Почетна Колумна ИВАН ИВАНОВИЋ – КОСОВСКИ МИТ И “ПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ”

ИВАН ИВАНОВИЋ – КОСОВСКИ МИТ И “ПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ”

by pera

Кроз историју српског народа постоји безброј примера како се бори за отаџбину и како се отаџбина издаје. Најпознатији пример са којим је упознат сваки Србин је пример Косовске битке, херојство Милошево, Лазарево страдање и Вукова издаја. До данашњег дана мало шта се променило у српској историји и захваљујући нашим светим прецима нама је дато да сасвим јасно можемо да разлучимо херојство од кукавичлука и мудрост од издаје.

Данашњи историчари на различите начине покушавају да оправдају повлачење Вука Бранковића из битке, и често се чује да је желео да спасе преосталу војску када је видео да је битка изгубљена, и управо на овом примеру желим да објасним пример херојства, родољубља и издајства.

Уочи саме битке, на Кнежевој вечери, која се помиње у народном предању и српској историји, упознати смо са догађајем на којем се Милош Обилић заклиње да ће убити турског султана, после низа оптужби које му је изрекао Вук Бранковић.

Милош Обилић своје обећање и испуњава по цену сопственог живота, и током битке због заклетве према кнезу гине већина српских великаша, и учесника битке. Вук Бранковић који се повукао из битке остаје у народном предању пример издајника, и поред тога што се храбро борио током већег дела боја, али оно што му народ не опрашта то је повлачење.

Ја бих то повлачење у садашње време навао политиканством, односно калкулисањем, на основу којег сваки завет, сваки циљ и светиња могу бити продани и издани, ако се у датом моменту то процени као практично.

Завет који је Милош дао и његова реч су били непроменљиви без обзира на околности, као и већине учесника битке, који су дошли да се боре, и ако треба да положе живот за честитог Кнеза, међутим Бранковић је искусно политички искалкулисао и проценио по земаљским мерилима да је битка изгубљена и да је боље да се повуче са својом војском.

Мерење земаљским и Божијим аршинима је свакако дијаметрално другачије, пролазно насупрот вечном. Свако ко Косовску битку посматра земаљским очима видеће само један пораз српске војске, док код верника изазива одушевљење и виде једну велику победу. Победа је у жртви коју су Свети Кнез Лазар и Милош Обилић дали зарад Бога и одбране светиња и народа, и њихова победа је у томе што су својом жртвом заслужили Царство Небеско.

И у томе је  тајна “Косовског мита“ како га многи “грађански опредељени“ називају, јер њега могу само схватити они који имају веру у Бога и који су свесни да се живот не завршава земаљским крајем, већ да нас очекује нешто много више. Зато  често чујемо  од чланова политичких партија либерално и демократски оријентисаних да презиру Косовски бој  и о њему подругљиво говоре, често причају о томе како су Срби једини народ који слави свој “пораз“, јер не схватају његову суштину.

 

 Често се може чути у нашем народу питање “По чему смо то ми Срби небески народ“, или од стране петоколонаша подругљиви коментари поводом неких догађаја “Срби су небески народ“.

Да, Срби заиста јесу небески народ, међутим оно што требамо да схватимо је да се то не односи на нас, већ на наше свете претке који су положили своје животе за своју хришћанску веру и одбрану државе и народа, и они су заиста становници Небеске Србије. Њу чине сви свети Срби од настанка нашег народа од Светог краља Јована Владимира, преко светих Немањића, Лазаревића, владика, монаха, свештеника, ратника, мученика и новомученика из нашег страдалног времена.

И то је та Небеска Србија која окупља оне најбоље из нашег народа, који се нису стидели своје вере, који се нису либили до положе живот за ближње своје и они који подругљиво говоре о њој, заправо се подсмевају Царству Небеском, Господу Богу и својим претцима. Ми данашњи Срби треба да се трудимо да задобијемо ту Небеску Србију својим трудом и жртвом, и својим делима морамо сведочити  попут наших светих предака.

Наравно, све ово важи само за оне верујуће, јер једино они могу схватити тајну узвишености у Господу, док ће се остали “европских“ и либералних схватања поново подсмевати и извргавати руглу оно чега су и сами део, и што су зарад земаљских страсти издали.

Такви људи су спремни на сваку врсту издаје зарад земаљских задовољстава , и њихова идеологија се своди на пуњење дебелог црева, што више угодити себи по сваку цену, и плодови таквог размишљања су идентични и садржини дебелог црева.

Јединке, које не брину за интерес и добробит заједнице већ искључиво за лични интерес су рак рана сваког народа, и озбиљне државе воде рачуна да укључе сваког појединца у живот заједнице зарад свеопште добробити.

То се у нашем народу може назвати саборношћу и саборним деловањем око исте свенародне идеје српског национализма, односно кроз веру у Бога, из које проистиче и све остало.

Примитивизам, необразованост и похлепа  су нешто што краси већину српских политичара, мишљење да се све завршава земаљским животом од њих ствара људе који су спремни на све зарад тренутног угођаја и згртања што веће суме новца, тако да су спремни да издају и Цркву и отаџбину и народ, како би себе обезбедили зарад земаљских уживања. Њихова девиза је “после мене потоп“ и зато се код њих тако лако  види крајња бескрупулозност, недостатак љубави, себичлук, похлепа и они су отворени за све врсте издаје и договора, што наравно искоришћавају многе обавештајне службе и тајкуни.

Људи без чврстих  духовних и моралних начела су као лист на грани и окрећу се онако како ветар дува, односно онако како им ко намеће. Српски националисти су духовна и морална аристократија међу европским народима, и такав вид одрицања, љубави и храбрости је незабележен у светској историји, то су прави примери исповедања хришћанске љубави и таквих јунака у нашој историји је безброј, што сведочи о духовној величини нашег народа.

Политикон