Почетна Интервју Иван Ивановић – Панком против тајкуна!

Иван Ивановић – Панком против тајкуна!

by pera
Иван Ивановић је више од једне деценије активан на политичкој сцени Србије. Препознајемо га по борбеном активизму, гласним акцијама и патриотизму. За њега можемо слободно рећи да је непријатељ број један оне прошле “жуте” Србије, ноћна мора другосрбијанске елите, персона нон грата у “кругу двојке”, али и да је једини лидер неког покрета или странке који је хапшен и за време садашње власти.
 Безброј пута је стављао главу у торбу, био хапшен и прогањан и за дивно чудо остао жив. Ево баш сада док припремам овај интервју, Иван са грађанима брани град (Аранђеловац) од тајкуна који су по добро познатом сценарију на штету свих нас дошли до енормног богатства и постали поседници свега оног што су наши очеви стварали тешким радом. Наравно, подразумева се, да је Иван и овог пута изложен претњама од стране ангажованих криминалаца које тајкуни регрутују против сваког слободног човека који се дрзне да гласно укаже на неправду, крађу и било који вид криминала.
Они злонамерни Ивана етикетирају као екстремног десничара, међутим они који на политику гледају из објективног угла, примећују да Ивановић и покрет који предводи ( СНП НАШИ ), баштини идеје социјалне правде, и да својим свакодневним деловањем, указује, критикује, отворено и храбро напада сваку претњу, проблем, узрок и последице које угрожавају и разједају обичног човека. Увек је на страни слабијих и угрожених, а сложићемо се да је апсолутна већина нашег народа у том положају. Не смемо заборавити да је управо Иван Ивановић један од пионира “Трећег пута” који је данас у Србији у великом успону. Ово су кратке црте о Ивановићу као политичару. Међутим, ја сам Ивана упознао кроз књижевност. Боље га познајем у том дворишту. Знам га као песника и писца, и по мом скромном мишљењу као јако доброг, па би овом приликом заобишао политику и са њим мало више поразговарао о писаној речи и животним темама.
 
