Почетна Колумна Jelena Jelisavčić – ZAVET NA SABORNOST I OPSTANAK – OD SIONA DO KOSOVA

Jelena Jelisavčić – ZAVET NA SABORNOST I OPSTANAK – OD SIONA DO KOSOVA

by pera

Pise – Jelena Jelisavčić

Sagledavajuci posledice  preduge  komunističke  ideološke I totalitarne kontaminicije, negde izmedju rušenja temelja koji je opredeljivao i činio homogenim srpski nacion u viševekovnoj borbi za opstanak a to je svetosavsko nasledje i potpunog gubitka nacionalne logike koji se ogledao u pogrešnom odabiru saveznika, kako onih sa kojima su Srbi delili drzavu , tako i eksternih, sasvim  na liniji tendencionog urušavanja srpskih interesa bila je i odluka donesena  godine 1967-e, na zajedničkoj sednici Predsednistva  i Izvrsnog komiteta CK i SKJ, kada je dogovoreno da svi diplomatski odnosi sa drzavom Izrael budu prekinuti. Dve decenije ranije, Srbi  i Jevreji , prošli su kotao pakla, jedan u nizu, u bogatoj i stradalničkoj istoriji dva naroda. Taj zajednički imenitelj, trebalo je da bude baza za učvršćivanje i uzdizanje diplomatskih odnosa dve drzave,  ali desilo se upravo suprotno – “veliki sin naroda i narodnostI” protivio se izraelskom „hegemonizmu i agresiji“, urušavajući tu mogućnost. Koliko je to bilo destruktivno sa evidentnim konsekvencama, videćemo nekoliko decenija kasnije pri raspadu države u kojoj će Srbi biti primorani na davanje carte blanche Zapadu ali sa vrlo značajnom, operativno-militantnom  ulogom upravo onih država koje je Josip Broz srčano podržavao u okviru Pokreta nesvrstanih, za koje je “mač bio ključ raja”, s tim što je u tom trenutku mač zamenjen kalašnjikovom.

Za islamističku internacionalu, nakon rata sa Sovjetima 1989.-e godine, rat u Bosni za hiljade Arapa ( iz Avganistana, Saudijske Arabije, Alžira, Irana, Iraka, Palestine, Libije) bio je “novi horizont” za realizaciju islamističke dogme oličenu u dzihadu. Osama Bin Laden, u to vreme malo poznat širokoj javnosti sem u islamističkim krugovima, nije bio jedina zvezda terorizma u Bosni,  zapravo, nisu svi mudzahedini bili članovi Al Kaide. Mnogi su pripadali terorističkoj organizaciji Hezbolah, koja je imala bogato iskustvo u decenijskoj borbi sa Izraelom. Ta teroristička organizacija dala je čitavo odeljenje od pedeset terorističkih instruktora mudzahedinima u Bosni. Za to vreme, pored Zapadnih, u Bosni su svoj operativni angažman imale dve iranske obaveštajne službe-Vevak I Pasderan, egipatska I.G. I alžirska oružana grupa GIA. Iranske obaveštajne službe davale su bosanskim muslimanima značajnu obaveštajnu logistiku I obuku, jer u imale već bogato iskustvo u medjunarodnom terorizmu u službi radikalnog Islama. Dve ekstremno nasilne i militantne strukture – američki imperijalizam I islamski radikalizam susrele su svoje interese u jednoj vremenskoj I topografskoj tački a protiv Srba I sledsveno Hrišćanstva I u strogo političkom kontekstu, razgradje poslednje socijalističke države u Evropi. Cinizma radi, čini se da je dobro negovano “prijateljstvo” iz doba epohe “nesvrstanih”, pokazalo svoju solidarnu isplativost. S druge strane I istine radi, brojne jevrejske zajednice u Americi zalagale su se za prolongiranje agresije nad Srbima, medjutim od šest milliona Jevreja koji zive u Americi, nije trazena izričita saglasnost po ovom pitanju.  U tom kontekstu značajno je pomenuti da su se Organizacija jevrejskih ratnih veterana  SAD I Organizacija Jevreja koji su preživeli Holokaust, dve značajne jevrejske organizacije, distancirale od ovakvog stava. “ Mi koji smo preziveli Holokaust, osećamo da zvaničan stav favorizuje pogrešnu stranu”, Luis de Grut, predsednik Holokaust centra, u Severnoj Kaliforniji, 1993. Takodje, antisrpski stav nisu zauzele dve vodeće jevrejske zajednice u svetu – Svetski jevrejski kongres I Evropski jevrejski kongres. Ono sto izlazi iz rakursa zvaničnog, jeste veliki broj jevrejskih dobrovoljaca koji su ratovali na strani  Srba tokom rata u Bosni, ali I tokom NATO agresije na Srbiju, 1999.te godine, kao sto je bio primer mladog rabina Isaka Asiela.  Kada sumiramo činjenice, I na jednoj strani postavimo dobre odnose Srba I Jevreja tokom monarhistickog perioda (naročito za vreme dinastije Obrenović, iz perioda Drugog srpskog ustanka kada su pripadnici raznih jevrejskih zajednica ratovali na strani Srba, ali I za vreme vladavine dinastije Karadjordjević), zajedničko stradanje dva naroda tokom Velikog rata (svaki srpski Jevrej ratovao je barabar sa Srbima protiv Austrougarske I sudelovao u epskoj tragediji srpskog naroda pri prelasku Albanije, I preko te iste Albanije jedan Jevrejin  Avram Lević, načelnik u Ministarstvu finansija Kraljevine Srbije, preneo je bezbedno Miroslavljevo jevandjelje na Krf), zajedničku patnju I genocid tokom  Drugog svetskog rata, u kome su Jevreji bili i u okviru Narodnooslobodilačkig pokreta I JVuO, blagonaklonog stava SPC prema jevrejskoj zajednici, jevrejske ratne dobrovoljce na srpskoj strani I izraelsko oružje u srpskim rukama tokom rata u Bosni, i na posletku zajednicki portfolio neprijatelja u prvom redu islamistički erozivni I subverzivni faktor hroničnog toka, kako je moguće da danas postoji konstanta  nerazumevanja “jevrejskog pitanja” I klica antisemitizma prilično značajnog obima u Srbiji?

