Почетна Интервју ДЕЈАН ДАМЊАНОВИЋ – ВИТЕЗ МОДЕРНОГ ДОБА

ДЕЈАН ДАМЊАНОВИЋ – ВИТЕЗ МОДЕРНОГ ДОБА

by tihomir

Разговарао: Душан Опачић

Када говоримо о словенској историји или средњевековној Србији, прва слика коју ћемо у глави пројектовати је земља витезова и витешког духа. Ту слику подстиче и наше учење о Србији као земљи православног хришћанства и византијске културе, али и држави која је имала феудално уређење и војни систем који је красила вештина употребе мача. Ако пођемо од тога, онда за витезове можемо рећи да су изабраници који мачем штите правду и друштво, одани Богу и владару, а врлине су им милосрђе и скромност.
Данашња епоха нема никаквих додирних тачака са овим историјским временима које су обележиле витешка традиција и дух, данас живимо брзо, немамо времена ни места за дубље елементарно васпитање човека а камоли васпитање о култури, традицији и идентитету. Живимо у времену искушења, ауто-голова и пораза, које је највише погодило човека и вредности на којима се заснива човечанство. Данас страдају храброст, солидарност, самопожртвовање, племенитост, духовност, скромност…за њих нема места у друштву без слободе, у држави ограниченог суверенитета.
И поред тога, међутим, у Србији још има људи који се боре за очување и афирмацију традиционалних вредности. Повод за овај разговор је витештво у данашњој Србији, да ли још постоји и колико је витешког духа остало у човеку?
За читаоце портала Политикон, на ова питања одговоре даје господин Дејан Дамњановић. Он се налази на челу метаполитичке организације Суверени Војни Витешки Ред Змаја (www.redzmaja.org), а од децембра прошле године обавља и функцију шефа Кабинета ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића (www.kabinetprincavladimira.org). Поред овога, г. Дамњановић је битан део живота посветио мачевању, унео креативност у овај спорт и оживљавао старе традиције те вештине. Господин Дамњановић је утемељивач реформисаног система војног мачевања, познатијег као „Систем Дамњановић“. Председник је Иаидо и Батодо Федерације Србије, предводи Свесрпски Савез Српског Војног Мачевања, главни је инструктор спортског мачевања у МК Локомотива, Аутор је пет књига.

Дозволићу себи слободу да на почетку разговора напоменем да се ради о великом интервјуу, јер бројне активности и ангажмани господина Дамњановића то захтевају.
Господине Дамњановићу, дозволите да кренемо од мачевања – ако пођемо од чињенице да мачевање у Србији данас није масован спорт, какве су му перспективе и какво је стање у њему и да ли код младих постоји интересовање за мач? Ви сте активно почели да се бавите спортским мачевањем 1994. године, шта је вас лично привукло да уђете у свет мача као тада веома младог човека?

Одговор је у директној вези са мојом тадашњом заокупљеношћу Геноновим појмовима иницијације и контраиницијације а у вези са мачевањем. Наиме, у то време сам се већ доста година бавио јапанским мачевањем – Кендоом. Већ сам био носилац мајсторског степена, тренер и члан државне репрезентације. Но, и поред традицијске природе Кендоа, имао сам утисак да овај вид бављења мачевалачком вештином није изданак колективног несвесног нашег цивилизацијског нуклеуса и да нам није сасвим одговарајући. Поред тога, као неко ко је имао свест о основним појмовима у вези са истопријом и политиком, био сам свестан да су јапански системи борења један од инструмената јапанске империјалности. Да не употребим радикалнији израз – културолошког колонијализма. Стога сам се упустио у изучавање европског мачевања. Учитељ ми је у том периоду био чувени тренер спортског мачевања који на жалост није више међу нама, господин Љубомир Савић. Мачевање у нашој земљи данас заиста не ужива велику масовност. Узрок кризе овог спорта код нас као и мањка популарности треба тражити у махом погрешном руковођењу нашим савезом где преовлађује новац као основна мотивација за обављање функција а дугорочна стратегија и било каква озбиљна идеја у вези са развојем мачевања сасвим изостају.

