Пре неколико година глумац Жарко Лаушевић све нас је подсетио на ону познату парадоксалну изреку „година прође, дан никада”, по којој је назвао свој књижевни првенац. Та чувена реченица често у стопу прати и припаднике старије генерације, па се особама у познијем животном добу каткад чини као да нису ни трепнули, а стигло је ново годишње доба, рођендан, празник… У једном тренутку, у неверици сви констатују да време заиста лети, године се бришу, а они постају све старији.
Чињеница је да време пролази као и увек, али научно је доказано да што смо старији, имамо утисак да заиста лети.
Још 1890. године психолог Вилијам Џејмс је објаснио да, како старимо, време се убрзава јер у одраслом добу мање има догађаја за памћење.
Управљати својим животом – императив
Време заиста може да се успори, и то тако што ће старији обраћати више пажње на оно што им се догађа, примећивати ствари око себе, сматра психолог Александра Јанковић, додајући да је за то потребно да се, без обзира на то да ли особа има 60, 70, 80 или 90 година, усвоји филозофија живота „сада и овде”. – Пензионери не треба да дозволе да им дани пролазе у рутини, али је најчешће тако. Треба да што пре почну да управљају својим животом, да имају времена само за себе, за неку шетњу и релаксацију. Тако ће успети да одрже квалитет живота на вишем нивоу, али и да успоре проток времена које неумитно тече. Стећи ће и утисак да живот није пролетео мимо њих, јер су учествовали у његовој изградњи – уверава Јанковићева.
У детињству се много тога дешава први пут, од поласка у школу, преко пољупца, до путовања, што чини да време пролази спорије. С друге стране, због мањка нових искустава у зрелијем добу стиче се утисак да се дани и недеље спајају и да се нисмо ни окренули, а већ је стигао нови Божић. У студији из шездесетих година минулог века, тек пунолетни испитаници описивали су време као миран океан без покрета, док су га они који су у осмој деценији поредили са брзим возом.
Културолог Ратко Божовић, дугогодишњи професор на Факултету политичких наука у Београду, који већ деценијама опажа и коментарише друштво и стварност, сматра да нема сигурног одговора као заједничког именитеља за све старије житије.
– Осећање о брзини протицања времена припада субјективности, човековој сложености и његовој животној филозофији. Стога мислим да је мишљење Вилијама Џејмса у најмању руку упитно. Вероватно су времешни у страху што им време измиче – истиче Божовић и додаје да се диктат биолошког сата може појавити као паника и као драматична тескоба постојања. Због сазнања о човековим временским границама може поспешити и осећање о брзини пролажења времена.
– То може постати не само психолошко осећање него и филозофско самоодређење. Ту је већ могуће осећање убрзања времена, човекове најважније имовине. Мени време пребрзо лети, јер не стижем да урадим све оно што сам наумио, оно што сматрам важним са становишта стваралачког самоостварења и креативне самопотврде – открива културолог Ратко Божовић.
Додатни одговор на питање зашто нам време лети кад одрастемо, пружа и студија Универзитета у Минхену из 2005. године. Сви испитаници, без обзира на старост, а имали су од 14 до 94 године, веровали су да време изражено мањим интервалима, попут недеље или месеца, пролази веома брзо. Када су испитаницима поставили питање колико им је брзо протекла претходна деценија, научници су приметили да је са старошћу био израженији утисак да време лети. Најјачи утисак испитаници су имали у 50. години, што значи да су им најбрже пролетеле четрдесете. Утисак протока времена после тога није растао и остајао је непромењен до краја живота. Такође, испитаници од 20. до 59. године најчешће су употребљавали фразу притисак времена, што се објашњава мноштвом захтева које људима у тим годинама живот свакодневно испоручује.
Извор:Политика
Аутор: Марија Бракочевић