Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Албер Ками: Уништавање Хирошиме

Албер Ками: Уништавање Хирошиме

by pera

Свет је оно што јесте, а то значи скоро ништа. То је оно што је свакоме од јуче познато, захваљујући сјајном концерту који су у поводу атомске бомбе започели радио, штампа и информативне агенције.

Заиста, усред гомиле, сазнајемо да било који град просечне важности може бити потпуно збрисан бомбом величине фудбалске лопте. Америчка, енглеска и француска штампа засипају нас елегантним расправама о будућности, прошлости, проналазачима, ценама, пацифистичком позиву и ратним последицама, политичким последицама, чак и о независном карактеру атомске бомбе. Сажећемо све у једну реченицу: механичка цивилизација управо је стигла до последњег ступња дивљаштва. Мораћемо, у ближој или даљој будућности, да бирамо између колективног самоубиства или разумног коришћења научних достигнућа.

У међувремену, допуштено је мислити да постоји нешто срамно у томе да се тако слави једно откриће које се најпре ставља у службу најстрашнијег уништавајућег беса који је човек, уопште, током векова испољио. Ако се у свету изложеном свим раздорима силе, неспособном за било какву контролу, равнодушном према правди и једноставној људској срећи, наука посвећује организованом злочину, нико, нипошто, осим оних од непоколебљивог идеализма, неће ни помислити да се томе зачуди.

Оваква се открића морају забележити, пропратити према ономе што јесу, и наговестити свету не би ли човек стекао праву представу о својој судбини. Али, обавијање тих страшних открића сликовитом или хумористичком литературом – то се никако не може поднети.

Већ се није лако дисало у овом измученом свету. И ево нам једне нове тескобе која има све изгледе да постане коначна. Човечанству се несумљиво нуди његова последња шанса. А и то може постати повод за ванредна издања новина. Ипак, то би вероватније морао бити предмет неких размишљања и велике ћутње.

Међутим, постоје и други разлози да се с резервом прихвати прича о антиципацији коју нам нуди штампа. Када видимо да дипломатски уредник агенције Ројтер најављује да то откриће руши уговоре или чини преживелим и саме постдамске одлуке, да примећује како је свеједно да ли су Руси у Кенигсбергу или Турци у Дарданелима, не можемо се отети помислима о правим намерама у том лепом концерту, доста страном научној несебичности.

Нека нас добро чују. Ако Јапанци капитулирају након уништења Хирошиме и због стида, свакако ћемо се томе радовати. Одбијамо, међутим, да из тако тешке вести извучемо било шта друго до одлуку да још енергичније говоримо у прилог истинског интернационалног друштва, у којем велике силе неће имати више права него мале и средње нације и у којем рат, невоља окончана деловањем човековог разума, неће зависити од апетита или доктрине неке државе.

Пред застрашујућим перспективама које се отварају пред човеком, ми још уочавамо да је мир једина битка за коју се ваља борити. То није молба, већ правило које народе треба да уздигне ка владама, правило које треба коначно одабрати између пакла и разума.

Албер Ками, у часопису Kомбат 8. августа 1945, два дана после бомбардовања Хирошиме