Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Ако “експерт” каже да си болестан, онда си болестан

Ако “експерт” каже да си болестан, онда си болестан

by pera

Психо-Фарма: производња „душевних болести“ ради бољег лечења (и профита)

Интересну групу коју чине модерна психијатрија, фармацеутска индустрија и регулаторна тела која су у спрези са њима све се чешће, по узору на стари израз „војноиндустријски комплекс“, назива „психофармацеутски комплекс“, а скраћеницом „психофарма“. И мада израз, дакле, нема везе са фармом за узгој животиња, на неки начин и кроз ту игру речи добро осликава своју бит, само што је реч о фарми за узгоју и обликовање стања људског духа.

„Психофарма“ се заснива на поверењу јавности у њихову медицинску и знанствену стручност те легитимност. Но, то поверење није остварено научним достигнућима него марљивошћу маркетиншких и служби за односе с јавношћу. Рекламе које често видимо на телевизији показују да јача тренд да се психијатријска правила понашања и протоколи више не тичу само болесних људи, него се уграђују као смернице у свакодневни живот. Наравно, у томе имају помоћ државних служби, које су државне само по називу. Ми смо, срећом, још мало заостали и каскамо за савременим трендовима, али камо се стреми најбоље се види у САД-у у којем је, ако не измишљена, а онда свакако институционализована савремена психијатрија.

  • Ако „експерт“ каже да си болестан, онда си болестан!

Алати за тај тренд су, на пример, амерички Закон о здравственој заштити, потом ноторно проширено пето издање приручника Америчког психијатријског удружења за 2013. годину под називом „Дијагностика и статистика менталних поремећаја“ (енгл. скраћеница DSM-5), потом нови и свеобухватнији савезни систем надзор здравља те биометријских технологија личне идентификације.

Слика указује на закључак да „психофарма“ сматра да је надрасла досадашњу праксу наговарања и стварања поверењу те стреми томе да свој идеал нормалности проводи присилом и прописима. Од 1950-их па донедавно продаја психоактивних лекова за лечење менталних поремећаја темељила се на односима с јавношћу који су се темељили на културом условљено, односно научено поштовање према професионалној експертизи. Резултат тих професионалних експертиза јест да данас чак петина Американаца узима најмање један лек за лечење психијатријских поремећаја. И тренд се убрзава – од 2001. до 2010. удвостручило се узимање „лекова“ код жена и деце млађе од 10 година. Данас су међу најпрописиванији лековима антидепресиви као Zoloft®, Celexa®, Effexor® i Paxil®, које узима чак 11 посто Американаца старијих од 12 година!

Стања која се њима лече све креативније описује психијатријска „Библија“, коришћење DSM, па фармацеутске лекове већ преписују и лекари опште праксе. Тај је коришћење широк распон образаца понашања – реч је о хиљадама – назвао поремећајима понашања, а процена поремећаја се субјективно тумачи, упоређујући дате описе и ставке, но при том избегава дефинисати зависност о антидепресивима и антипсихотицима као поремећај. А то је у већини случајева једини прави поремећај. Неке од тих нових „болести“ су „умерени до тешки симптоми депресије“.

  • Ускоро ће две петине Американаца „пити антидепресиве“

Резултат те спреге, заправо неке врсти јавно-приватног партнерства јест чињеница да је 1988.-1994. и 2005.-2008., потрошња антидепресива у САД-у порасла за скоро 400 одсто, што доводи до пројекција да би до раних 2020-их само антидепресиве узимало две петине људи. Да се човек запита да ли ће једног дана ико бити проглашен психички здравим.

Друштвени феномен свеопштег увођења здравствених појмова „депресија“ и „антидепресиви“ у општу културу главни је алат који фармацеутским компанијама даје голему власт над дискурсом и веровањем људи, а резултат је разних програма односа с јавношћу који по ефикасности далеко надмашују често бескорисне и опасне производе чију употребу промовишу.

  • Без великог претеривања може се говорити о стварању психијатријске религије, а формула гласи:

“проблем = ментални поремећај = дијагноза = лекови”.

Посао односа с јавношћу је све то упаковати и дати причи контекст који звучи научно, уз убацивање разних прича о „истраживањима“. Гледамо ли то мало шире, ван оквира профита, реч је о новој медицинској доктрини, догматској пракси тј. „Религији за ум“, која је уз све још и службена и поседује дозволу за медицинску праксу. Ово су њени изрази: „Нико други нема појма о уму. Такво знање поседују само психијатри „; „Треба вам стручна помоћ“; „Користиће вам лечење“; „Нова важна открића“ и сличне глупости.

