Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ПРЕТЕЧЕ РУСКЕ САВРЕМЕНЕ ФАНТАСТИКЕ

ПРЕТЕЧЕ РУСКЕ САВРЕМЕНЕ ФАНТАСТИКЕ

by pera

Од времена када су буре на мору објашњаване самовољом Посејдона, гром – гневом Перуна, а земљотреси – каприциозношћу бога Вулкана, па до 1957, године – почетка епохе космичких летова – историјски гледано није прошло много времена: мање од 3.000 година. Те исте 1957. године у Лондону је изишла књига енглеског астронома Патрика Мура „Наука и фантазија“, посвећена научној фантастици. У њој је сакупљен огроман, изврсно систематизован материјал, који убедљиво показује да се машта о међузвезданим летовима у овој или оној форми провлачи кроз готово целу историју човечанства. Патрик Мур наводи преко хиљаду дела са овом тематиком, од којих многа потичу из далеких векова, давно пре наше ере. Он, између осталог, помиње многобројне књиге кинеске, индијске, вавилонске, јапанске, персијске и арабљанске литературе, потпуно непознате европском читаоцу. Људи су одавно „освојили“ небо, митилошки људи Дедал и Икар, а не богови. Миленијумима су они живели у срцу свакога, чије су мисли биле управљене пут звезда.

О међузвезданим летовима маштали су Лукијан и Плаут, Свифт и Волтер. У прошлости се фантастиком нису бавили само просветитељ Жил Верн и филозофски алегорични Х. Џ. Велс, већ и бесмртни Хомер, Данте, Шекспир, Рабле, Кампанела, Томас Мор, Ростон, Сен Симон, Гогољ, Пушкин, Едгар Алан По и други. Многа њихова „фантастична средства“ су застарела и превазиђена, али њихов родоначелнички и истовремено веома обухватан метод обраде фантастичне теме живи и данас у стваралаштву наших савременика.

Други су опет своје готово визионарско напредњаштво плаћали главом. Јер спорови „порочних снова богохулитеља и жестоке јаве богобранитеља“, завршавале су се скоро увек трагично за ове прве. Али, мач, олово, вешала и заблуде нису никада могли да окују мисао.

Робовласници су убили највећег античког социјалутописту Спартака, завојевачи – научника и фантасту Архимеда, инквизиција је спалила на ломачи великог истраживача неба Ђордана Бруна и уцењивала Галилеја да би се одрекао истине. У казаматима Петропавловске тврђаве маштао је о лету на звезде, очекујући смртну казну, Николај Кибалчич. У забаченој Калуги стварао је теорију ракетодинамике провинцијски учитељ Циолковски, али његови радови нису интересовали ограничене царске чиновнике. „Инспирацију за међупланетарне проблеме и путовања нашао сам у визионарској литератури“ – писао је много година касније Константин Едуардович Циолковски, теоретичар модерне космонаутике.

Свету је мало позанто да интересовање Руса за научну фантастику потиче још из доба полуписмене мужачке Русије, када се године 1840. појавио визионарски роман В. Одојевског „4348“, у коме пионир руске научне фантастике машта о откривању тајни земље и неба, о грандиозном друштвеном и техничком напретку. Његова идеја о загревању Сибира гигантским вентилаторима, о мерењу правца ветрова и климе у овим суровим пределима азијског континента, добија у наше време готово реалну основу. У знаменитом „Четвртом сну“ Вере Павловне, у роману Николаја Чернишовског „Шта да се ради?“ изражена је не само социјална, већ и научно-техничка фантазија. У своје време су имали успеха „марсовски романи“ А. Богданова – Малиновског „Црвена звезда“ и „Инжењер Мени“, које је аутор искористио за пропаганду махистичких идеја, што је својевремено запазио још Лењин.
Међутим, значајну улогу су одиграла научно-фантастична дела руских инжењера и научника, који су кроз књижевну форму пропагирали своје научно-техничке идеје и тако допринели како техничком и филозофском прогресу, тако и популарисању овог књижевног жанра. Проналазач В. Н. Чикољев објавио је 1893. у часопису „Електрика“ повест-утопију „Ни стварно ни измишљено“, у којој даје слику времена када ће електрична енергија постати главни технички ослонац цивилизације. Нешто касније, инжењер Родних написао је роман „Поџемни ескалатор Москва- Петроград“, у коме је изнео смео, оригиналан пројект покретне пруге постављене у изграђеном тунелу између ова два велика града. У то време Нижњеновгорађанин И. Инфатијев издао је повест о Марсовцима – „На другој планети“ а Б. Красногорски астрономски роман „На таласима етра“. Занимљиво је истаћи да се први пут у историји научне фантастике космички брод креће коришћењем светлосне енергије, о којој се, као погонском средству будућих космичких експедиција, у наше време воде живе дискусије међу ауторитативним научницима широм света.

