Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Владета Јеротић: Може ли религиозан човек да буде реалан?

Владета Јеротић: Може ли религиозан човек да буде реалан?

by pera

На једно овакво питање (које сам добио на једној дискусионој трибини) могуће је релативно задовољавајуће одговорити тек после расветљавања појмова : верујући човек, побожан човек и религиозан човек.

Данашње је мишљење антрополога да сву људи у „нешто“ верују. Ово „нешто“ може да буде конкретне или апстрактне природе, материјалне или духовне; верује се и у идеје, али и у Идеју. Сваки човек, једном речи, има суштинску потребу у свом бићу да у Нешто верује. Оваква, додуше неодређена , вера у нешто, одржава релативну сигурност човека у току целог живота, односно повољно јача његов нагон самоодржања, али му помаже да временом открије у себи, и „вољу за смислом“.

Кад нам теистички и атеистички мислиоци (нарочито религиозни психосоматичари), с правом кажу: мораш у нешто веровати да би живео-јер у супротном нећеш дуго живети, однеће те са овога света нека болест, најчешће психосоматска болест-агностичари могу да одговоре: не мораш да верујеш у нешто јер је човек био и остао у дубоком незнању. Нити знамо како је живот настао, и то још из мртве материје, али и када кажемо: Живот је настао из Живота, и даље не знамо из кога то Живота, нити знамо да ли има, живота после смрти. Значајнијим физичарима атом је и даље тајна, познатим биолозима ћелија је и даље тајанствена, астрономи се сами зачуде откуд у космосу милијарде галаксија( а и планета у њима). Зар није онда све-Тајна? Како се односити? Најпре плодно или неплодно сумњајући.

Шта ћемо са побожним човеком? Он је верујући, али није религиозан човек. Пообжном човеку-мада сваки побожан човек на различитом је ступњу зрелости, интелектуалне, емотивне и духовне, довољно је да буде уверен (да себе увери) да су, два и два увек четири, да је данас-данас, а сутра-сутра; он зна и жели да зна да је рођен у Србији, Шпанији или Норвешкој, да је православан, римокатолик, или протестант, не занимајући се шта све три хришћанске вероисповести стварно уче о хришћанству и зашто се међусобно разликују. Побожан човек је и побожан Србин, кроз векове трајања Србије, он цени и воли традицију свога народа (и ону верску), и то му је довољно да проведе релативно мирно ( ако је то уопште могуће у историји света, народа, породице), релативно дуг живот.

А религиозан човек ? Ако је појам religare, religere преведен са латинског на српски начин, онда означава: поновно везивање човека са кореном из кога је потекао, а тај корен зове се: трансцеденција. Услов „поновног везивања“, али и даљег развоја (усавршавања) духовног порекла у себи јесте чврста вера у онострано, у Бога. Овакво умно, а непоколебљиво веровање религиозног човека (дакле, не само веровање побожног човека, или човека свакодневице који у „нешто“верује) подразумева доживотно поправљање (или боље) мењање себе, исправљајући, с једне стране, своје мане, грешке и грехове ( не морају ова три појма бити синоними), тежећи тако стварно моралном и етичком животу, а сдруге стране, користећи ум (не само разум) да схвати, а не само осети и верује у оно и онолико у космосу, на Земљи, али пре свега у себи, што је уопште могуће да човек схвати из неизбежне Тајне живота.

Ако се сада окренемо другом појму из наслова нашег есеја, појму реалности, застајемо пред другом загонетком: шта је то реалност? Како приметићемо збуњени, зар не знамо шта је реалност, стварност живота? Не морамо да будемо ни научници ни философи, а ни уметници, већ сасвим обични људи да када само мало напрегнемо наш процес мишљења ( а тек разноврсност осећања), не добијамо један једносмеран и јасан, одређен одговор на питање о суштини тзв. реалности. Присећајући се Сигмунда Фројда, који је тачно схватио да је сваки човек негде у себи и изван себе (у тзв. реалном свету) у сукобу између тзв. „Принципа задовољства“ и тзв. „Принципа реалности“ (ово, такозвано, додао сам ја), онда постепено, у току процеса „индивидуације“. Још некако и стигнемо до природе „принципа задовољства“, али не и до корена „принциопа реалности“. Па, да ли је то можда наша стална заблуда као људи да илузију, фантазију или мају (индијску), проглашавамо стварношћу? Зар нема онда сваки човек своју представу освету и животу („ Свет је моја представа“, кажу неки философи), коју он назива реалношћу, јер у њу верује или ће пак у ту „реалност“сумњати, или ће је проверавати (овакав треба да је развој умног човека, од догматског, преко скептичког до критичког стадијума сопствене индивидуације).

Не бих се смео, као никад довољно остварени хришћански човек (naturaliter christiana), упутити или приближавати опасним водама нихилизма или и солипсизма. Ни велики Ниче није издржао у нихилизму, иако је неговао замисао развоја човека да надчовека (у основи ова Ничеова идеја је хришћанска идеја, јер и Христос тражи и очекује од нас да постанемо „савршени“ као Отац ваш небески).

Без обзира што су у многочему у праву велики, научници, философи, па и уметници када кажу: Не знам, можда је тако (али када не иду до краја па понављају: ignoramus et ignorabimus),чим се приближавамо стварно религиозном човеку у себи, стварност (реалност) постаје све извеснија и тада говори: Постоји стваран живот, он је најпре живот Духа (у човеку бесмртност), али и живот Тела (такође створеног од Бога, а не од неког злог демијурга, као код гностичара и манихејца).

Тако, када се вратимо на наслов есеја и још једном се упитамо: моше ли религиозан човек да буде реалан, одговор је убедљиво потрврдан. Разуме се да је и оваквом религиозном човеку који носи убеђење у себи о могућности мирења, па и сједињавања (у мистичкој фази обожења) Духа и Тела (небеског и земаљског човека) јасно да му предстоји стална борба између претераног уважавања само Духа (који би некада да што брже излети из тела и полети пут неба) и другог, још и јачег искушења, да претерано остане привезан за Тело, односно за свакодневну реалност живота. Не заборавимо отуд опомену Теофана Затворника (19.век) када он каже: Многобрижност је болест палог човека. (На ово би могли, нескромно додати: Безбрижност је друго лице палог човека).

 

Извор: Владета  Јеротић

„ Са Богом, мимо Бога, око Бога“