Вагнера (Рицхард Wагнер) као најомиљенијег композитора, и Томаса Мана (Тхомас Манн) као најомиљенијег писца. У шали је рекао да зна да су Вагнер и Ман на неки начин били повезани, да се прича да су неки јунаци Мана умирали након што су чули неку од Вагнерових опера (сам Ман је био опсењен Вагнеровом музиком). А на уредниково питање «С којом личношћу бисте себе волели да идентификујете?» Мишима је брзо и ноншалантно одговорио: «Елвис Присли», који је у то време био у зениту популарности.
– Када су Мишиму једном приликом страни новинари питали о планини Фуџијами (највиша планина у Јапану, која се сматра светим симболом земље, те се хиљаде Јапанаца сваког лета пење на планински врх, што се сматра религиозним чином), он им је испричао: «Постоји једна изрека око Фуџијаме, коју сте можда већ чули ви који сте већ више пута боравили у Јапану: Ако се никада нисте пели на ту планину, онда сте глупак; ако сте се пели једампут, онда сте мудар човек. А ако сте се пели више него једном, онда сте – глупак! Драго ми је да могу да кажем да сам се ја пео – само једном!»
– Амерички режисер Пол Шредер (Паул Сцхраедер) направио је играни, целовечерњи филм «Мишима, живот у четири поглавља» (Мисхима: А Лифе ин Фоур Цхаптерс), који је приказан на Филмском фестивалу у Кану (Цаннес) 1985. године. Четири обрађена поглавља из наслова филма јесу: (1) Лепота, (2) Уметност, (3) Акција и (4) Хармонија пера и мача.
– На Западу је до сада објављено више запажених биографија Мишиме, којима је заједничко, и поред студиозности и стручности, што (ипак) недовољно разоткривају ову контрадикторну и скоро надљудску личност, «генија који је имао блиставу судбину, судбину која се не би смела дозволити обичном човеку», како неки говоре. Тако је до данас остало много недокучивог из његовог релативно кратког живота, маколико је он био веома присутан у широкој јавности.
– На српски језик преведене су следеће Мишимине књиге: «Златни павиљон» (превео с јапанског Дејан Разић, Нолит-Драганић 1999, друго издање Рад 2008), «Морнар који је изневерио море» (превео с немачког Андрија Гросбергер, Есотхериа 1997), «Исповест маске» (превеле с енглеског Зорица Савић-Ненадовић и Бранислава Јуришин, Есотхериа 1996), «Хук таласа» (превела с енглеског Гордана Велмар-Јанковић, АЕД Студио 2003), «После банкета» (превела с енглеског Гордана Велмар-Јанковић, АЕД Студио 2003), «Сунце и челик» и «Патриотизам» (превео с енглеског Драган Миленковић, Апостроф 1999), као и тетралогија «Море плодности» (Пролећни снег, Храм свитања, Одбегли коњи и Андјео у распадању, превели с енглеског Гордана Велмар-Јанковић, Јелена Стакић, Бранко Петровић и Драган Миленковић, АЕД Студио/Рад 2008). Такодје, објављена је и солидна Мишимина биографија од Џона Нејтена (превео с енглеског Драган Миленковић, Укронија 2008).

Владимир Петровић