Непосредно затим, познати револуционар и научник, Шлисербуржанин Н. А. Морозов, описао је у књизи „На граници непозантог“ лет међупланетарног бројда у „четврту димензију“, помоћу „реакције“ свемирског етра. Он такође предвиђа да ће људи успоставити везу са разумним бићима на другим звезданим световима и научити чак да управљају кретање планета. Московски професор Кукаркин, један од највећих астрофизичара данашњице, изјавио је да је с теоријског гледишта могуће у далекој будућности управљати кретањем Земље, па чак и других планета и тиме по одређеној жељи приближавати или удаљавати поједине планета од Сунца.

Двадесетих година, за време НЕП-а и постојања приватних издавача у Русији, издат је велики број псеудонаучне фантастичне литературе, као на пример: „Спецификација идитола“ С. Боброва, „Психомашина“ В. Гончарева, „Злички професора Звездочотова“ М. Гирелија, „Огњене провалије“ Н. Муханова и др. У њима се описују машине за пресељавање душа и међупланетарни бродови, који користе психичку енергију као покретачку снагу.

 

Нова ера

Оснивачи савремене совјетске фантастике били су К. Циолковски, академик Обручов, А. Бељајев и Алексеј Толстој. Њихова дела и стваралачки метод утицали су на образовање совјетске школе научне фантастике, која је временом заузела водеће место у свету, са чиме се слаже већина ауторитативних познавалаца овог жанра.

Од 1917. до 1960. године у Совјетском Савезу је издато у милионским тиражима више од хиљаду научно-фантастичних романа, драма и прича, а снимљено је и много филмова.

(2)

У ствари, научно фантастични роман је специјални жанр уметничке литературе и он се разликује од психолошког, социјалног и историјског романа. Том литературом баве се у Совјетском Савезу углавном високо образовани људи, који активно прате развој свих грана науке и технике, а нарочито најновије и најкардиналније научне проблеме. Није онда чудо што су аутори тих дела углавном еминентни научници, инжењери, филозофи, професори универзитета, конструктори ракета и сателита. Научну фантастику не треба сводити на занимљиву науку, нити је претварати у досадну научно-популарну литературу – примат мора имати човек са својим проблемима и преокупацијама, а не машине. Ако би научно-фантастичне идеје биле стопроцентно научне, оне би самим тим престале да буду фантастичне. Без „допуштених“, научних „грешака“ нема праве визионарске литературе, јер ако је научна хипотеза потпуно потврђена експериментално, онда она престаје да буде научна фантастика и постаје научна теорија, или остварени проналазак. Међутим, научни подаци су неопходни, али се њихово уношење у дело мора мотивисати самом фабулом, судбинама и поступцима јунака.

У савременом совјетском фантастичном роману „откривена“ је и „уништена“ тајна смрти, пронађене су посебне форме живота на температури од више хиљада степени, затим начин претварање мртве материје у живу и стварање умно високо развијених бића. „Завирило се“ у звездане системе и галаксије удаљене од нас милионима светлосних година, „упозната су“ жива бића фантастичних облика и размера, „установљени су“ и „искоришћени“ закони свемирске гравитације, „достигнута је“ брзина светлости…

 