 

Jevrejin u četnicima – Aaron Rengel

Titoistička indokrinacija I “nesvrstana” faza je sigurno jedan element, medjutim, nepoznavanje istorijskih odnosa dva naroda, geopolitičkih fluktoacija, posmatranje  pojava samo na nivou kozmetičkih poteza pojavnih formi I romantičarsko posmatranje političkih odnosa, prave okvir u kome svaka neistina postaje adaptibilna istina a faktografija relativizirajuća. Gotovo uvek na prvoj liniji arbitraže je navodno jevrejsko poreklo onih koji su se koristeći svoju moć I utucaj u medjunarodnim krugovima kao pripadnici ozloglašenog „jevrejskog lobija“,zalagali protivno „srpskoj stvari“ . U prvom redu Medlin Olbrajt, koja se nikada nije izjašnjavala kao Jevrejka, zapravo je član Episkopalne crkve. Holbruk, Koen, takodje se nisu nikada izjašnjavali kao Jevreji niti su imali bilo kakva jevrejska obelezja u religioznom, kulturološkom ili tradicijskom smislu.

Zapravo reč je o jednom deklarisanom političko-bankarsko-obaveštajnom miljeu profesionalnih političara i loših ljudi kojima je jedina religija sopstveni benefit i u tom smislu taj koncept je unificiran i autentičan i egzistira  lišen bilo kakve religijske ili nacionalne pripadnosti.  U prilog tome govori i izjava Henrija Kisindzera, takodje potomka jevrejske emigracije, da ako u Sovjetskom Savezu Jevreje stave u gasne komere, to neće biti briga Amerike.

Naravno da je u Klintonovoj ili Bušovoj administraciji bio jos hiljade ljudi koji su imali isti politički diskurs, ali zašto bi smo razmatrali tu činjenicu ako nisu bili Jevreji? S druge strane aktivna uloga američkog Jevrejina, profersora Noama Čomskog u kritici američkog militantnog neokolonijalizma, propagande i terora, u potrazi za glasom razuma i savesti američkog društva, iako je doživela ogroman publicitet, čini se ipak nedevoljan da bi bila protivteža svim euforičnim konspiracijama vezanim za „najveće zlo u istoriji čovečanstva“ personifikovano  u samo jednom narodu.

Upravo taj narod je toliko puta tokom dugog istorijskog perioda preživeo Holokaust, od Persije, Grka, Rimljana, Vizantije, Hrišćana, Osmanskog carstva, Velike Britanije, nacističke Nemačke, menjajući se samo u brojkama ali nikada ne odričući se svog prava na naciju, jedinog neprekinutog prava koji su imali  niti čeznju za povratkom na Sion, i nikada u potpunosti ne napuštajući ga fizički. Jevreji su, ne Arapi  urodjenički nacionalni i demografski entitet na teritoriji koju danas poznajemo kao drzavu Izrael, potpuno suprotno falsifikovanoj teoriji oličenoj u kardinalnoj laži i sramotnoj propagandi da su se Jevreji u područje Palestine doselili nakon genocida od strane nacista. Zapravo, demografska slika danjašnjeg Izraela jeste mešavina potomaka Jevreja koji nikada nisu napuštali Svetu zemlju, onih koji su preživeli nacistički i arapski genocid.

