Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА СВИ СМО МИ ПОТЕНЦИЈАЛНИ СНОБОВИ

СВИ СМО МИ ПОТЕНЦИЈАЛНИ СНОБОВИ

by pera

Снобизам није покрет или став, није поза нити револт, већ синдром, дијагноза коју је прелако поставити.
Снобизам је у време када појам настаје био карактеристичан за међукласно кретање, успињање из ниже у вишу класу путем, пре свега, образовања, а затим и заслуга, манира, богатства. Отуда долази и сам корен речи сноб – сине нобилитате, што у буквалном преводу са латинског значи: без племства.

Овај префикс, с.ноб, писан је испред имена студената елитних британских универзитета који нису долазили из племићких породица.

Данас, када не можемо говорити о међукласном кретању у изворном смислу речи, иако то не значи и да живимо у бескласном друштву, снобизам се огледа у некој врсти племенске поделе људи у односу на музику коју слушају, политичка уверења која деле, ниво образовања, богатства, урбаности. Материјалистички снобови, религиозни снобови, естетски снобови; ако сте их све прозрели и срећни сте што нисте ниједни од њих велика је вероватноћа да припадате једној другој групи, групи интелектуалних снобова.

Како се препознаје сноб?

Сноб користи све око себе као своје геџете, своје партнере, своју децу, своје псе. Размеће се репрезентативним познаницима и рођацима као и својим пореклом, уколико је и оно репрезентативно. Уколико није, заборавља га, као и оне нерепрезентативне рођаке, своју нерепрезентативну провинцију, паланку, варошицу, заселак, акценат, средње име, презиме, име, првог комшију, разлику између кокошке и препелице, мирис стајског ђубрива у врело летње поподне, дискотеку у којој се сви међусобно познају.

Врло често сноб напушта своје место рођења да би се отиснуо путем успеха у бели свет где ће га људи ценити по ономе што он заиста јесте. Гуши га родна груда и зна да нико није пророк у свом селу. Нажалост, пречесто се враћа назад са малим завежљајем неиспуњених снова и правом да до краја свог снобовског живота све око себе гледа са висине.

Када је у питању храна којом се снобизам засићује нема никаквих ограничења. Све на шта можемо бити горди јесте потенцијални разлог да се понашамо у маниру сноба. То може бити политички успех и место у скупштини колико и доброчинство које смо учинили, морално чистунство ортодоксних верника, истрајност у вегетеријанизму, музика коју слушамо, филмови које гледамо, кафићи у које не залазимо, ниске побуде којих немамо, узвишеност и једноставност којој тежимо. Сваки тријумф над једном врстом гордости рађа нову гордост због самог тријумфа.

сноб

Колико дубоко човек може утонути у снобизам, а да тога није ни свастан, говори однос према деци. Нема потребе да се сада осврћемо на одвећ очигледне примере скоројевића који своју децу уписују у најскупље приватне школе, шаљу на курсеве језика и евентуално балет, иако им код куће усађују у главу систем вредности у ком школа и образовање вреде колико и племство у комунистичком уређењу.

А док нема деце, добро могу да послуже и пси. Са педигреом, наравно.

Постоје они који мисле да су бољи од других и постоје они који знају да то јесу. Чули сте да се нека тиква покондирила, дошла до новца, друштвеног статуса преко ноћи и умислила да је сада боља од других. А заправо није. Ви знате да није јер знате да она не може бити боља од вас, знате то јер знате да се неке ствари не могу стећи преко ноћи, ствари које ви поседујете и о којима та „тиква“ може само да сања. Знате да је она само сноб и зато сте бољи од ње. Али вас то не чини снобом, зар не?

Нове могућности за модерне снобове

Данашње друштво јесте материјалистичко и транспарентно у смислу у ком је сваком омогућено да помоћу друштвених мрежа бар у кругу својих пријатеља има пет секунди славе док представља своју нову фризуру, досетку, девојку. Друштвене мреже учиниле су да без икаквог обзира и срама намећемо својим пријатељима информације о томе где испијамо кафу, који филм гледамо, са ким смо отишли у шопинг.

Могућности за самопромоцију и стварање бар илузорног култа себе данас су доступне свакоме. А то што се људи не либе да све сведу на материјалистичка преимућства јесте резултат импровизованог става да богатство није узрок већ плод и резултат егзистенцијалне супериорности. Материјално, тако, није замена за праве вредности већ мера свих вредности. Ко се није снашао, тај није ни заслужио да успе.

Снобови

Није потребно бити академски стручњак за друштвене феномене па увидети да снобизам увек иде руку под руку са дискриминацијом. Магазини се баве питањима шта је „ин“ а шта „оут“, како се треба одевати, коју музику треба слушати, на које манифестације треба отићи. Неко ће са висине гледати сиромашног комшију јер нема новца за летовање у Египту, неко свог друга из одељења јер никада није чуо за Радиохеад.

Суштина је иста. Онима који су по нашем систему вредности изнад нас се дивимо и ка њима тежимо, остале дискриминишемо – старе, ружне, необразоване, сиромашне, неспособне. Борба која је почела са почецима демократије, покушај неплеменитих да се образовањем и стилом изједначе са аристократијом, дошла је до ступња у ком се свако дефинише према оном што га издваја и захваљујући чему може рећи да се налази у некој посебној елити.

Нажалост, потрошачки систем подразумева да већ од малена од деце стварамо конзументе који свој идентитет дефинишу према стварима које купују, ајфону, марки ролера, ценовнику школе страних језика, висини чланарине у тениском клубу, а у случају да материјализам није довољан, у случају да новац као мерило превазиђемо, пронаћи ћемо друго. Али, сетимо се речи Албера Камија: „Веровати у срећу без новца је једна врста духовног снобизма.“ Духовни, интелектуални или материјални, снобизам је лакше уочити него га држати даље од себе.

Дакле, снобизам се јавља онда када порекло престаје да буде пресудни фактор за друштвени статус. Појединци, у тежњи да одреде своју припадност жељеној групи, граде своје системе вредности и на основу њих доносе суд о другима. Тако се према њима и односе, са обожавањем или презиром, вечно се налазећи на некој средини.

Све је постало могуће у нашем демократском веку, па и то да у апсолутном релативизму вредности, из само себи познатих разлога, све друге гледате са висине. Међутим, постоји и реална опасност да се у тренутку када се вредности сагледају из демократске перспективе (дакле, свачији укус и свачије мишљење је једнако вредно) неко буде оптужен за снобизам само због тога што је мало бољег укуса, мало истанчанијег мишљења, мало пробранијег речника.

Да ли се налазимо у реалној опасности да будемо проглашени снобовима ако кич назовемо кичом, демагогију демагогијом, патетику патетиком? У маси је топло, али смрди, рече Крлежа, а рећи људима истину у лице није популарно. Тиранија већине подразумева и понеку непопуларну етикету када покушате да останете своји и заобиђете лакши пут. Мање-више, на крају се помирите са тим да сте у очима људи тек један обичан – сноб!

Текст је првобитно објављен на блогу Једноставно Сасвим