Истина као подстрек

Колику разноликост и колико тајни крије Космос, може се делимично видети из неких досада установљених особина релативно блиских звезда. Тако је на пример звезда ВВ у сажвежђу Цефеје, много „хладнија“ од Сунца и око десет милијарди пута већа од њега. Материја те звезде је необично разређена. Њена густина је 25 пута мања од густине ваздуха. „Најмањи патуљак“ – Кејпера – је једна од најзгуснутијих звезда. Она је седам пута мања од Земље, а тежи три хиљада пута више од Земље. Један њен литар тежио би на Земљи 36 хиљада тона – што одговара тежини десет тешких теретних композиција. Сила теже не површини те звезде је 3,400.000 пута већа него на Земљи. Звезда С – у сазвежђу Златне Рибе – „најенергичнија“ је од познатих звезда. Она одаје 300-500 хиљада пута више топлоте и светлости него Сунце. Подсетимо се да је температура на површини Сунца око 6.000 степени и да је моћ зрачења једног његовог квадратног метра равна 84.000 коњских снага. Када би се звезда С нашла место Сунца, температура на Земљи повисила би се на 7.000 степени и наша би се планета претворила у маглину усијаног гаса. „Најновија“ звезда у сазвежђу „Ловачких паса“ је најупадљивија звезда. Године 1937. астрономи су посматрали њен необичан бљесак. У тренутку најјачег сјаја она је пружила толико светлости колико би дале милијарде „обичних звезда – сунца“. Али људи ту појаву нису забележили кад се догодила због тога што је та звезда врло далеко. Светлост од ње до нас путује милионима година. Та звезда је у ствари бљеснула не 1937. године, већ много пре појаве човека на земљи!

Логично је да је при оваквој разноликости Васионе живот у њој изванредно разноврстан, а да су и многобројни процеси који се у Свемиру одигравају сасвим друге природе од земаљских.

Човек наоружан целокупном моћи научно-техничког прогреса, пробија тесне оквире своје планете и гоњен жеђу за сазнањем устремљује се у Космос да би открио и друге светове. А у крчењу непрегледних свемирских путева фантастика мује не само претходница већ и веран сапутник, пратилац и често саветодавац.

Тако је пре неколико година лењинграђанин А. Волков написао роман „Путовање на Венеру“, чија се занимљивост не заснива само на необичном садржају, драмтичним обртима и решењима и подвизима астронаута Владимира Одинцева, већ и на томе што у његовој основи постоји зрно научне истине, које је не тако давно уклопљено у планове за освајање Космоса израђене од стране Сједова, Штернфелда, Покровског и других совјетских научника.

Чак и најневероватнија фантазија има права на постојање ако се не разилази с општим правцем научног и социјалног прогреса, при чему се ради објашњења овог или оног случаја, овог или оног догађаја, често прибегава ретроспективности. Један не тако давно ископан костур диносауруса у Средној Азији подстакао је академика Јефремова да напише интересантан роман са научном хипотезом о доласку космонаута на Земљу. Испитивања су показала да је животиња била убијена атомским оружјем, које је тада могло бити донето једино из Космоса. Слично мишљење садржи и хипотеза младог московског научника Агреста о Балбеској тераси на Средњем истоку, као некадашњем космодрому свемирских бродова, који су и припадали становницима других светова. Међутим, Лењинграђанин Г. Мартинов отишао је још даље, па је у облику хипотезе написао роман „Калисто“, у коме је, служећи се мотивом доласка космонаута из Свемира и описом њихогов ступња развитка, у ствари описао социјални систем, науку и технику на Земљи у далекој будућности.

 

(3)

Совјетски Комитет за астронаутику прати све научне замисли и претпоставке домаћих и страних писаца научне фантастике, па је недавно на једном његовом скупу прихваћена сугестија А. Морозова, изнесена у роману „Марс 1“, о стварању на Земљи, у лабораторијама, услова сличних онима на другим планетама. У њима би се будући космонаути привикли на атмосферу, флору и фауну поједних планета. На сличан начин је интервенисала Академија наука СССР, поводом теза које су у својим делима изнели А. Казанцев, Љапунов и пољски писац Станислав Лем о пореклу Тунгуског метеорита, тврдећи да је он део атомског брода из Свемира.

У делима посвећеним Космосу често је тешко установити где се завршава научна фантастика, а где почиње скаска, јер оно што је до јуче изгледало као невероватна достека, данас се обликује у математичке формуле, инжењерске скице и пројекте.

