Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Борислав Пекић: О Београду

Борислав Пекић: О Београду

by pera

Београд уопште није леп град. Како може бити леп тај необуздани, несмишљени дар-мар улица, узбрдица, низбрдица, кућа без стила, без душе, без историје? Историјска лепота Београда је бајка за децу и провинцијалце. Та историја је рушена и коначно покопана под удруженим дејством освајача и левантинске небриге, а нешто мало од те такозване патине, и то у бедним фрагментима, може се видети још само у музеју!

*****

Ако човек привремено, за овај тренутак, занемари основни задатак који има у Београду, а то је сачувати голи живот на пешачким прелазима и тротоарима, преостаје му онај тежи: да се сачува од исповести познатих и непознатих људи.

*****

Први озбиљан културни утицај на београдско подручје, а преко њега и дубоко у Панонију и Трансилванију, извршен је моравско-вардарским саобраћајницама из раног неолита западне Грчке, источно-егејске области и Анадола. И од тога доба, тај је источни, оријентални правац све до дана данашњег остао једини стваран извор живодавних сокова, у којима се ферментирао и дух и темпераменат свих народа овог полуострва.

*****

Чак је и први београдски историјски догађај грчког порекла. Према Аполонију Рођанину, у ВИИ гвозденом веку, скитско трачанско племе Синга, вероватних цинцарских праотаца, које је дало име Београду, указује, под каменим брегом Каулијаком, данашњим Калемегданом, гостопримство славним Аргонаутима, који се, после крађе Златног руна, да би заварали колхиђанску флоту, враћају у домовину једном невероватном маршрутом, преко Црног мора, Истроса или Дунава, па онда, са Аргом на раменима, копном до Јадрана. И ако београдски трговац, који недељом шета фамилију дуж калемегданских бедема, не види на обали реке Јазонове ватре, то је онда катастрофално одсуство историчног духа, што ће га једном скупо коштати.

*****

У историји кад год се кроз тај Београд пролазило, увек је у другим рукама био. Српским, угарским, аустријским, турским … А између, изгледа, ничији. И увек, као да је то био неки други град, а не онај о коме се од претка слушало. Град с другим црквама, кућама, људима и обичајима. Пре поласка су ти говорили о стотине цркава, а ниси нашао ниједну, све су биле џамије. Пре пута су те припремали на небројене џамије, а затекао си пола туцета рабатних минатера. Најзад, веле, није више било ни цркава ни џамија. Ни људи. Само црних паса (…) Јер Београд мења Закон као небо боју. Као ватра – пламен. И кад год се стари Закон промени, онај нови хаметице поништи све што су грађани, трговци и занатлије, између две пропасти, посатварали. У таквом граду, децо моја, нема наслеђивања. Што за живота свога заграбиш, то ти је. Само теби. Деца све из почетка морају. Сваки Симеон од паре благо да тиче.

