Почетна Колумна Тајкуни и држава (кратка историјска лекција)

Тајкуни и држава (кратка историјска лекција)

by pera

Највећи део пословне елите је у затвору. Хапшење су избегли само они који су се случајно затекли у иностранству, или су на време опоменути да се хапшења спремају. Ово није прича о Србији 2013. године. Реч је о Јужној Кореји непосредно после државног удара који је 16. маја 1961. године извршила војна хунта предвођена генералом Парк Чунг Хијем.

У периоду који је претходио државном удару, Јужна Кореја је била у економском смислу пропала држава, на самој ивици глади и социјалног безнађа, држава без самопоуздања и самопоштовања, огрезла у корупцији и некомпетентности политичара и државне администрације.

Једна од првих мера војне хунте било је свеобухватно социјално чишћење и разбијање коруптивног савеза бизниса и политике. Процес је започео хапшењем крема пословне елите (51 тајкун) под оптужбом за нелегално богаћење. Њихов боравак у затвору није трајао дуго, тек неколико недеља, и већ 30. јуна су сви пуштени – уз један, не баш тривијалан услов. Сви су потписали уговор са државом у коме су се обавезали да ће сву имовину дати држави када и ако то буде потребно за националну обнову. Исту изјаву су потписали и тајкуни који су се затекли у иностранству. Претња конфискацијом и национализацијом имовине служила је као моћна дисциплинска и контролна мера.

Локални тајкуни су (све до војног удара) своје богатство и моћ градили у пословима са државом, тамо где држава може арбитрарно давати и ускраћивати, поклањати или продавати испод цене, намештати тендере итд.. Тајкуни су се бавили грађевинарством и некретнинама, финансијама и трговином. Производили су тек понешто што није захтевало висок технолошки ниво, па и то само за домаће тржиште. Тајкуни нису ништа извозили и нигде се нису сусретали нити одмеравали са иностраном конкуренцијом. Како би то рекао бивши гувернер НБС у српском контексту, они нису били у стању ни пеглу да произведу, мада су производили богатство за себе.

Генерал Парк је преко ноћи променио правила игре и направио је стратешки економски споразум који је почивао на штапу у шаргарепи. Ако желе да остану на слободи и сачувају имовину, тајкуни морају постати индустријалци, морају постати извозници, дакле свој предузетнички дар морају ставити у службу државе, њеног привредног развоја и њених стратешких економских интереса. Њихово богатство тада неће сметати никоме. Напротив, држава ће својим мерама агресивно стимулисати њихово јачање и богаћење.

Генерал Парк, тврди националиста, није своју државу видео као економску колонију којом влада страни капитал, нити је у страним инвестицијама видео велику врлину. Јужна Кореја је одредила стратешке гране које жели да развија, а своје тајкуне је присилила да буду носиоци тог развоја(1). Генерал је више волео да економијом доминира домаћа елита, ако ни због чега другог, а оно зато што их у случају проблема и несугласица може силом натерати на послушност. Држава је више волела да демонстрира своју моћ и прагматичност, него јалову осветољубивост или правдољубивост.

Тим чином је започело индустријско подизање Јужне Кореје и фантастичан економски раст који није дошао преко ноћи и који је планиран и стратешки усмераван. Један стуб тог фантастичног успеха је чинила способна, пажљиво бирана администрација у којој је владала готово војна дисциплина(2). Други стуб су чинили локални тајкуни. Од 1961. године до данас, Јужна Кореја је превалила огроман пут и постала индустријска и економска велесила. Од нације која није умела да направи ни пеглу, постали су нација која је у самом технолошком светском врху.

Ова кратка прича из економске давнине учи нас да су тајкуни свуда исти, и да увек иду линијом лаке зараде, када и ако им је то омогућено. Карактер, психологија, менталитет и етика локалних тајкуна не разликују се превише од државе до државе. Оно што чини разлику јесу различити карактери политичких и државних елита, њихов квалитет и капацитет да управљају развојем, да контролишу, стимулише и усмеравају своју пословну елиту. Ту почиње, иако се ту и не завршава, прича о економском успеху држава које су од себе нешто направиле и подигле се из беде.
——————————————————————————-

(1) У свом првом петогодишнњем плану, генерал Парк је као стратешке гране назначио производњу вештачких ђубрива, синтетичких тканина, цемента, челика и гвожђа и енергетику.

(2) Државни апарат је темељно протресен и на крају тог процеса чишћења, по разним основама је отпуштено око 240.000 људи, готово једна шестина запослених. То је омогућило да се квалитет државне управе снажно ојача.

Небојша Катић