Тако су се својевремено на Западу, а нарочито у САД, појавили многобројни озбиљни коментари поводом романа В. Иванова „Енергија под нашом влашћу“. У делу се описује како специјални небески топ шаље зраке на Месец и друге планете, а они се отуда одбијају и падају на одређени предмет, град или земљу, уништавајући све живо. Зраци настају ослобађањем енергије и вештачким створених радиоелемената у циклотрону. У неким западним написима тврдило се да се ово дело заснива на одређеним достигнућима совјетске војне науке и да се оружје сличних особина налази у фази стварање. И доктор физичко-математичких наука, уз то познати писац, А. Дњепров, дао је материјала разним војним коментаторима својим делом „Ракови иду по острву“, без обзира што роман има сатиричан карактер. Реч је о малим металним направама у облику ракова, које, користећи достигнућа кибернетике, нападају противничке тенкове, топове, авионе, ракете и друге уређаје. Први рак прождире метал и из њега ствара другог рака, други трећег итд. И ускоро је целокупан метал противника искоришћен за репродукцију тих својеврсних кибернетских направа.

Слична је и повест С. Розвала „Зраци живот“ у којој се научно обрађује могућност стварања зракова који би убијали све микроорганизме, дезинфиковали и регенерисали биљни и животињски свет и самим тим за увек искоренили све заразне болести. Треба истаћи да ова идеја постаје све интересантнија и популарнија у совјетским научним круговима.

Живот нагони ауторе научне фантастике да смело гледају у будућност и да превазилазе могућност свога времена. Комплексно, веома запажено дело о будућем свету Ј. и С. Софронових, „Унуци наших унука“ садржи низ веома занимљивих научних проблема, које теоретски, па и практично, данас већ постављају научници. Машта писца нас преноси у 2017-ту годину. Главни јунак професор Александар Александрович буди се из сна кроз отприлике 150 година и пред његове очи искрсава висока цивилизација људског друштва. Унуци наших унука користе се сјајним достигнућима техничког прогреса: разноврсне кибернетичке машине, аутоматски дириговани ракетоплани који лако савлађују растојање до Месеца и других планета, специјално израђени индивидуални апарати за летење и друго.

Научно технички проблеми у делу Софронових добијају џиновске размере, чији се значај са данашњег становишта управо не може оценити. Група научника Торнтаунског института атомске физике врши грандиозан опит: ствара се вештачко микро-сунце на десетине милиона пута мање од правог. Оно се обично налази на 500 километара од Земље, али се по вољи човека може дизати и спуштати до потребне висине. Помоћу њега је измењена сурова клима Марса и растопљен лед Арктика, при чему се добијена вода под дејством специјалног катализатора претвара у пластичну масу – пенопласт – и распоређује по свим океанима.

У роману се такође помињу пловећа свемирска огледала. Окрећући се споро око Сунца, она стално шаљу зраке на Земљу, или на жељену планету, мењајући тако до потребног степена њену климу. Према писању совјетских стручних часописа, неке принципе овог дела већ сада разрађују чувени руски научници Топчијев и Скобељцин, као и Чех Виктор Вотруба.

Проблем мењања климе Арктика обрађују и романи А. Казанцева, „Поларна машта“ и „Арктички мост“, у којима се говори о прокопавању подводног тунела испод Северног Пола, који би спајао СССР и САД.

Хипотеза Казанцева готово представља инжењерски пројекат. А совјетски инжењери сматрају да није далеко дан када ће његово остварење бити могућно. Аутор такође кроз уста свог јунака, академика Овенсјана, предлаже да се за топљење Арктика искористи колосална енергија термонуклеарне реакције. Вештачко сунце поринуто у воде Леденог океана ствара дуж обала Сибира, Канаде и Гренланда један топао појас…

Други руски аутор, Г. Адамов, предлаже као могући начин за топљење Арктика прекопавање дубоког тунела испод Леденог океана у коме ће се вода загревати земљином топлотом и зрачењем радиоактивних елемената, с тим што би се та топлота преносила даље на целу област Арктика.

 

***

 

