Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ИМА НЕКУ ЖИВИНУ

ИМА НЕКУ ЖИВИНУ

by pera

Први облик језика и „поезије“ је највероватније био крик човека, настао као резултат буквалног дахтања од напора приликом обављања тешког физичког посла. Од крикова при сакупљању, преради или производњи неопходних добара за преживљавање је настао језик, који затим постаје средство међуљудске комуникације или песничке (само)репрезентације. Политика представља у језику утемељену могућност споразумевања чланова заједнице с обзиром на одлуке које је неопходно донети а које се, углавном, тичу будућности те заједнице. Држава је организација која се кристалише у некој друштвеној заједници, и она полаже право на монопол у употреби физичке силе (полиција и војска) и регулише и штити друштвени поредак који почива на искључивом заступању интереса владајуће класе (богатих са, потенцијалним, енормним вишком материјалних добара у свом власништву). И данас, као и у првобитним људским заједницама, начини и облици језичких пракси су у битној су вези са послом који се обавља како би се обезбедила средства за властиту егзистенцију. Прва подела рада је настала онда када су се песници, као упосленици у језику, одвојили од остатка чланова заједнице, и када су им, због пророчких карактеристика њиховог певања, храна и друга добра карактеристична за развојни ступањ заједнице, била слободна за коришћење иако нису непосредно учествовали у њиховом обезбеђивању. Данас, уколико друштвена јединка обавља физички рад, лексика коју она користи за споразумевање са другим јединкама које, најчешће, и саме обављају физички рад, из перспективе државе имаће карактер пуког, животињског крика. Јединка која за свој живот обезбеђује средства путем „производње“ у језику, која, дакле, у делатности од које живи непосредно не упошљава своје тело, користи се лексиком која има карактер некакве одлуке. Дакле, постоје двојаки језички режими – режим крика и режим одлуке, који су уско спрегнути са послом којим се обезбеђују средства за живот. Према томе, постоје двојаке језичке праксе – државотворна и антидржавна језичка пракса.”

