Што смо старији, време “брже лети”?

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на глу­мац Жар­ко Ла­у­ше­вић све нас је под­се­тио на ону по­зна­ту па­ра­док­сал­ну из­ре­ку „го­ди­на про­ђе, дан ни­ка­да”, по ко­јој је на­звао свој књи­жев­ни пр­ве­нац. Та чу­ве­на ре­че­ни­ца че­сто у сто­пу пра­ти и при­пад­ни­ке ста­ри­је ге­не­ра­ци­је, па се осо­ба­ма у по­зни­јем жи­вот­ном до­бу кат­кад чи­ни као да ни­су ни треп­ну­ли, а сти­гло је но­во го­ди­шње до­ба, ро­ђен­дан, пра­зник… У јед­ном тре­нут­ку, у не­ве­ри­ци сви кон­ста­ту­ју да вре­ме за­и­ста ле­ти, го­ди­не се бри­шу, а они по­ста­ју све ста­ри­ји.

Чи­ње­ни­ца је да вре­ме про­ла­зи као и увек, али на­уч­но је до­ка­за­но да што смо ста­ри­ји, има­мо ути­сак да за­и­ста ле­ти.

Још 1890. го­ди­не пси­хо­лог Ви­ли­јам Џејмс је об­ја­снио да, ка­ко ста­ри­мо, вре­ме се убр­за­ва јер у од­ра­слом до­бу ма­ње има до­га­ђа­ја за пам­ће­ње.

Упра­вља­ти сво­јим жи­вотом – им­пе­ра­тив

Вре­ме за­и­ста мо­же да се успо­ри, и то та­ко што ће ста­ри­ји обра­ћа­ти ви­ше па­жње на оно што им се до­га­ђа, при­ме­ћи­ва­ти ства­ри око се­бе, сма­тра пси­хо­лог Алек­сан­дра Јан­ко­вић, до­да­ју­ћи да је за то по­треб­но да се, без об­зи­ра на то да ли осо­ба има 60, 70, 80 или 90 го­ди­на, усво­ји фи­ло­зо­фи­ја жи­во­та „са­да и ов­де”. – Пен­зи­о­не­ри не тре­ба да до­зво­ле да им да­ни про­ла­зе у ру­ти­ни, али је нај­че­шће та­ко. Тре­ба да што пре поч­ну да упра­вља­ју сво­јим жи­во­том, да има­ју вре­ме­на са­мо за се­бе, за не­ку шет­њу и ре­лак­са­ци­ју. Та­ко ће ус­пе­ти да одр­же ква­ли­тет жи­во­та на ви­шем ни­воу, али и да успо­ре про­ток вре­ме­на ко­је не­у­мит­но те­че. Сте­ћи ће и ути­сак да жи­вот ни­је про­ле­тео ми­мо њих, јер су уче­ство­ва­ли у ње­го­вој из­град­њи – уве­ра­ва Јан­ко­ви­ће­ва.

У де­тињ­ству се мно­го то­га де­ша­ва пр­ви пут, од по­ла­ска у шко­лу, пре­ко по­љуп­ца, до пу­то­ва­ња, што чи­ни да вре­ме про­ла­зи спо­ри­је. С дру­ге стра­не, због мањ­ка но­вих ис­ку­ста­ва у зре­ли­јем до­бу сти­че се ути­сак да се да­ни и не­де­ље спа­ја­ју и да се ни­смо ни окре­ну­ли, а већ је сти­гао но­ви Бо­жић. У сту­ди­ји из ше­зде­се­тих го­ди­на ми­ну­лог ве­ка, тек пу­но­лет­ни ис­пи­та­ни­ци опи­си­ва­ли су вре­ме као ми­ран оке­ан без по­кре­та, док су га они ко­ји су у осмој де­це­ни­ји по­ре­ди­ли са бр­зим во­зом.

