Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Једино ниси угрожен ако си сиромашан

Једино ниси угрожен ако си сиромашан

by pera

Сиромашни нису никаква мањина, па да би се њихова права требала штитити. Сиромашни су већина. Стога би друге, богаташку мањину, на примјер, требало штитити од њих.
Аутор: Андреј Николаидис

Свакако сте примијетили да угрожен можеш бити национално, вјерски, родно. Може бити угрожено твоје право на сексуално опредјељење. Можеш бити жртва мизогиније, хомофобије, исламофобије, антидемократских пракси, могу бити оспорена твоја људска, политичка као и животињска права.

Једино ниси угрожен ако си сиромашан. Јер, ако си сиромашан, ти ниси жртва никакве фобије или изма. Ти заправо и ниси жртва, зато што си за своје сиромаштво сам крив: јер се ниси снашао, прилагодио времену, ниси довољно вриједно или довољно мудро радио. Ако си сиромашан, твоја права нису оспорена. Јер, да једеш, гријеш се и платиш факултет дјеци – то не спада у твоја права.

Ниси, дакле, угрожен ако дјетету не можеш дати новац за ужину или му платити екскурзију. Нити је оно због тога угрожено. За сиромашне не важи оно: можеш бити све што пожелиш. Јер сиромашни неће постати богати, ма како то жарко жељели.

Зато нема друге него пљунути на неw аге пророке који понављају како се немамо чега стидјети, како требамо прихватити себе и уживати у себи. Стварно? Да прихватимо сиромаштво?

Наша се дјеца неће стидјети јер су одјевена у јефтине крпе и јер немају гадгете којима се хвале друга дјеца? Бити сиромашан не значи бити жигосан и изопштен? Ако сте ишли у школу и имали посла са дјецом-вршњацима, знате како је међу њима изражена хијерархија, како се они другачији брутално кажњавају. Знате како вас то што имате мање и дјеца сте друштвено мањих родитеља, искључује из заједнице. Али, шта има везе? Ењоy повертy – прихватите властито сиромаштво и уживајте у њему.

Наравно, овдје је могућ циничан одговор. Сиромашни нису никаква мањина, па да би се њихова права требала штитити. Сиромашни су већина. Стога би друге, богаташку мањину, на примјер, требало штитити од њих. Сиромашни би морали напокон одбацити своје предрасуде и научити да прихвате богате.

А нико, заправо, из заједнице није тако потпуно искључен као они најсиромашнији. Они који немају ни према коме нису тако сурови као према онима који имају још мање од њих. Као што нико према хомосексуалцима није тако агресиван као латентни хомосексуалци – хомосоцијалне заједнице, попут навијачких група и разних религијских братстава, на примјер, тако нико не гаји тако потпун и активан презир према сиромаштву као такозвана средња класа, која је и сама латентно сиромашна.

Ево вам примјер за то шта значи бити апсолутно искључен. У Улцињу, у граду у којем живим, постоји неколико ромских дјечака и момчића који на семафорима просе и градом шетају обучени као дјевојчице. Момчићи носе сукње, шнале у коси, понекад штикле и шминку: у основи, дјеца су у драгу.

Мали је то град, а у малим градовима је зајебано бити другачији: немаш се гдје сакрити. Када би неко бијел прошетао градом обучен као женско, био би то прворазредан скандал. Несумњиво би био испраћен увредама и покојим ударцем. Питање је једино ко би те први набио ногом у пркно: честити Црногорци или вехабије? На Циганчиће у драгу нико се, међутим, не обазире.

Јер они нису дио заједнице.
Јер они заправо не постоје.
Јер то нико и ништа носи хаљину.
Јер се то шта они носе и раде никога не тиче: не више него у шта су обучени голубови.

Ја вам, тако, мислим како све испарцелисане идентитетске друштвене борбе којима свједочимо за циљ имају да прикрију једноставну чињеницу; да бјесни класни рат и да у њему, како је то у наступу искрености објаснио Wаррен Буффетт, богати деру сиромашне.

Шта нам то говори? Да је подјела на оне који имају и оне који немају темељ система. Да она не смије нестати, јер би са њом нестао и систем. Све друге друштвене борбе за једнакост су пожељне и биће подржане – и нека ће, треба. Али један захтјев за једнакост, онај који упућују сиромашни, нема шансу. Нема НВО-а, грантова и фондова за то, а јавни интелектуалци се радије баве неким другим, отмјенијим стварима.

Сваки захтјев за једнакост који окреће гузицу сиромашнима и задовољава се једнакошћу само за себе, мањкав је. Када тражимо солидарност, није ли елементарно пристојно да је и понудимо?

Андреј Николаидис

zurnal.info