Упоредо са усавршавањем спортског мачевања ушли сте у свет осталих традиционлних техника употребе мача. Упустили сте се у истраживачке подухвате који су крунисани ауторством над четири. Да ли можете да нам кажете пар речи о вашим искуствима у истраживању, јер колико видим истраживали сте и технике далеког Истока…

Да разјаснимо, не ради се о истраживањима већ о бављењу одређеним системима и њиховом подучавању. У формалном смислу, имам мајсторска звања у следећим мачевалачким системима: Кендо (2. дан), Иаидо (3. дан), Батодо (5. дан). Поред тога, инструктор сам спортског мачевања и реформисаног система војног мачевања по дидактици нашег војног школства од пре 1918. Када говорите о „ауторству“, вероватно мислите на моје истраживање у вези са дидактиком војне сабље у Србији из времена од пре 1918. и на књиге о мачевалачкој вештини које сам написао и издао. У ствари, има их пет – „Иаидо, Мусо Ђикиден Еишин Рју“, „Мачевалачки систем Дамњановић“, „О духу и челику“, „Батодо, вештина јапанског мачевања“ и „Спортска сабља“. Ова задња књига је заједнички подухват са мојим покојним учитељем, господином Александром Васином.

Родоначелник сте реформисаног система војног мачевања Краљевине Србије из периода пре 1918. године, који се данас назива мачевалачки „Систем Дамњановић“. Колико сам упознат, ради се о претечи модерног спортског мачевања. О чему је конкретно реч у Систему чији сте утемељивач?

Пре петнаестак година, уз помоћ пар колега из спортског мачевања сам започео истраживање о дидактици сабље у оквиру нашег војног школства из времена Краљевине Србије (закључно са Великим ратом). Ово истраживање смо спровели кроз војни архив и кроз Архив Србије. Такође смо до одређених, пре свега техничких детаља, дошли кроз директну комуникацију са старијим инструкторима мачевања, пре свега Александром Васином чији су учитељи били последња генерација војног мачевања, поред њихових каријера у спортском мачевању (Маргит Кристијан, Еуген Кристијан, Данте Галанте…). Српски систем обуке руковања пешадијском и коњичком сабљом за употребу у борби прса о прса је имао одређене специфичности и посебности у односу на системе других европских армија. Он је био својеврстан пресек аустријске, руске, француске школе мачевања и одређених техничких детаља из времена наше интерпретације руковања килиџем (сабља димискија, персијска сабља…) из времена непосредно пред Први српски устанак. Ова посебност српске школе војне сабље је била сасвим довољан разлог да се са овим истраживањем настави. Убрзо смо основали секцију при нашем клубу која се бавила овом претечом савремене спортске сабље након чега је уследило оснивање још неколико секција и клубова широм српског етничког простора (Република Српска, Косово и Метохија…). Неколико семинара је одржано и у иностранству, нпр у Монци у организацији италијанске федерације војног мачевања ФИСАС, итд… Овај реформисани систем се званично зове „Српско војно мачевање“, но користе се и његови радни називи: „Мачевалачки систем Дамњановић“, „Српска војна сабља“ и сл…

Налазите се на челу Сувереног војног витешког Реда Змаја основаног на Видовдан 2011. године, под покровитељством данас упокојеног ЊКВ Кнеза Александра Карађорђевића. Које су основне активности Реда и какве вредности Ред афирмише?

