Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ФЕНОМЕН СИЗИФА, СМИСАО АПСУРДА

ФЕНОМЕН СИЗИФА, СМИСАО АПСУРДА

by pera

Сизиф је јунак из грчке митологије најпознатији по својој казни да гура огромну камену громаду узбрдо. Сваки пут кад би стигао до врха, камен би се скотрљао у подножје брда и био би поново на почетку. Богови су му одредили ту казну јер су сматрали да је бесмислен рад најгора казна за смртнике. Како се чини, Сизиф је осуђен на вечну патњу. Поставља се питање да ли је могуће да Сизиф ипак буде срећан?

Наука каже да је светлост електромагнетно зрачење које је видљиво људском оку, а да су боје само ефекат нашег доживљаја. Свет је безбојан, субјективан, тако да је свако од нас креатор сопственог света. Свако од нас различито доживљава једну исту ситуацију, што значи да сами бирамо да ли је ситуација у којој се налазимо добра или лоша. То зависи од наше свести а не од саме ситуације. Сизифов свет испуњава непрекидна борба коју он живи и он га као таквог прихвата. Његова једина казна су тренуци свести када схвата да је борба узалудна. Сизиф може бити срећан у својој казни, односно у својој борби, једино ако је награђен мањком свести.

Дакле Сизиф се, теоретски гледано, бори са свешћу а не са каменом. Ако је свест Сизифова казна то имплицира да је илузија његова највећа награда и једини рационалан разлог зашто је он јачи од камена који гура. Када не би имао свест о лепоти живота који је раније живео и када би све време (сву казну) провео у нади, односно илузији да се камен ипак неће скотрљати, казне уопште не би ни било. Тада Сизиф не би имао чежњу за нечим другим већ би ситуацију морао да прихвати као такву јер би то била његова једина спознаја света. Ова хипотеза се може упоредити са Платоновим митом о пећини где су приказани људи коју су цео свој живот заточени унутар пећине и за које је она једина истина. Они такође своју судбину не доживљавају трагично јер немају другачије сазнање света и самим тим немају чежњу за другачијим начином живљења.

Чини се да је, овострано гледано, овај мит алегорија читавог човечанства. Гурање камена представља борбу, односно наш живот, док котрљање камена представља нашу смрт, односно негацију наше борбе. Човечанствно је наизглед осуђено на вечну борбу коју губи у самом старту. Међутим, поента је управо у нашем односу према тој борби. За некога живот – борба представља тескобу, док за другог представља радост. Албер Ками поистовећује обичног човека са Сизифом. Не можемо рећи да је сваки појединац Сизиф јер не осећа свако тескобу постојања коју симболише Сизифов камен. За појединца, који уместо тескобе осећа радост живљења, живот и није борба у правом смислу те речи, већ радост чије ће трајање гледати што квалитетније да искористи. Бесмислено је тврдити да је квантитет битнији од квалитета живота. Квантитет је само услов за настанак квалитета који има улогу коначног циља. Када бисмо се лишили квалитета тада бисмо одбацили и циљ и самим тим потонули у апсруд. Одбацујући квантитет у потпуности, са друге стране, негирамо квалитет, као и све остало укључујући и апсурд.

Долазимо до закључка да је живот без квалитета апсурдан док без квантитета није. Другим речима, горе је изгубити квалитет живота него сам живот. Ками каже да је довољна борба да би човек (Сизиф) био испуњен. У овом случају није тако, јер се човек увек бори за циљ а овде циљ и нада да ће се он остварити не постоје. Апсурд је у томе што Сизиф доласком на циљ не остварује исти. Тако да циљ у овом контексту има само улогу одредишта. Прави циљ не постоји. Сизиф би могао бити срећан само хипотетички али не и реално. Долазимо до конклузије да Сизиф јесте апсурдан јунак јер егзистира из ирационалних разлога. Живот је апсурд уколико га ми таквим учинимо. Ако револтом не можемо да победимо апсурд, онда револт постаје апсурд пер се. Апсурд, односно бесмисао, се може победити искључиво проналажењем смисла. Срећа је негација апсурда јер она представља остварење циља односно квалитета. Насупрот томе, уколико патњу продужавамо без циља, тада постајемо Сизиф и потврђујемо апсурд.

За П.У.Л.С.Е Лука Прибишић