*****
Целокупна четиристогодишња војничка историја римског Београда везана је за Веспазијанову ИВ легију Флавија, са зодијачким лавом као симболом, што нас је трајно заразило заблудом да смо рођени ратници, а сва привредна историја за грчку трговачку легију, са кантаром као симболом, која је, поред главних занатских грана, зидарства, каменарства и грнчарства, држала у својим рукама цео трговачки транзит, који је, кроз Сингидунум, од Аквилије, преко Емоне, Сирмијума, Виминацијума, Наисуса, до Бизантијума, спајао Европу и Запад са Азијом и Истоком, што нас је, опет, оставило у трајној заблуди да смо сјајни градитељи и ненадмашни трговци. Ове су две заблуде трајно унаказиле српску историју. За тих четири стотине римских година само су два догађаја оставила извесне последице на будуће Србе. Каракалиним едиктом, 212. године, Сингидунум, од самоуправне муниципије постаје колонија с пуним грађанским правима, чију ширину нисмо ни до данас успели да достигнемо, а 363. његово чедо Јовијан постаје римски цар. Чињеница да је несрећник владао мање од једне године, али да му је и то било довољно да цео Рим обрне на главу и паганску верску политику Јулијана Апостате замени хришћанском, сведочи да је из наших крајева.
*****
У току три века о разарању Београда солидарно су се старали Бугари, Византинци и Угри. Углавном, Исток. Али ни Запад није хтео да изостане. Он нас је усрећио крсташима, најорганизованијим пљачкашким бандама у европској историји. Каква је то сорта људи била види се по томе што их је, 1096, преко Београда водио неки Валтер кога су звали Валтер Без Имања. Претпостављам да је по повратку променио надимак …
*****
За двадесет три године своје владавине Београдом учинио је Деспот Стефан Лазаревић за овај град две на први поглед складне и допуњујуће, али у основи врло противречне ствари. Он је истовремено бенефицијама и повластицама привлачио у варош трговце и занатлије и подизао утврђења да их заштити. Крајње последице тога биле су да је снажно утврђење, уместо да плаши, сваког освајача на напад обавезивало. На крају, утврђење је остало, али су се трговци разбежали …
*****
Оно што је Деспот Стефан учинио када је 1427. Угрима вратио Београд личи на поступак трговца који би четврт века пунио магазе, а онда их једноставно предао конкуренцији. Али, ако је тиме хтео да обезбеди Ђурђу Вуковићу признање права на српски престо, поређење би било повољније. Онда би он личио на трговца који се лишава једне магазе да би сачувао остале.
*****
Да је 1521. у околину Цариграда уместо Београда пресељен Јерусалим, данас би то био јеврејски град, а од Београда није остало ништа сем имена једне шуме.
*****
Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?
*****
Престолница која има три стотине меана, а још нема ни свој Осигуравајући завод ни Народну банку, а Берза јој табла у ходнику и сунђер, од државе за „алал“ подарен, не може бити ничији Пијемонт! Престолница од чијих се судија тројица потписују палцем, десеторица се једино потписати умеју, тројица су једва прегазила нижу гимназију, а само је јадан правник, не може бити ничији Пијемонт! Престолница у којој колико ће ко платити дажбина зависи од тога колика му чета, где ти је безбедније ноћу проћи мацедонским гудурама него саћи на Дунав, не може бити ничији Пијемонт! Престолница чији се Министар внутрених дела дописује с владиним непријатељима, а Књаз јој од свега народа највећма воли коње и муле, не може бити ничији Пијемонт!
*****
Све до првог српског устанка и уласка Карађорђа у Београд, године 1806, његова историја за пуних сто година, осим чуме, пожара и набијања на колац, не бележи ништа што би нормалан човек требало да зна.
*****
Београд вас просто зароби, да и не осетите кад и како вас у кустодију својих чари стави. (С тим што та „кустодија“ није никакав метафизичан затвор, него душевна и физичка апса!)
*****
Оно што је најнеобичније у историји Београда као града јесте да она практично престаје тамо где почиње стварна историја модерне Србије. Човек је могао говорити о римском Сингидунуму, а да не говори о Риму, о византијском Сингидону, а да не спомене Константинополис, аустријанском Алба Граеца, а да занемари Беч, турском Београду, а да не узима у обзир Стамбол. Ма колико се судбина града дефинисала у Риму, Цариграду и Бечу, град је постојао сам за себе. Ма чији био и ма ко га насељавао. А шта је он данас? Пуки географско-статистички појам који је изгубио своју историјску душу! …
*****
Оно што непобитно легализује Београд као неотуђиви део Европе је чињеница да смо у глацијалној ери имали мамуте који ни у чему нису уступали ни париским ни лондонским. Касније смо, стицајем околности, о чијој се природи још нисмо договорили, нешто мало заостали.
*****
Жалимо што Београд није поморска лука. Да смо, Бог да нас види, остали у Доњем плиоцену, у коме смо боравили пре осам милиона година, имали бисмо на Теразијама Паратетис и били бисмо лука. За водоземце, додуше, али – лука.
*****
Ја нисам рођен у Београду, па он за мене нема чар гроба у коме је покопана моја младост. Али тај гроб није ни у граду у коме сам рођен. Пепео те младости развејан је од Паноније до Адријатика, да се по старим, добрим обичајима врати прародитељским елементима. Београд није мој град, али то није ни један други. Па ипак га волим, волим приврженушћу – странца. Можда сам зато, пре него други, позван да о њему пишем.
*****
У ромејском Београду формираће се пандокеон, будући турски хан, будућа српска кафана, која ће све до наших дана остати наш једини истински национални Аеропаг.
*****
Иако по националној традицији ратници, ми смо једини поседници Београда, који смо га, осм 1806. добијали на поклон уместо на снагу. Све до предаје града, на јастучету од свиле, године 1867, ми смо Београд држали само два пута: с Драгутином од 1284. до 1319, и са Стефаном Лазаревићем, од 1404. до 1427. И оба га пута нисмо добили на мач него као феудални дар угарских краљева. Од досељавања на Балкан до Предаје градова 1867, Београд је у српским рукама био укупно – педесет осам година.
*****
Октобра 1690. освајају Београд Турци, а пале Аустријанци. Срби у међувремену једу једни друге у ономе што на платнима наших романтичара гледамо као Велику Сеобу Србаља.

Неке мисли о Београду из разних дела Борислава Пекића; избор Љиљане Пекић