У класичној научно-фантастичној литератури путовање у Свемир имало је одређену шему и једнолични сиже, који су различити аутори разрађивали на различите начине, задржавајући уз то заједничку основу: старт космичког брода, лет у Космос, боравак на Месецу (Марсу, Венери и другим планетама) и после одређених перипетија срећан повратак на Земљу. Но, открићем непрегледих могућност коришћења „недељивог“ атома, са запањујућим достигнућима у области кибернетике, биохемије и других грана науке, саврмене могућности су много веће и за машту. Ово је управо најубедљивије дошло до изражаја у роману Украјинца В. Савченка „Црне звезде“, где је реч о стварању максимално чврсте, непроводне материје „неитрита“, способне да одоли разарајућем дејству радијације. Таква материја ће омогућити људима да коначно укроте атом, да до краја искористе његову снагу. Атомски реактори од „неитрита“ смањују се до размере бензинских мотора. Одиграва се истински преврат у науци. Оквири овог дела се неприметно, али стално, шире. Открићем „нентрита“ и „нула-материје“, оцртавају се контуре нечег већег, грандиознијег. „Нула-материја“ коју је вештачки на Земљи добио јунак Савченковог романа Голуб, представља у ствари микроскопску честицу онога из чега се можда састоје нама недовољно јасне „црне звезде“, чије постојање још није објашњено. Са зрнца те материје мисао писца се преноси на друге, непрегледне и за сада још увек мало познате појаве – антиматерије, натипространства, на непозната небеска тела, с другачијом грађом материје, са супротним кретањем времена, са непознатим облицима живота…

Ову идеју модифицира на свој начин и Г. Алтов у роману „Икар и Дедал“, са намером да пружи подршку неким постојећим теоријама о грађи Сунца. Преносећи радњу у недалеку будућност, Алтов говори о два космичка брода која лете кроз Сунце. Његова унутрашња маса је крајње разређена, а бродови су саграђени од већ наведеног материјала „неитрита“.

 

(4)

Некада, у првим данима постојања совјетске државе, био је веома омиљен револуционар Гусев, јунак романа „Аелита“ А. Толстоја. Он је отишао на Марс и подигао тамошњи „народ“ на револуцију против тираније диктатора Тускобе. Данас се у многим совјетским романима (На пр. „220 дана на звездолету“ Г. Мартинов) на Марсу и другим планетама одигравају такмичења између совјетских астронаута и америчких компанија, али се у последње време појављују и дела о америчко-совјетској сарадњи у Космосу – на пример роман Казанцева „Планета ветрова“. Међутим, најомиљенија тема совјетских аутора, је приказивање одласка астронаута у дубину наше галактике и ван ње, или о доласку становника других звезданих система, код којих је цивилизација често на много вишем нивоу него код нас.

У роману пермског писца Б. Фраткина, „Тајна астероида 117-03“, радња се одиграва у далекој будућности. Појавио се тајанствени астероид и нарушио све познате законе физике и астрономије. За разјашњење те појаве упућује се први совјетски ракетоплан са конструктором Иваном Бурдином, пилотом Лобановом и асистентом чувеног професора Чернова, Светланом Подгорном. Совјетска експедиција има, између осталог, задатак да провери теорију научника Чернова, по којој се електрон састоји од честица гравитона, чијим се кретањем образује гравитационо или магнетно поље. Одвија се жестоко гоњење загонетног астроида, који се, како су то запазили астролокатори релејне радиоастрономске опсерваторије, праволинијски креће по сунчевом систему. Тек у орбити Урана ракетоплан сустиже астроид, али се истог тренутка дешава невероватна ствар: нека непозната сила зауставља у џиновском реактору ракетоплана процес цепања атомског језгра и присиљава га да атерира на планету Уран. Одавдее се, после низа перипетија, земаљска експедиција ослобађа и враћа на Земљу.

Испоставило се да је тајанствени „астроид“ џиновски космички брод, који је давно напустио родну планету Лунијаду, из звезданог система Сиријуса. Његова посада се временом претворила у својеврсне космичке пирате. Техника Лунијађана је неупоредиво савршенија од технике којом владају људи. Дошљаци су се, између осталог, научили да користе гравитациону енергију, која на хиљаде пута превазилази познату и „застарелу“ атомску енергију. Специјални уређаји на њиховом звездолету старају концентрична гравитациона поља, моћнија од силе која држи Земљу у орбити око Сунца. Лунијађани могу учинити свој брод бестежинским и дозволити да их привлачи или одбија жељени звездани систем, или одређена планета. Они су пронашли поуздани начин читања туђих мисли и открили највећу тајну природе – вештачко стварање беланчевина.