Ali vratimo se kući. Zaparavo, ključno pitanje za nas Srbe bi bilo : Kako je moguće da i danas u Srbiji postoji vitalna ćelija antisemitizma ako znamo sve ove fakte? Drugo, kako je moguće da postoji empatija usmerena ka Arapima muslimanskog religijskog entiteta i prema palestinskog  deci ali zato postojanje Ane Frank upitno i podvedeno pod cionstičku propagandu? Zapravo Ana Frank je paradigma za svu jevrejsku decu od čije kože su pravljeni abažuri za lampe u nacističkim logorima, ali i paradigma za svu srpsku decu stradalu tokom rata u Bosni izmedju ostalog i od strane Alahovih ratnika, istih tih ratnika za dzihad prema kojima gajimo simpatiju i empatiju. I Srbi i Jevreji su kroz istoriju bili u „crvenoj zoni“ kad je u pitanju islamistički teror. Jevreji su naučili lekciju, za Srbe sam skeptična. Medjutim, ono što mi ne umemo ili ne znamo, a to je da sami gradimo svoje mitove na osnovu kojih egzistira nacionalni duh, za nas su uradili oni, Jevreji, odnosno, učinili da istina bude očuvana i održiva. Posvećenost ameičkog Jevrejina profesora Edvarda Hermana srebreničkom pitanju u korist demistifikacije i ogoljavanja službene laži pod nazivom „srebrenički genocid“, je ravna zalaganju samo za sopstveni narod i nacionalni interes. Osnivač je „ Srebrenica research group“, koja okuplja tim istraživača ovog dogadjaja ali i Zapadne propagande i uloge u ratu Hrvatskoj i operaciji „Oluja“. G. Efraim Zurof, američki Jevrej,  direktor Simon Vizental centra u Jerusalimu i predsednik  Medjunarodne komisije za istinu o jasenovačkom sistemu koncentracionih logora smrti za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma,  takodje je zastupa stav da se u Srebrenici nije dogodio genocid.

Kad je u pitanju Drugi Svetski rat i srpske žrtve postradale od nacizma, gorenavedena medjunarodna komisija u svom istraživačkom radu detektovala je broj od 700.000 srpskih žrtava u jasenovačkom sistemu koncentracionih logora. Ni jedna srpska istraživačkka komisija nikada nije došla do tog  broja. U tom smislu, kristalno je jasno I nedvosmisleno da jevrejski narod čuva srpske žrtve od zaborava, na sramotu živih Srba.  Kad su u pitanju zvanični medjunarodni odnosi, SFR Jugoslavia bila je medju prvim državama koje su priznale Palestinu 1988.-e godine. Nakon raspada države, taj kurs su nastavile da slede Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Hrvatska, Makedonija I Slovenija, ne priznaju Palestinu. U predvorje bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, država Izrael se u okvirima diplomatskih mogućnosti suprotstavljao NATO agresiji. Tadašnji minister spoljih poslova Izraela u vladi Benjamina Netanjahua, u zvaničnom obraćanju povodom NATO agresije, istakao je da Srbija I KiM žrtve agresije I “akta brutalnog intervencionizma”. Pre šest godina, u OUN za Rezoluciju o prisustvu Palestine u medjunarodnim organizacijama, od svih bivših republika SFRJ, za Rezoluciju glasala je samo Srbija. Predsednik generalne skupštine  UN, u tom trenutku bio je Srbin. Nasuprot tome,  drzava Izrael nije glasala  za sramnu Rezoluciju o Srebrenici, takodje u UN tri godine kasnije  ali državi Izrael dugujemo neizmernu zahvalnost i zbog nepriznavanja narko-terorističke tvorevine Kosovo.

Na posletku, sem što izmedju srpskog i jevrejskog naroda nikada nije postojao medjusobni antagonizam, oružani sukob ili netrpeljivost, postoje evidentne analogije koje, čini se ne vidimo ili ne razumemo. U jednoj tački susreću se istorijska nacionalna sabornost karakteristična za oba naroda i neverovatna sposobnost revitalizacije nakon najsvirepijih pogroma. Kritična tačka u kojoj se razmimoilazimo jeste doslednost i beskompromisna ukorenjenost u nacionalnom principu. Jevreji se nikada nisu odrekli Siona, ni kada su ima hramove rušili Arapi ni Rimljani i u tom smislu pokazali da protok vremena ne mora, zapravo ne sme biti i faktor distanciranja  od sopstva. Ako to uzmemo u obzir, rešavanje pitanja Kosova danas, kada nam geopolitički tokovi ne idu u prilog, ne mora biti odgovor za buduća vremena. Sion je već u Izraelu, KiM je deo Srbije. I to je zavet za narode koji su  stvorili svoje države u bogožednosti i krvožednosti . Jevreji su gotovo pre jednog veka doživeli svoje nacionalno vaskrsnuće storivši na Bliskom Istoku snažnu državu koja je na braniku judaizma i posredno Hrišćanstva i protivteža muslimanskom svetu. Na KiM, pre nešto manje od dvadeset godina Evropa je počela da krvari. Zato će upavo na toj topografskoj tački koja je srpska Sveta zemlja I srpski Sion, Evropa vaskrsnuti.

Zapravo, to i nije moguće da se desi na drugom mestu, jer kao što je rekao čuveni  jevrejski akademik Enriko Josif u svojoj čuvenoj krilatici – „ Srbi su nebeski narod” . Medjutim, ako za trenutak napustimo romantičarsku ekstatiku I predjemo na liniju političke pragmatike i razumevanja pitanja nacionalnog opstanka, moramo uvažiti i reči jevrejskog političara Moše Dajana da Izrael mora biti kao “besan pas” kako se više nikada niko ne bi usudio da ga napadne. Učimo od Izraela, istorija nam je pokazala optimističnu  analogiju.

Politikon