На стварању имена лекова учествују и језички стручњаци како би она „активирала посебне синапсе у мозгу потенцијалних купаца: оне које сирове звукове самогласника и сугласника – фонеме – повезују у одређена значења или чак емоције“. Тако је на пример произведено име архетипског антидепресива, Prozaca®. Како је једна стручњак рекао: „Почетак имена – Про – врло је уобичајен и не носи неке посебности, али звук слова п, з, и к у нашим умовима одјекују квалитетом активности и одважности. Ови пуцкетави и зујави звуци могу сублиминално сугерисати на активност и тако додатно појачати деловање завршног дела ак, који подсећа на реч активност. „Методом лингвистичког инжењеринга добијено је и име блискога Prozaca сродника Золофта. „Зо на грчком језику значи живот, а лофт деловање тог концепта додатно појачава.“

Јапанци, где се налази треће светско тржиште фармацеутских лекова, добар су пример тога коришћења лингвистике у навођењу друштва на широку употребу одређених психоактивних супстанци. У 1980-има, када је јапанска фармацеутска корпорација Meiji Seika пролазила кроз јапански поступак одобравања лека за лечење „опсесивно-компулзивног поремећаја“, службеници компаније схватили су како Јапан нема стандардан начин његове дијагнозе. Тада је фирма почела састављати сопствену дефиницију тог поремећаја, засновану на америчком моделу. Кад је касних 1990-их Meiji Seika добила одобрење да на тржиште стави свој сопствени лек из групе SSRI – Luvox® – требало је навести јавност да прихвати тај лек у земљи у којој су се за „поремећаје расположења“ најчешће преписивали само благи транквилизанти. Meiji Seika је, заједно с неколико заинтересованих корпоративних партнера кренула у – како то један сведок описује – „ни мање ни више него темељну културну промену“.

„Један од кључних корака био је промена језичких израза којима ће људи говорити о депресији. Јапанска реч за клиничку депресију (utsu-byo) има неугодно значење које се повезује с тешком психијатријском болешћу. Зато су компанија Meiji Seika и њени партнери почели употребљавати израз „kokoro no kaze“, који у слободном преводу значи прехлађена душа. Порука је јасна: узимате ли таблете како бисте си зими олакшали зачепљење носа, зашто не бисте исто направили и када сте депресивни? „Америка је у то доба, у смислу прихватања фармацеутских лекова као помоћи код менталних болести, била већ много“ напреднија „од Јапана. Идеја како је депресија потенцијално епидемијска болест коју треба „лечити“ уведена је у општу свест неколико година пре увођења изузетно популарног лека Prozac® (1988). Ипак, ту идеју треба непрестано обнављати и поткрепљивати.

Ненаучни ‘скрининг’ менталних болести

Но, како наводи лекар и писац др. Peter R. Breggin, „наука не поседује технологију која би могла измјерити биохемијску неравнотежу у живом мозгу„. „Спекулације око биохемијске неравнотеже заправо су начин на који фармацеутске компаније рекламирају своје лекове.

Због тога, ‘скрининг’ на менталне болести недостају објективна научна мерила као и методе оцењивања физичких показатеља којима би се постојање неког поремећаја доказало. Уместо тога, стручно се мишљење заснива на одговорима испитаника на низ питања.

„У неколико су се последњих година у кампусима америчких колеџа почеле озбиљно уводити маркетиншке методе којима се нове генерације навикавају на рутинска пробна тестирања на менталне поремећаје. У раним 2000-има произвођач антидепресива Effexor – фирма Wyeth – на 10 кампуса спонзорисала је „образовне кампање о менталном здрављу“. Програм који траје 90 минута био је насловљен је „Депресија у колеџу: Стварност, стварни живот и стварни проблеми“. Очито је да са стварним животом заправо нема пуно везе, иначе се не би тако звао.

„Скрининг“ повезанима с овим програмом, какви су данас најнормалнији део протокола јавне здравствене заштите, давани су подстицајни називи попут „Под стресом сте? Сазнајте колико тачно „или“ Испитајте сопствено расположење „. Представници фармацеутске индустрије проучавали су колико више пажње потенцијалних учесника – у поређењу са уобичајеним скрининг на депресију – заокупљају овакви, наговарачко оријентисани скрининг.

Поремећај противљења и пркоса

  • Шта заправо чини и дефинише неки ментални поремећај којег треба лечити? Можемо се послужити приручником DSM-5.

Особа која призна да ужива у повременој цигарети добиће дијагнозу „поремећај употребе дувана„. Особа која у друштву попије коју чашицу могла би добити етикету „поремећај употребе алкохола„. Особи која редовно пије превише кафе или леденог чаја можда ће бити наметнуто „тровање кофеином“ или – још горе – „кофеином подстакнут анксиозни поремећај“.

Ко спроводи превише времена прегледајући разне интернетске садржаје, или тамо посећује виртуелне коцкарнице или порнографске странице или пак пречесто преко интернета купује, може добити дијагнозе „зависност о интернету„, „поремећај коцкања„, „хиперсексуални поремећај“ односно „поремећај компулзивног куповања„, а уз те ће им се – јасно – преписати и припадајући начини лечења.