Научна фантастика одвојила се од забавне и авантуристичке литетаруре углавном изменом сижеа. Ту је основни покретач сам ток мисли научника, истраживача, филозофа, који разрађују овај или онај научни проблем. Веома интересантан роман Г. Алтова и В. Зуравкова „Балада о звездама“ одликује се веома сложеним сижеом који описује лет и испитивање нових врста заштитних космичких уређаја на астролету и посету непознатој планети. У роману нема авантура од којих застаје дах, ни космичких битака, ни изненађења која се не могу објаснити. Ту се третира питање разумних бића у Васиони, али на супротан начин од општеприхваћене поставке чувеног совјетског биоастрофизичара Раља. Раљ тврди да разумна бића у васиони морају од прилике имати величину, изглед и менталитет сличан људима, јер сматра да слични биолошко-физиолошки закони владају на свим насељеним световима. У роману астронаути у систему Сиријуса откривају насељене планете, чији становници себе називају „Видовити у Суштини Ствари“ и од њих слушају нове погледе на еволуцију животних форми у Васиони, које оспоравају теорије Раља и његових истомишљеника. „Видовити у Суштини Ствари“ су „полупрозрачни“, као резултат билошког прилагођавања условима живота, где светле два сунца и где се непрестано смењује радијација – инфрацрвених и ултравиолетних зрака.

За нови роман А. Колпакова „Гријада“, и поред запањујућих претпоставки које износи, многи сматрају да садржи и низ ствари од научног интереса. Роман говори о доласку земаљске експедиције на планету „Гријаду“, у центар наше метагалаксије, чије се границе протежу на милијарде светлосних година. Из дубине свемира, са неке друге галаксије на „Гријаду“ долазе „Бели Џинови“, преваливши растојање од 270 милијарди светлосних година, јер су успели да пронађу космичке летелице које хиљадоструко превазилазе брзину светлости. Они су научили да преиначују електронску структуру материје, и стварају у буквалном смислу чудеса. Прецизним и префињеним процесима, они успевају да претворе брод и путнике у разређени електонско-мезонски облак. Путем других сличних процеса електронско-мезонски облак се поново претвара у ранију материју, не губећи ништа од своје старе форме. Ово омогућава да се постигне низ неоцењиво корисних ствари и за жива бића и за откривање одређених особина материје. Метагалаксињани су практично бесмртни. Њихов нормални живот износи 480 земаљских година, али по жељи свака јединка може на хиљаде пута да понови свој животни циклус и достигне милион-годишњу старост.

Сличну проблематику, али у много скромнијој и научнијој форми третира дело Ј. Стугацког и В. Журављове, у коме се износи мишљење да ће се на далеке звездане системе путовати фотонским звездолетима, које ће покретати биоаутомати. Реч је о кибернетским машинама у којима радиотехничке елементе замењују вештачки створене живе ћелије.

 

(5)

Међу најбоља дела научно-фантастичне литературе у којима су ванредно успешно приказани људи и техника будућности, спада роман академика И. Јефремова „Маглине Андромеде“. Роман је написан пре две-три године, одмах је преведен на скоро све значајније језике света, а о њему се расправљало у више махова на лондонском, прашком и лењинградском универзитету, на Сорбони и другим научним установама.

Радња романа „Маглине Андромеде“ одиграва се после 3000. године. Земља је тада избављена од ужаса глади, заразних болести, штетних животиња, спасена од несташице горива и недостатка важних хемијских елемената, од превремене старости и смрти људи. Све силе природе стављене су у службу човека. Антарктик, ослобођен од леда, постао је богати рударски рејон и претворио се у цветну земљу. Побољшала се клима на целој планети. Земљина кугла повезана је јединственим енергетским системом, спиралама електричних путева и многобројним вештачким сателитима. Звездолети савлађују непрегледна растојања светлосном брзином. Пут човека у пространство мери се парсецима (парсек – јединица за мерење астрономских растојања, равна 3,26 светлосних година или око 32 џ 1012 км.

Човечанство је продрло у свемир и населило многа небеска тела наше галаксије, образовавши тако уједињену заједницу људи под називом „Велики Обруч“.

У древним утопистичким фантазијама људи су маштали о постепеном ослобађању људи од рада. Писци су обећавали, како каже совјетски критичар Сињавски, радни дан од два-три часа, за које ће време човек моћи да обезбеди све неопходно, док ће остало време посветити „срећном бадаваџилуку“. У „Маглинама Андромеде“ људи сматрају да је рад задовољство, као и непрестана борба са природом, савлађивање препрека, решавање све нових и нових задатака из области науке и економике. Развитак кибернетике – технике аутоматског управљања, широко образовање и интелигенција, изврсно физичко васпитање сваког човека – омогућили су мењање човека и брзо изучавање других професија и налажење задовољства у бескрајно разноврсном раду. Наука, која се све више развија, окупирала је човека и стваралачке радости откривалаца нових тајни природе, постале су доступне огромном броју људи.

