Почетна Колумна Igra rokenrol i peva Miljacku cela Srbija

Igra rokenrol i peva Miljacku cela Srbija

by pera

 “Ne računajte na nas”: Državni bendovi i odnos rokenrola prema politici

Dolaskom Slobodana Miloševića srpski rokenrol izlazi iz državnog šinjela i svrstava se uz tadašnju opoziciju. Okej, bilo je i onih koji su podržavali “vožda”

Odnos politike i rokenrola u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji vrlo brzo je prešao put od osporavanja i etiketiranja devijacije sa Zapada do potpunog prihvatanja. U konačnom razlazu s Rusima i smeštanja u globalno politički status “nešto između”, jugoslovenski komunistički establišment je shvatio da rokenrol, farmerke, koka-kola i holivudski filmovi ne samo da nisu opasni za omladinu, već su i savršen dokaz svakojakih sloboda u Brozovom samoupravnom Diznilendu.

Na tim počecima beše Korni grupa i set rokenrol rodoljubivih himni, a kad je došao Đorđe Balašević sa “Računajte na nas” stigla je potvrda da se Led Cepelini i Stonsi mogu voleti, a da se ne naruše Sutjeska, Neretva, zasedanje AVNOJ-a…

Ipak, sedamdesetih, sa pankom, dolazi do raskoraka pa i “demanta” Balaševićeve himne koja u inverznoj verziji ljubljanskih Pankrta dobija novi smisao u pesmi “Ne računajte na nas”. I čitav novi talas nije se slizavao s državnom politikom, pa su stigle i poneke zabrane, mada je u čudnom prilagođavanju jugoslovenskih komunista novim prilikama stigao i novi politički talas, a to je da se ne samo žmurilo na opore stihove new wave perjanica, već su im davana i državna priznanja kao što je nagrada Sedam sekretara SKOJ-a koju su dobili čak i problematični Pankrti. Istina, bilo je problema s prvim albumom Idola nazvanom po Pekićevoj knjizi “čiji je naziv bio na ćirilici, što je uz pravoslavno pojanje u pesmi “Moja si” bilo krajnje nesvakidašnje, pa i znak da se razne državne komisije probude i skrenu omladini pažnju. Problematični su bili i po koji Štulićevi stihovi, ali ipak je tadašnji sistem bio porozan za buntovništvo osim u slučaju Lajbaha, koji je tek ogromnim uspehom u inostranstvu dobio legitimitet, ali uz redovne ekscese kao pratioce karijere ovog benda.

Dolaskom Slobodana Miloševića srpski rokenrol izlazi iz državnog šinjela i svrstava se uz tadašnju opoziciju. Okej, bilo je i onih koji su podržavali vožda, kao Snežana Mišković Viktorija koja je opijenost Miloševićem ispalila uz seksualnu opasku, a državni bend postaje i niška Galija. Onaj kamion “devedeset dvojke” na čijoj su prikolici svirali članovi EKV-a, Partibrejkersa i Električnog orgazma ipak nije imao snagu da zaustavi rat, ali je poslao poruku. Perjanice tadašnjih Brzih bendova Srbije jasno su se od samog početka distancirale od Miloševićeve politike, pa je logično što je čitav protest 1996/97. pratila nezvanična himna, pesma “Zajedno”, benda Plejboj.

I uoči izbora 2000. tadašnji DOS koristi muzičke usluge srpskih rokenrol bendova koji praše srpskim trgovima regrutujući glasače. Ali posle 5. oktobra 2000. godine dolazi do neverovatnog obrta i rokenrol biva transportovan na marginu.

To je svojevremeno konstatovao i Aleksandar S. Janković:

“Po mom mišljenju, najrelevantnija rokenrol dekada su devedesete, jer je pobuna bila fokusirana i bez cenzure kao prethodnih decenija. Tu i tamo je bilo usamljenih subverzivnih udara koji se gotovo uvek vezuju za novi talas: Lajbah, Buldožer, Zabranjeno pušenje, Idoli, Električni orgazam, Disciplina Kičme… Posle Miloševića imali smo iluziju da je Druga Srbija rokenrol Srbija, ali kakav narod, takva i muzika. Pop kultura kod nas uvek je bila marginalizovana, sada pogotovo. Nove generacije imaju drugačije prioritete od drndanja u gitaru i borbu za stavove. Takva vrsta aktivizma je promenila medijum. Rokenrol je izgubio buntovnu oštricu, kod nas, paradoksalno, padom Miloševića, a u svetu, padom Berlinskog zida. Od tada postoje usamljeni primeri da neko upali po neku prskalicu koja brzo izgori. Da živimo u drugačijem vremenu, Primal Scream bi bili najznačajniji bend na svetu. Ikada…” sumira Janković.

Ali, mi živimo u vremenu u kojem na inauguracije američkih predsednika zovu MTV “grla”, a Bono Voks je više viđao papu od mnogih kardinala. Istovremeno, u Srbiji se političari sezonski sete rokenrola, i to u vreme Egzita, ili kad u opuštenoj varijanti i u kožnim jaknama stignu na Metaliku ili Stonse. U intervjuima se to krije, a kao recept za opuštanje navodi se starogradski kafanski evergrin, jer dobro se zna da se Miljacka bolje sliva u glasačke kutije od tamo nekog Caneta ili Koje.

Izvor: Nedeljnik

Piše: Branko Rosić