* Највише сам мрзео оно неуко, а данас често виђено “Кажи ми нешто о себи…”, верујући да увек постоји креативнији приступ за почетак разговора. Књига “Како сам постао државни непријатељ”, је твоја биографија и поред твог политичког ангажовања, истакнуте су и поједине слике веома бурног детињства. У тим сегментима можемо приметити да си често био на концертима, да си био панкер и да си дете са асфалта. Занима ме како си се као такав снашао на десном политичком спектру, ако узмемо у обзир какве су главе биле актери и присталице деснице, или да упростим питање: откуда панкер на десници?
То си добро приметио, и ниси једини који ме питао “откуда панкер на десници” , на шта једино могу да узвратим питањем “а где бих био”? За мене је Панк увек био побуна против неправде, и никада је нисам трпео ни подносио, и зато сам увек плаћао велику цену. Панк не везујем за левицу, а посебно не за ову у Србији, млитаву, педерасту, која служи циљевима Новог светског поретка, против којег се иначе на читавом свету левица и бори. Ако узмемо у обзир, да је за време бомбардовања СРЈ 99` године Србији стизала подршка левичара из читавог света, наши Панкери и левичари су се борили да у Србији на власт дођу про ЕУ и про НАТО политичке партије. То је апсурд који се није променио до данашњег дана. За све слободне земље света, Младић и Караџић су јунаци који су се борили против НАТО-а и Америке, док их наши левичари посматрају као ратне злочинце. Зато је једина логична страна на којој може бити сваки Панкер – ДЕСНА. И то не она УДБАШКА десница из 90` их , већ она настала после 5. октобра 2000. године, која је и против Милошевића, али и ДОС-а. За себе могу слободно рећи да СНП “Наши” нису класичан патриотски покрет, и убеђен сам да би смо били први који би кренули да руше власт, када би то били и националисти.
* Имао сам част да напишем рецензију за твоју прву збирку песама под називом “Врисак побуне”. Шта сам имао да кажем о твојим стиховима остало је у књизи. Твоја поезија је махом социјалног карактера. Да ли си у младости имао поетске узоре и да ли су оставили неки утицај на тебе?
Као мали био сам затрпан књигама и много сам читао. Дешавало се да из школске библиотеке узмем књигу и сутрадан је вратим, јер сам је прочитао за дан. Библиотекарка је мислила да је фолирам, и да само узимам књиге и враћам без читања, све док јој нисам објаснио да сам их стварно прочитао. Од тада ме је у најмању руку гледала врло чудно. Што се тиче неких конкретних  утицаја, нисам их имао. Као мали волео сам да читам родољубиву поезију Јове Змаја, али и његову љубавну, чувене Ђулиће и Ђулиће увеоце…  Ту су наравно били Дучић и Ракић… Како сам старији од наших песника леже ми и Васко Попа, Матија Бећковић, Александар Секулић “Мајсторе затекох на крову старе куће”,  волим Мику Антића и његову чувену “О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру”… и када га чујем како је изговара видим себе у њој, али за мене је и поезија гомила панк песама које слушам већ деценијама, и које су имале директан утицај на мене.
Које панк бендове си слушао као клинац, а које сада…
Одрастао сам на Секс Пистолсима, Куд Идијотима, Пекиншкој патки… чак се сећам када је изашао и први демо Хладног пива… Деведесетих су у мој живот ушли  и Директори и Шахт…. и кроз њих сам  и спознао политичку ангажованост панк бендова. Дан данас се сећам рекламе првог албума Директора, која је изашла у “Српској речи”, гласила СПО-а.  Данас мање више од Панка слушам исто што сам и слушао као клинац. Са тим што бих ту додао и Клеш, ваљда они долазе са годинама. Пистолси су били енергија која је рушила све пред собом, а Клеш је напросто начин размишљања и философија живљења. Пре пар година открио сам и шпански панк, тако да често слушам и њихове бендове…
* Реци ми нешто о почетку твог књижевног стваралаштва. Како си закорачио у тај свет?
Па када бих рекао да је случајно слагао бих. Одувек сам знао да ћу се бавити писањем, и практично сам само чекао моменат шта ће ме повући да то и урадим. Мој први роман “Како сам постао државни непријатељ” настао је у једном посебном животном моменту, када сам био политички прогоњен, имао три суђења, нисам имао посао.. Књигу сам написао како бих избацио из себе све што ме је задесило, и верујте ми да ми је помогло. Покушао сам да комбинацијом шале и озбиљности, објасним шта је потребно у Србији да се уради, како би се постао “државни непријатељ”. Иначе књига прати мој животни пут од ране младости, па рецимо да садашњих дана.
* Данас је Србија једна културна фарма у блату. Владају неке друге вредности и живимо у ери књижевних скрибомана. Какво је твоје мишљење о стању на културној сцени Србије?
У Србији не постоји мејнстрим културна сцена. То је легло паразита које се може поделити у два блока. Од оних који су увек уз сваку назови конзервативну власт, и до оних других који су увек ту за сваку “либералну. Наравно ту има и назови уметника који прелећу на сваку страну, како би држава стајала уз њихове идиотске пројекте. Нервира ме подела, да ако су назови конзервативци на власти, долази до масовне подршке разним етно групама, и неком том трулом фазону. То се најбоље видело у време владавине Војислава Коштунице. Са друге стране код либерала је много горе, и махом се популарише културолошки отпад који долази са запада. Са запада би имали да научимо што шта паметно, али на нашу несрећу, ми се увек хватамо за оно најгоре…  Једина културна сцена која у Србији функционише (колико год то звучало бласаво) је андерграунд, и ту се могу видети прави уметници, али који на жалост раде без ичије подршке. Иначе ја сам велики фан “Клокотризма”… (смех)
* Приметио сам да волиш стрипове и фанзине. Да ли у овој општој хистерији и лудилу има места за то?
За то мора да има места, хахаха… Ко је одрастао уз Алан Форд, ни дан данас не може да живи без њега (без обзира што више није хрватски превод)… Ма и дан данас читам све… Од Дилан Дога, Мистер Но-а, Марти Мистерије… а међу нама читам и Капетан Микија, Загора, Блека… скоро сам купио и десет стрипова претече Алан Форда,  Џони Логана, за којег верујем да је мало људи чуло… Имам и дан данас свашта у колекцији од Мандрака до Гастона…
* Прочитао сам твоје кратке приче у рукопису. Видим да се ту ради о градским причама, верној хроници града Аранђеловца, када ће књига изаћи пред читалачку публику? Можеш ли у кратким цртама открити мало више о чему се ту ради? Какви су ти још планови у наредном периоду када писање у питању?
Већи део прича нису из “градске хронике”, већ једноставо уврнути догађаји за које сам чуо од неког или сам ја лично био актер истих. Зато и не треба да чуди што сам ту збирку прича назвао “Приче апсурда”, и изаћи ће до сајма књига у Београду.  Планова око писања немам, једноставно, како ме поведе моменат. Да ли ће то поново бити неке приче, песме, или роман, зависи искључиво од животног момента у којем се налазим.
* Као што на почетку рекох, хтео сам да заобиђем политику овом приликом, међутим пошто си изложен сталним претњама, да ли можеш укратко да објасниш шта се то последњих дана дешава у Аранђеловцу?
У Аранђеловцу је тренутно велика ПАНК побуна против тајкуна који жели да преузме градски парк и пар хотела који су под заштитом државе… како сам већ рекао на почетку интервјуа, никада нисам могао да прећутим када видим неправду па тако да то нећу учинити ни сада без обзира на претње које долазе, а када их отерамо из града све ћемо прославити једним добрим концертом… (поново смех)
Душан Опачић