Конкретан пример ове наизлгед стерилне теоријске поделе набоље илуструје добропознати видео клип где Земунац препоручује „своју“ плажу, Лидо (види линк). У наведеном видео клипу можемо видети како медијски државни идеолошки апарат, преко свог водитеља репродукујући уврежене стереотипе о глупом, најчешће криминалу склоном Земунцу – између којих карактеристика глупости и криминогености, према такође увреженим претпоставкама, постоји знак једнакости – пред насумичним појединцем на земунској плажи, избија као држава сама. Земунац, будући свестан свих стереотипа који се у виду изразито баналног хумора испредају око његовог „земунског“ идентитет, желећи исте да порекне, цеди из себе некакав језички, његовој свакодневици атипичан, „максимум“. Уз дрхтаву интонацију која иде уз трему и страх (страх да се не испадне глупим, пре свега, и тако потврди уобичајена претпоставка из вицева о Земунцима), он отпочиње своју авантуру у језику. Идиотска опаска водитеља спочетка, већ најављује језичку драму на земунској плажи: „А ево како ПРАВИ земунци, препоручују своју плажу“, и земунчев одговор: „Пааа, има неку своју ЖИВИНУ, аааа, посебно нешто, неки другачији осећај него друге плаже, аааа, није то исто као Једанаести април, Ада, живи, има неку ХИЈЕРАРХИЈУ, неко ТРАЈАЊЕ, тако.“ Овим примером сматрамо да је савршено добро могуће ислустровати теоријске претпоставке које су набачене уводним цитатом на почетку текста. Прва врућа реч коју је наш брат испљунуо у свет, у страху пред државом која га је притисла изнутра, и путем медијског апарата репродуковала идеолошке претпоставке о глупом, неначитаном и необразованом појединцу (у конкретном случају – Земунцу) који шета плажом блажен због своје глупости (док, наравно, неки паметнији носе сву тежину и свог и туђег постојања – што је имплицитан садржај сваког подсмевања туђој глупости), јесте измишљен и на правди бога конструисан означитељ „ЖИВИНА“. И сам „земунац“ схвата у том тренутку да су се језичке кочије отеле контроли. Након што се та реч испилила из његове маште, и почела да живи свој живот, најпре по земунској плажи, пред новинарима, а затим и по друштвеним мрежама као предмет подсмеха „паметних“ и „образованих“, што је, и сам је схватио у том тренутку, био неминован епилог таквог језичког подвига, нашем буразеру није било спаса. Десном руком сада почиње интензивније да млати покушавајући да заустави бродолом, који би, како рачуна у том тренутку, можда могла да заустави нека друга, овај пут права, „паметна“ реч. Потреба да се испадне паметним, и да се то испадање ако је икако могуће документује у видео запису који ће послужити као сведочанство, јесте хронична бољка српске омладине која је забележена у прегршт видео клипова. Симптом те болести јесте поистовећвање некакве преко потребне памети са способношћу за језичко маневрисање са високозвучним речима која (способност) упућује само на једно – на интелектуалну супериорност јединке која је способна за те акробације. Мрежа владајућег дискурса у коју је ухваћен Земунац на плажи Лидо, јесте мрежа у коју је уловљена целокупна српска омладина. Употреба жаргона се поистовећује са „неукошћу“ и „примитивлуком“, „интелектуална“ атмосфера је таква да, специјално, материјално дефаворизована омладина, жели да жонглирањем у језику скине вео некаквог срама са себе. Добар део сиромашне омладине, подражава оне животне стилове који су типичнији за привилегованије слојеве – рок музика, старке, интерес за уметност – карактеристике животног стила који пледира на некакву особеност и лежерност. Способност за уметност и „квалитетну“ музику јесте сталешка привилегија, која и постоји да би одражавала ту социјалну позицију, а ту способност пристају да подражавају нижи слојеви, симулирајући тако (себи и другима) припадност вишем слоју. Постоје „паметне“ речи, и пожељно их је користити. Интонација, фразеологија, дикција – уопште, начин на који је (идеолошки) сугерисано да се „паметно“ збори – имплицитан је, можда и пресудан садржај сваког говора. Главна порука која се шаље, јесте начин на који се порука шаље. Земунац је послао поруку о себи да је „глуп“, иако је покушавао да препоручи плажу Лидо. Несвесно фундирана потреба свих нас да се буде „паметнијим“ него што јесте, карактеристична је за српску омладину и представља директан корелат њене социјалне депривираности. Српска омладина услед вишедеценијског крахирања свих подухвата своје државе – ратови, транзиције, „револуције“, путешествија ка ЕУ или Русији и назад – преузима на себе улогу некакве интелектуалне хигијеничарке и своје катастрофалне животне прилике почиње да превиђа самозаваравањем о некаквој интелектуалној суперионости која представља вредност по себи. Тако добијамо омладину која поистовећује некакву фамозну образованост са још фамознијом интелигенцијом, која је озбиљно намучена категоријом начитаности и речитости, категоријама елоквенције и језичке бриткости, уопште, феноменом „памети“ као такве. Та врста бола и потребе истовремено, избија и кроз нашег буразера, који је у име свих нас, несвесно изговора велику истину – некаква ЖИВИНА и некаква ХИЈЕРАРХИЈА јесу чворна места мишљења сваке младе особе данас. Иако је реч за којом је трагао, претпостављамо, била „живост“, прави и једини смислен означитељ јесте управо ЖИВИНА, реч која уколико се стави у свој контекст, означава домаће животиње које се узгајају за прахрану домаћинства (државе?) и које се кољу како би се обезбедиле залихе меса. Ако претпоставимо да је „земунчева“ плажа место са којим се он дубоко идентификује, и на темељу ког се, у битном смислу изградио као личност, из његовог односа према Лиду, и онога што је пред камерама (које су из њега цедиле један покушај државотворне језичке праксе који је неславно завршио) рекао, можемо апроксимативно да изведемо и став српске омладине уопште према својој држави, уколико је она формативни део идентитета омладине (како се од стране владајућих структура сугерише да да јесте) – та држава има неку „своју живину, неку хијерархију и неко трајање“.

Презупч