Суверени војни витешки ред змаја (www.redzmaja.org) је, условно, метаполитичка организација коју је, као што сте споменули, основао покојни Кнез Александар, син Кнеза Павла Карађорђевића. Након смрти ЊКВ Кнеза Александра, покровитељство и вођство је преузео ЊКВ Принц Владимир Карађорђевић. Основна полазишта организације су – традиционализам (у Еволином разумевању овог појма), Светосавље и евроазијатизам (више у смислу једног нпр. Леонтјева а мање савремених интерпретација Евроазијатизма). Организација на први поглед, пре свега због свог имена, наликује на мноштво носталгичарских и пасатистичких редова са којима се сусрећемо како на међународном плану, тако и код нас у последње време. Ми са овим организацијама парамасонског типа и углавном потпуно неделатним, немамо ни најмање везе. Сматрамо да су оне само још један симптом алијенације у епохи урушавања либерализма. Прибежиште изгубљеним појединцима пред светом у коме органска заједница више не постоји. Узгред – сасвим инфантилно прибежиште које је у великој мери кич… Ми смо, супротно томе, делатна организација. За разлику од политичких странака и покрета које су у савременом демократском парламентаризму постале сасвим аполитичне и баве се само утакмицом победе на изборима како би се нашле у ситуацији контроле финансија, ми се бавимо политиком у најдиректнијем смислу. Најважнији политички циљ Србије у овом тренутку је одржање биолошког опстанка Срба на КиМ. Како би се избегао „хрватски сценарио“ од Срба „очишћене“ земље. Једино присуство Срба на КиМ ће у будућности представљати основ за претендовање на поновно успостављање пуног сверенитета Србије над покрајином. А у контексту евентуалног међународно промењеног односа снага у корист Србије… Потребно је стрпљиво чекање док оваква, по Србију повољна ситуација на међународном плану, не наступи. Сасвим је погубно исхитрено реаговање и некакво инсистирање на „решавању проблема Косова“ у ситуацији у којој се Срби налазе у дефанзивној позицији покушавајући да се одрже на тој територији. Није време за било какво „озваничавање“ једне по нас неповољне ситуације. Потребно је чекати бољу констелацију елемената на међународном плану и онда, условно, тражити званична решења која ће тада бити много више у корист Срба. Коначни циљ је српско Косово и Метохија а не распродаја онога за шта су се наши преци крваво борили. Наша организација се на неколико нивоа бави обезбеђивањем опстанка Срба на КиМ, од чега је највидљивији хуманитарна помоћ кроз мноштво пројеката. Други пројекти нису толико јавни а односе се на обезбеђивање снажне структуре способне за опстанак у најразличитијим политичким и безбедносним околностима.
• Да ли је уопште могуће да данас имамо витезове савременог доба који ће се ухватити у коштац са претећим изазовима? Да ли видите решење како се супроставити свакодневном уништавању традиције, културе и идентитета нашег народа?

Витештво као принцип, као идеолошка матрица а не као пуки формализам је у илегали у савременом прилично бесмисленом и сасвим секуларизованом свету. Оно постоји али се повукло ван рафлектора позорнице друштвених догађања. Веома наликује малим острвима традицијског идентитета која су опстала током турске владавине код нас и омогућила пренос националне свести кроз тај мрачни историјски период. Битно је нагласити да је време у коме живимо, период либерализма, вишеструко штетније по елементе традиције, по колективни и појединачни идентитет и по саму људску природу од турског периода. Имамо ту несрећу да живимо у време крешенда либерализма, које је, срећом, увертира у његово урушење. У време његовог дивљања и деструкције свега што му се нађе у близини. Либерализам, једна од најдеструктивнијих тековина цивилизације, није ништа друго до „ослобођење“ (намерно под наводницима јер се не ради о ослобођењу већ о насилној ампутацији) од сваког вида колективног идентитета. Од Бога (атеизам), од нације (укидање националних држава и успостављање тзв. грађанских друштава) и, у овој последњој готово апсурдној етапи – од саме људске природе (род а не пол, индивидуализам до бесмисла, хедонизам до имбецилности, тотална атомизација и укидање природних рефлекса и навика човека, и сл.). Неопходно је враћање традицији. Први корак је сређивање сопствене баште и наметање нама самима једног егзистенцијалног контекста самодисциплине, аутокултивисања, а у функцији способности за општија решења и борбу на друштвеном плану. Јер либерализмом уништен („ослобођен“) појединац није више способан за друштвену борбу. Није способан за друштво уопште. Потребно је поново успоставити човека. Људско биће… Па на основу њега, друштво…
• Аутор сте значајног броја текстова објављених на патриотским порталима, из којих се јасно препознаје родољубље и залагање за очување културолошких вредности и идентитета српског народа. Баштините идеју евроазијства. Где је, по вашем мишљењу, за Србију као државу и њен народ сигурно место? У каквом политичком систему и геостратешкој позицији Србија може пронаћи спас?