Ако неко сматра да се утиче на временске прилике или се укључи у расправу о необјашњивом рушењу Светског трговачког центра 11. септембра 2001., може му се приписати дијагноза „параноидни поремећај„.

Активист који својим акцијама привлачи пажњу на неутемељене логичке подлоге “рата против тероризма” или превеликих овлашћења полиције могао би се сврстати међу особе које пате од нелеченог “поремећаја противљења и пркоса”.

Сви су мета – психофармацеутског комплекса

  • Уз тако широк распон болести за чију је дијагнозу довољно само мишљење лекара психијатра (који их може тумачити према својој вољи и савести), готово сви људи постају могући циљеви психофармацеутског комплекса, а особито како се њихова надлежност шири и на млађе старосне групе.

Све већа епидемија менталних болести – или тврдње психијатријске професије како таква епидемија расте – доноси тешке последице не само у смислу личне патње него и целим привредним регионима. Бацимо поглед на Европу.
Стручњаци за ментално здравље тврде како је готово 40 посто Европљана ментално болесно, а процењује се како тај проблем сваке године европску привреду кошта неколико милијарди евра.

Једно истраживање из 2011. доноси закључак како од неког облика менталне болести пати чак 165 милиона становника Европске уније. Мош мислит! Главни аутор овог рада устврђује како се „голема празнина у начинима лечења менталних поремећаја мора попунити“.

„Будући да ментални поремећаји често настају у раној животној доби, они имају снажан штетан утицај на каснији живот. Само ће рано започето лечење младих особа ефикасно спречити ризик од све веће појавности тешких болести код пацијената у будућности.

„У САД-у, где Закон о здравственој заштити истиче „важност обједињавања и усклађивања доступности услуга везаних за физичко и ментално здравље и усто пружа подстицај даваоцима услуга за обједињавање здравствене заштите“, све ће чешће особе које можда плаћају и неко приватно здравствено осигурање, а у болницу дођу због физичке болести или повреде, постати предметом надзора и процене менталног здравља у складу са стандардима какве је поставио ДСМ. Извештај о надзору менталних болести којег су 2011. издале Центра за контролу и спречавање болести истиче како од неке менталне болести болује 25 одсто Американаца те да ће сваки други Американац касније у своме животу развити барем једну менталну болест.

Зато ће програм „надзора јавног здравља“, у којем учествују „службеници јавног здравства, академици, пружаоци услуга здравствене заштите и интересне групе“ изградити „вишеструке системе надзора“ како би се њима „смањила инциденција, преваленција и тежина менталних болести те њихов утицај на економију …; затим ће установити повезаности између менталних болести и других хроничних здравствених проблема (нпр. гојазности, шећерне болести, срчане болести те злоупотребе алкохола и осталих дрога); одредити које групе носе висок ризик за менталне болести и како у том случају интервенисати, како их лечити и какве превентивне мере код њих применити; и осмислити начине којима ће се оценити успех мера предузетих код менталних болести „. Овај се пројекат код одређивања и дијагнозе таквих болести служи DSM- ом.

Опасне будалаштине и душевно здравље деце

Постоји и документ „Healthy People 2020“ (спиновима и заменама теза никад краја) који указује на важност раста стопе лечења депресије те представља десетогодишњи план америчког Министарства здравља и социјалне заштите који обухвата „националне циљеве раста стопе лечења депресије код одраслих особа као и стопе лечења менталних здравствених проблема деце „.

Како би дала подршку овом програму, америчка је влада основала Радну групу за превенцију која управо препоручује „Пробни тестови за ментално здравље“ код деце између 12 и 18 година старости. И ова се Радна група, једнако као и програм Надзора менталних болести, приликом постављања својих дијагноза служи описима из DSM-а. И сад реците – ко је ту заправо психички болестан? Они који промовишу ове опасне будалаштине или људи који се у свакодневном животу сусрећу са уобичајеним изазовима које живот носи, и емоционалним стањима кроз која треба да прође и проживети их уместо потискивати, а од којих је свако поједино именовано као нека болест.

  • Кључно је и питање, с обзиром на сарадњу влада, индустрија здравственог осигурања и фармацеутске индустрије: колики распон такав надзор може достићи?

Људи данас још увек имају, барем донекле, утицај на то које медицинске податке желе открити одређеним системима здравственог надзора. Но све чешћа употреба биометријске технологије и брз напредак према потпуно електронском и безготовинском начину плаћања назначавају крај и такве, умерене сфере приватности и примицање стварању свевидеће мреже којом ће се моћи одредити и лоцирати приватне ексцентричности и стварати нове кандидати за „интервенције“ и лечење.

Реч је о развоју фармаколошке технократије у којој ће, захваљујући наставку масовних уверавања и владиним регулативама, тобожњи лекови испунити празан простор у протраћеним и неиспуњеним животима, каквих је савремено корпоратистичко друштво права фабрика.

Извор: Dnevno.Hr