У научној фантастици наших дана разрађена је читава „наука“ о савлађивању пространстава, које је, према Ајнштајновој хипотези, иста таква физичка реалност као што су материја и енергија. У романима западних писаца често се јављају идеје термин „антипространства“, „хипер-пространства“, „нула-пространства“, „антигравитације“, „успоравање времена“ (при надсветлосној брзини) итд, као и код совјетских. Савремена наука износи дакле сличне проблеме пред писце научне фантастике. Сличне идеје о простору, које су у облику хипотеза поставиле егзактне науке, обрађене су и у роману Јефремова. Његов јунак, изванредни физичар Рен Роз, врши „једну од најимпозантијих револуција у науци“, доказавши могућност „уравнотежавања гравитационог поља“, другим речима достигнућа „нула-пространства“ и „нула-гравитације“.

Проблем времена третира се и са других аспеката. Вративши се са вишегодишњег свемирског путовања, јунаци Јефремова маштају о још смелијим летовима на друге галаксије. Крећући се напред, они увек желе више…

Из дубине свемира до Великог Обруча допиру непознати сигнали емитовани у облику неразумљивих симбола. Ти сигнали путују стотине и хиљаде светлосних година из једног звезданог света у други. Људи примају њихову емисију са звезде Епсилона Тукана дешифрују је и упознавају се са оним што се на тој планети дешавало пре триста година, на растојању од 88 парсека. На крају се, апотеозом, установљује да су ти сигнали послати са маглина Андромеде – џиновског звезданог роја, много већег од наше галаксије. Сигнали су били послати пре пола милиона година, раније но што је код нас наступио ледени период и појавио се човек на Земљи.

Човечанство у роману Јефремова нису само људи на Земљи, већ и сви носиоци вишег разума у Васиони. Ни време, ни простор, ни вечни мрак, ни космичка студен, не могу спречити људе да установе везе и измењују знања с браћом по мисли.

Најуспелији део Јефремовљевог дела је закључна сцена романа: упућивање звездолета „Лабуд“ на ново путовање. Док се та експедиција заврши, због огромне дужине, мерене хиљадама светлосних година, на космичком броду једно поколење смењује друго, и циљ ће постићи само деца рођена на броду за време путовања. Тај подвиг се врши у име „оних, којих још нема, који ће доћи после много година“, у име генерација XXX и XЛ столећа. Та штафета, коју ми предајемо деци, а деца – унуцима, траје вековима, протеже се кроз неизмерне даљине времена и пространстава, повезујући човечанство у јединствену и присну породицу.

 

(6)

У овом делу јасно је изражена тежња да се виде људи онакви какви ће они бити у даљој будућности, какви они треба да буду. Аутора занимају разне стране друштвеног и приватног живота, па то и уноси у роман.

Историчар и археолог Веда Конг, која је некада волела „звездопловца“ Ерга Ноора, за време његовог одсуства заволела је шефа спољних станица Великог Обруча, Дар Ветра, али она се није предала новом осећању, јер се „звездопловац“ није вратио са путовања. Ерг Ноор и његова сапутница, астронавигатор Низа Крит, „осуђују“ себе на ново добровољно изгнанство: они крећу у нову дугогодишњу експедицију, знајући унапред да се на Земљу никада неће моћи да врате, да ће свој живот завршити на некој туђој планети, или у безданима Космоса. Велики научни подвиг они су спремни да изврше за „оне, који ће доћи после много година“, јер ће резултати експедиције постати познати тек следећим поколењима.

Људима ере Великог Обруча нису својствени сујета, завист и егоизам и отуда проистичу сви њихови поступци и узајамни односи.

„Пулсациони“ звездолети, који раде на принципу „сабијања времена“, прелазе у „нула-пространство“, брзином која хиљадама пута превазилази брзину „старих“ нуклеарно-ракетних звездолета. Свака „пулсација“, која преноси астропилоте на хиљаде светлосних година, повећава бездан времена, које одваја Земљу од звездолета. За учеснике експедиције на звездолету „Телур“ проћи ће три-четири године, а на Земљи – седам столећа. На родну планету они ће се вратити као дошљаци из далеке прошлости, као сенке оживелих предања.