Одговор је једноставан. Србија се може безбедно осећати и бити оно што јесте само у контексту геостратешких и геополитичких интеграција са државама и нацијама са којима има исте геополитичке позиције и интересе и са којима има слична полазишта (геостратешке циљеве, геополитичке циљеве, духовни идентитет, културни идентитет, језик, историју). Није тешко закључити, уколико баратамо најосновнијим појмовима из историје и политике, да је за Србију једини исправан контекст у геополитичком смислу Евроазија. Изградња што чвршће и интензивније везе у политичком, економском, геополитичком и геостратешком смислу са Русијом. Руси и Срби нису два народа, већ исти народ у две државе и са одређеним периодом живота у одвојеним државама. Западни инструменти интеграције – ЕУ, Партнерство за мир, НАТО, ММФ, Светска Банка и други, су само оруђа наметања колонијалне власти атлантистичке , западне цивилизације свима који јој не припадају. Ми у историјском, и сваком другом смислу, нисмо део Запада. Упустити се у интеграције иза којих стоји атлантистички цивилизацијски корпус значи ставити себи омчу око врата. И извршити самоубиство наше нације и традиције.
Што се тиче другог дела Вашег питања које се односи на политички систем, чињеница је да свака парламентарна демократија представља насиље броја над истином. Квантитета над квалитатом. Увек је коначни исход сваке демократије друштво медиокритета. Јер такав систем, по простој математици броја, уздиже оне најниже а спушта оне највише. Истовремено, искључиво божанства профита и капитала имају апсолутну и недодирљиву позицију у оваквом облику друштва. Држава у таквом друштву није инструмент обазбеђивања интереса грађана, већ искључиво интереса капитала и финансијских олиигархија. Држава и њени органи су постали кербери капитала. Сасвим имбецилно сложићете се… Готово да вређа основну интелигенцију живот у друштву које човека своди на базичне биолошке импулсе – једи, нађи склониште, пари се… Но, да пређемо из теоријских општих места ка мало конкретнијем… Оно што је управо пред нама је урушење либерализма. Урушење старих организационих друштвених форми које се у многим сегментима показују као потпуно недорасле решавању проблема са којима се суочавају. Ово се протеже од апстрактних ствари као што су интелектуалне и идеолошке матрице либерализма, све до сасвим конкретних и опипљивих ствари као што су органи силе западних држава – полиције, обавештајних структура, армија… То све је бледуњави ехо онога што је било пре неколико деценија. Онај ко буде спремнији за пост-либералну еру која је у сваком случају близу, биће носилац бакље новог света. Наравно, уколико се све не угаси, па и та бакља, у некаквом општем, нпр. нуклеарном крешенду…
• У децембру прошле године ЊКВ Принц Владимир Карађорђевић основао је свој Кабинет. Поверење је указао Вама да будете шеф Кабинета. ЊКВ Принц Владимир је био у српској униформи током ратова на подручју бивше Југославије. Негде сте рекли да је управо Он достојан барјака Карађорђевића, у чему се лично слажем са вама. Некако ми се чини да је ЊКВ Принц Владимир „ближи“ народу и обичном човеку од осталих чланова Династије. Која је мисија Кабинета и какви су планови даљих активности истог?

