Почетна Интервју Борис Митић: Како снимити ништа?

Борис Митић: Како снимити ништа?

by pera

Једног дана Ништа бежи од куће, уморно од нашег неразумевања.

Тако почиње нови документарни филм Бориса Митића, поетска авантура у којој Ничему глас позајмљује Иги Поп.

Осам година након филма „Довиђења, како сте?”, сатиричне фреске наше глобалне и локалне свакодневице зачињене српским афоризмима, Митић је на филмском фестивалу у Локарну представио „Слатко од Ништа”.

– Идеја је настала из провокације, из уобичајених кафанских коментара на стање у кинематографији и друштву – каже Митић. – Као неки необавезни позив да престанемо да се ушушкавамо у лицемерно самозаваравање, у рециклажу туђих фраза и у митове који су део епохе, попут императива морализма, потрошње, статуса, напретка, каријеризма, младости; митове који нас одвајају од реалности, од суштинских питања егзистенције и мањих, али не мање важних аутентичних животних сазнања.

Вишегодишње трагање за филмским изразом који ће да буде достојан изазова претворио је у интимистички, поетски монолог. Наратор, Ништа, добија прилику да нам се обрати, као што се Лудост у Еразмовој „Похвали лудости” упушта у тираду у којој покреће суштинска питања о времену, вредностима и институцијама свог доба, ослањајући се на иронију и апсурд.

– Код Еразма, Лудост путује светом и покушава да докаже како је паметније бити луд него паметан. У мом филму, петсто година касније, нешто слично ради Ништа – објашњава аутор.

У лику Ничега има колико личних нота толико и утицаја јунака из света филма, уметности и музике.

– Комбиновао сам референце из поп-културе с озбиљним академским истраживањем: од теорије тишине Џона Кејџа до практичних примена квантне физике, од историје броја 0 до антологија савремене уметности с темом ничега, од нових трендова у пасивном туризму до медитације у суфи исламу. Али нисам хтео да правим енциклопедијски филм, већ само да разумем спектакуларну ширину тог појма – каже Митић.

Његов „јунак” је друго лице света у коме је превише садржаја, превише слика, прорачунатости и лицемерја. Призма наратора му омогућава да феномене с којима се суочава тумачи на приземнији, скромнији начин.

– Не можемо да променимо 99 одсто ствари, али можемо да их разумемо и да се одредимо према њима ако их прецизно или стилизовано себи прикажемо – каже аутор. – Коначни ефекат гледања кроз призму Ничега је нека врста егзистенцијалне утехе.

Плакат филма „Слатко од Ничега”

Визуелни материјал филма следи асоцијативни ток нарације, некад му је супротан, а некада је попут коментара. Митић се упустио у својеврсни експеримент, позивајући сниматеље из различитих земаља и култура да му шаљу документарне кадрове Ничега.

– Нисам хтео сам да снимам, желео сам комплекснију слику Ничега. Позвао сам скоро сто међусобно комплементарних сниматеља да одговоре на изазов „како снимити Ништа”, не знајући притом да ли ћемо успети у томе, да ли ће све имати смисла и како ће изгледати то наше заједничко Ништа – објашњава аутор.

Овај несвакидашњи приступ рада на филму подразумевао је колаборативни рад, у коме су сниматељи учествовали током читавог процеса, размењујући сугестије и идеје на заједничкој онлајн платформи, која је била потпуно анонимна.

Глас Игија Попа даје специфичан ритам и боју нарацији. Откуд један од родоначелника панк рока у Митићевом филму?

– Одувек сам веровао да ће наратор бити неки занимљив, специфичан лик. Да бих се мотивисао, замишљао сам Џека Николсона, којег сам хтео да пронађем преко Владе Дивца, с обзиром на то да долази на све утакмице Лос Анђелес Лејкерса. Али Николсон је мало посенилио у последње време, не прихвата више улоге. Онда сам случајно видео снимак Игија Попа коме је седамдесет година како пева француске шансоне. Тако је фино остарио, глас му је тако дивно сазрео, његова физичка жилавост и кловновско-панкерски бекграунд су толико пасали да сам рекао себи – ево нама наратора!

Након Локарна филм је приказан на фестивалу у Сарајеву, а уследили су позиви на десетине других фестивала. Митић још није одлучио где ће бити одржана српска премијера.

Извор: Политика