Опис у роману сусрета у космичком пространству два звездолета – емисара са Земље и становника непознате планете – спада у најлепше странице научно-фантастичне литературе. Јефремов се овде појављује као филозоф који интересантно и убедљиво доказује да на свим насељеним световима, раздвојеним чудовишним безданима пространства и времена, борба разумних бића за слободу тела и духа мора довести до приближно адекватних резултата. Свако човечанство које је технички дорасло до расељавања у Космос, мора стајати на високом ступњу моралног, а самим тим и социјалног развитка. Том закључку води цео садржај његове књиге. Два звездолета без бојазни се приближавају један другом у дубинама свемирског пространства. Ни код једних ни код других нема, нити може бити змијске злобе, или прикривених злочиначких намера.

Читалац са великим узбуђењем прати херојску борбу коју води екипа звездолета „Тантре“ са смртоносном магнетном силом „Гвоздене звезде“. Када су нестале резерве анамезона – материје са мезонским везама језгара, које поседују светлосну брзину истицања – а звездолет се још налазио у гравитационом пољу гигантске охлађене звезде, посада „Тантре“ је атерирала на једну од црних планета звезде. И тамо, на тамној планети, одиграли су се занимљиви догађаји: откривен је земаљски звездолет „Једро“, који је настрадао у Космосу пре 70 година. Људи су ту принуђени да ступе у борбу са чудовиштима, рођеним у црном мраку: с медузама и кукастокрстоидим створовима. Експедиција покушава да проучи и истражи спиралнодискоидни космички брод, који је однекуда дошао после стотина хиљада година путовања по свемирском океану…

Све се то чита са огромним интересовањем и писац заиста подучава читаоца да мисли новим категоријама и појмовима, јер се догађаји о којима прича, одигравају на растојању од педесет билиона километара од Земље! У то време, експедиција на Вегу или Сиријус су мање сложене, мање фантастичне од лета који би се остварио на Месец у наше време.

Недавно су два совјетска научника, Бернштајн и Новиков, прорачунала да би звездолетом брзине 250 хиљада километара у секунду могло да се дође до центра наше Галактике (узимајући у обзир парадокс времена) за 19,8 сопствених година, што одговара периоду од 30 хиљада земаљских година. А лет до маглина Андромеде износио би, по њима, 27,2 сопствене године или 1,5 милиона земаљских година. Исто толико времена било би потребно и за пут натраг. Однос почетне и коначне масе ракете износио би у том случају 2,5 трилиона. Од 2,5 милиона тона почетне масе, до маглина Андромеде би долетео један гам. А ако се узме у обзир и повратак, онда би број од 2,5 милиона требало подићи на квадрат. Од одласка до повратка на Земљи би прошло, ни мање ни више, него 3 милиона година. Да ли ће имати било када смисла упућивати експедицију на тако далек, неостварљив пут – питају се научници. Међутим, познати совјетски астрофизичар Кукаркин каже да Бернштајн и Новиков мисле категоријама и појмовима нашег времена и да ће се у далекој будућности моћи остварити такво путовање.

Совјетска научна фантастика посвећује пажњу не само техничком напретку, већ и унутрашњем свету човека будућности, његовој психологији и тежњи за откривањем непознатог, која ће се у геометријској прогресији остваривати и расти под дејством економских и социјалних промена сутрашњице. Она не посматра науку и технику као стовариште готових открића и проналазака, већ као арену борбе, где живи човек савлађује отпор материјала и традиције. У њој се сливају стваралачке могућности писаца, научника и мислилаца.За све време развоја радње писци се постављају као савременици будућих догађаја, за које је, све што они виде и знају, исто тако свакодневно и обично, као што су за нас наше ствари, постојећи научни термини и друштвене појаве. Такав уметнички поступак у неколико изазива тешкоће, али постепено читалац усваја законе необичног света и почиње да верује у њих, почиње да им прилази и да их мери мерама које је дао аутор, који је често до најситнијих детаља разрадио узроке и последице, проистекле из његових фантастичних замисли.

Научна фантастика постепено открива завесу будућности и, вођена девизом Горког: „Напред и навише, све напред и навише на путу ка откривању тајни Земље и неба“ – приближава, како се фигуративно изразио један писац, нашу планету звездама.

Бранко Китановић

(Текст је објављен у Политици 1962. године)