Кабинет ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића у Србији је основан о Св Андреју Првозваном 2016. године. Имао сам част и задовољство да од стране Принца Владимира будем именован за шефа његовог кабинета. Идеја оснивања кабинета је интензивирање присуства Принца Владимира у отаџбини. ЊКВ Принц Владимир је присутан већ доста година широм српског етничког простора пре свега кроз многе хуманитарне акције помоћи нашем народу. Сам кабинет треба још више да приближи Принца Владимира нашем народу и успостави интензивнију и непосреднију везу обзиром да ЊКВ живи у Немачкој. Кабинет није замишљен као искључиво репрезентативни орган, као канцеларија, већ као једна динамична структура која ће око себе окупити групу људи који са Принцем деле идеје и ставове. Основа овога је идеја неомонархизма Принца Владимира. Суштина његове идеје неомонархизма је у томе да монархију не траба успостављати „одозго“ кроз уставну реформу или јуридичке интервенције, већ управо супротно – „одоздо“. Кроз реконструкцију елемената традиције и монархије у самом народу. Кроз обнављање вере, традиције, породице, одређених институција на нивоу живог и органског„култа“ (војника, рада, домаћина…). Кад ово култивисање достигне одрађену критичну масу и развије се у довољној мери, сама уставна промена, наступиће као последица а не као нешто за чиме треба јурити по сваку цену. Монархију је потребно обновити de facto а не само de jure. ЊКВ Принц Владимир такође не сматра да је персонално решење за будућег монарха у евентуалном контексту рестаурације монархије важно. Важнија је монархија као принцип. На жалост, сведоци смо специјалног (и хиобридног) рата у Србији који траје од почетка деведесетих година. Основна одлика ове врсте рата је да се води свим средствима. Не напада се само војна или политичка сила једне земље већ сви њени друштвени сегменти – органи силе, политичке структуре, привреда, култура, језик, духовност, династија (уколико је има)… Код нас проблеме унутар династије треба посматрати као врх леденог брега. Као појавни ниво једног дубљег рата који атлантистички корпус (Запад) води против Србије. Неки припадници наше династије су на жалост само инструмент специјалног рата Запада против Србије. Сврха тих инструмената је редефиниција монархије у Срба. Монархија и монархизам који је након 1945 био носилац идеје патриотизма и национализма, под западним архитектама специјалног рата је потебно испунити другим садржајем – либерализмом. Садржај монархизма по њима треба да постане либерализам а не више национализам. Монархизам је нужно неутралисати и у метафоричком смислу – „кастрирати“… Веома суптилна игра Запада којом он настоји да неутралише монархизам као потенцијално експлозивни садржај код нас који би у неким околностима могао Србе усмерити против Запада. Видљиве манифестације овога су разни гестови који националисте и родољубе у Србији треба да одврате од Круне – честитања властима након хапшења српских хероја, пропаганда западних интеграција, јавне промоције антитрадицијских вредности од стране неких чак најистакнутијих чланова наше краљевске породице, итд… Принц Владимир је веома свестан овог штетног деловања и идеја му је враћање монархизма у Срба у његове аутентичне оквире родољубља, традиционализма и Светосавља, као и геополитичко интензивирање односа са Русијом, обзиром да је ЊКВ битним делом руског племићког порекла.

• На самом крају разговора, да ли као велики мајстор мачевалачких вештина имате поруку за младе? У чему би могли да пронађу свој спас, наведите бар један разлог зашто мачевање?

Мачевање није једина опција. Многи методи самодисциплине су нам на располагању. Битно је озбиљно им прићи. Пуном снагом и свим капацитетима којима располажемо. Потребно је имати на уму да је флоскула либерализма „Буди оно што јеси“ или „Буди природан“ оно што је допринело катастрофалном стању у коме се цивилизација у овом тренутку налази. Мој савет је управо супротан – „Не дозволи себи да будеш оно што јеси“. Него се увек труди да постанеш савршенији у односу на то што јеси. .. Наиме, људско биће није „једно“, некаква монолитна структура. Људско биће је најмање два… Оно је бојно поље између два супротствљена елемента, два принципа – деструктивног и конструктивног, обесмишљујућег и стваралачког, нечастивог и Господа – много је синонима. Процес самодисциплине, самонасиља ако Вам више одговара, је начин приближавања парадигми којој тежимо. Ту нема простора за компромис.

Политикон