Кул­ту­ро­лог Рат­ко Бо­жо­вић, ду­го­го­ди­шњи про­фе­сор на Фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка у Бе­о­гра­ду, ко­ји већ де­це­ни­ја­ма опа­жа и ко­мен­та­ри­ше дру­штво и ствар­ност, сма­тра да не­ма си­гур­ног од­го­во­ра као за­јед­нич­ког име­ни­те­ља за све ста­ри­је жи­ти­је.

– Осе­ћа­ње о бр­зи­ни про­ти­ца­ња вре­ме­на при­па­да су­бјек­тив­но­сти, чо­ве­ко­вој сло­же­но­сти и ње­го­вој жи­вот­ној фи­ло­зо­фи­ји. Сто­га ми­слим да је ми­шље­ње Ви­ли­ја­ма Џеј­мса у нај­ма­њу ру­ку упит­но. Ве­ро­ват­но су вре­ме­шни у стра­ху што им вре­ме из­ми­че – ис­ти­че Бо­жо­вић и до­да­је да се дик­тат би­о­ло­шког са­та мо­же по­ја­ви­ти као па­ни­ка и као дра­ма­тич­на те­ско­ба по­сто­ја­ња. Због са­зна­ња о чо­ве­ко­вим вре­мен­ским гра­ни­ца­ма мо­же по­спе­ши­ти и осе­ћа­ње о бр­зи­ни про­ла­же­ња вре­ме­на.

– То мо­же по­ста­ти не са­мо пси­хо­ло­шко осе­ћа­ње не­го и фи­ло­зоф­ско са­мо­о­дре­ђе­ње. Ту је већ мо­гу­ће осе­ћа­ње убр­за­ња вре­ме­на, чо­ве­ко­ве нај­ва­жни­је имо­ви­не. Ме­ни вре­ме пре­бр­зо ле­ти, јер не сти­жем да ура­дим све оно што сам на­у­мио, оно што сма­трам ва­жним са ста­но­ви­шта ства­ра­лач­ког са­мо­о­ства­ре­ња и кре­а­тив­не са­мо­по­твр­де – от­кри­ва кул­ту­ро­лог Рат­ко Бо­жо­вић.

До­дат­ни од­го­вор на пи­та­ње за­што нам вре­ме ле­ти кад од­ра­сте­мо, пру­жа и сту­ди­ја Уни­вер­зи­те­та у Мин­хе­ну из 2005. го­ди­не. Сви ис­пи­та­ни­ци, без об­зи­ра на ста­рост, а има­ли су од 14 до 94 го­ди­не, ве­ро­ва­ли су да вре­ме из­ра­же­но ма­њим ин­тер­ва­ли­ма, по­пут не­де­ље или ме­се­ца, про­ла­зи ве­о­ма бр­зо. Ка­да су ис­пи­та­ни­ци­ма по­ста­ви­ли пи­та­ње ко­ли­ко им је бр­зо про­те­кла прет­ход­на де­це­ни­ја, на­уч­ни­ци су при­ме­ти­ли да је са ста­ро­шћу био из­ра­же­ни­ји ути­сак да вре­ме ле­ти. Нај­ја­чи ути­сак ис­пи­та­ни­ци су има­ли у 50. го­ди­ни, што зна­чи да су им  нај­бр­же про­ле­те­ле че­тр­де­се­те. Ути­сак про­то­ка вре­ме­на по­сле то­га ни­је ра­стао и оста­јао је не­про­ме­њен до кра­ја жи­во­та. Та­ко­ђе, ис­пи­та­ни­ци од 20. до 59. го­ди­не нај­че­шће су упо­тре­бља­ва­ли фра­зу при­ти­сак вре­ме­на, што се об­ја­шња­ва мно­штвом зах­те­ва ко­је љу­ди­ма у тим го­ди­на­ма жи­вот сва­ко­днев­но ис­по­ру­чу­је.

 

Извор:Политика

Аутор: Марија Бракочевић