Почетна Интервју Бора Дугић : Срећу човек може постићи сам и са својом породицом

Бора Дугић : Срећу човек може постићи сам и са својом породицом

by pera

ЗРЕЛОСТ ДОНОСИ МУДРОСТ

Ча­роб­њак ко­ји је сво­јим уме­ћем пр­ви увео фру­лу у ве­ли­ку умет­ност. Је­дан од нај­ве­ћих на­род­них умет­ни­ка све­та. Фру­ла је ње­го­ва суд­би­на. Од­ре­ди­ла му је жи­вот­ни пут. Све то је ма­е­стро Бо­ра Ду­гић, чо­век ко­ји пре не­го што је од­лу­чио да оде у пен­зи­ју имао не­што ви­ше од 40 го­ди­на рад­ног стра­жа. Отад се у ње­го­вом жи­во­ту ни­шта ни­је про­ме­ни­ло у ди­на­ми­ци ра­да, осим што ви­ше ни­је мо­рао сва­ког да­на да иде на по­сао.

– Не­мам не­ки осе­ћај да сам из јед­ног ква­ли­те­та пре­шао у дру­ги. Не­ко је дав­но из­го­во­рио да му­зи­чар увек оста­је му­зи­чар. Пен­зи­ја је са­мо со­ци­јал­ни ста­тус, са чи­ме се мо­же­мо пот­пу­но сло­жи­ти. Умет­ност не зна за гра­ни­це, ни вре­мен­ске ни про­стор­не – уве­рен је ма­е­стро.

Ко­ли­ко вас је пен­зи­ја про­ме­ни­ла?

Чо­ве­ка мо­же про­ме­ни­ти са­мо вре­ме, а лич­но ми­слим да ни­јед­на про­ме­на ста­ту­са ни­је ја­ча од са­мог чо­ве­ка, уко­ли­ко он сам зна шта хо­ће или не­ће. Ме­не пен­зи­ја ни­је про­ме­ни­ла.

Да ли се умет­ник уоп­ште мо­же пен­зи­о­ни­са­ти?

Од­го­вор се на­ла­зи у гор­њој кон­ста­та­ци­ји, али до­да­јем да све ипак за­ви­си од је­дин­ке. Док не­ки је­два че­ка­ју да оду у пен­зи­ју да би се ба­ви­ли не­ким са­свим дру­гим по­слом, дру­ги се ра­ду­ју пен­зи­ји због сло­бо­де, да још ви­ше ра­де оно што нај­бо­ље зна­ју. У мом слу­ча­ју, то је мо­ја љу­бав пре­ма му­зи­ци и мом ин­стру­мен­ту.

Чи­ме се тре­нут­но ба­ви­те?

Углав­ном му­зи­ком, на­сту­пи­ма. Ево, не­дав­но сам се вра­тио из Бар­се­ло­не, где сам са ко­ле­гом Бо­ба­ном Про­да­но­ви­ћем го­сто­вао у Грч­ком те­а­тру као гост гру­пе „Бар­се­ло­на Џип­си Бал­кан ор­ке­стра”, ко­ју во­ди наш ве­ли­ки ба­си­ста Иван Ко­ва­че­вић. То је, за­и­ста, до­га­ђај за пам­ће­ње и оно што се не мо­же ре­чи­ма опи­са­ти! Ре­дов­но на­сту­пам и са Жор­ди­јем Са­ва­лом, чу­ве­ним шпан­ским и свет­ским бар­дом ре­не­сан­сне, али и тра­ди­ци­о­нал­не бал­кан­ске и европ­ске му­зи­ке.

Да ли вам при­ја рад у тре­ћем до­бу?

Рад ко­ји во­ли­те при­ја у сва­ком до­бу жи­во­та. Уоста­лом, му­зи­ка не мо­же би­ти са­мо пу­ки рад, она је то­ли­ко уз­ви­ше­на у од­но­су на оста­ле де­лат­но­сти да се ви­ше мо­же по­сма­тра­ти као ми­си­ја, а не про­фе­си­ја. Оту­да је за­до­вољ­ство умет­ни­ка, ко­ји на сце­ни кроз му­зи­ку го­во­ри о нај­леп­шим тај­на­ма ср­ца, не­што ве­ли­чан­стве­но и те­шко до­ку­чи­во – као сва­ка тај­на! Сва­ко до­ба је ле­по, ако чо­век на­у­чи да се ра­ду­је ле­по­ти.

Ка­ко се­би пре­кра­ћу­је­те дан, има­те ли хо­би?

Мој хо­би је град­ња фру­ла, че­му по­све­ћу­јем са­мо оне пе­ри­о­де ка­да сам рас­по­ло­жен за то. Јер, да бих био нај­бо­љи со­ли­ста на фру­ли, тре­ба да знам да на­пра­вим нај­бо­љу фру­лу, а да бих на­пра­вио нај­бо­љу фру­лу, тре­ба нај­бо­ље да сви­рам. Тај круг те­шко се до­сти­же.

Шта су вам зре­ле го­ди­не до­не­ле, а шта од­у­зе­ле?

Вре­ме је си­ла ко­ја све до­но­си и све од­но­си. Зре­ле го­ди­не до­но­се му­дрост, због ко­је гу­би­те хи­три­ну мла­до­сти.

Ко­ли­ко би­сте опи­са­ли иде­ал­ну ста­рост, са­вр­ше­но тре­ће до­ба?

Иде­ал­на ста­рост, на­рав­но, не по­сто­ји, јер ни­шта ни­је иде­ал­но. Ми­слим да су срећ­ни са­мо они ко­ји има­ју здра­вље и срећ­ну по­ро­ди­цу.

Мо­гу ли да­нас пен­зи­о­не­ри у Ср­би­ји до­сто­јан­стве­но да жи­ве?

По ста­ти­сти­ци мо­гу, по ску­по­ћи те­шко. Па ипак, сре­ћу чо­ве­ку не мо­же да­ти ни си­стем ни др­жав­но уре­ђе­ње. Сре­ћу чо­век мо­же по­сти­ћи сам и са сво­јом по­ро­ди­цом.

Да ли вам је пен­зи­ја до­вољ­на да за­до­во­љи­те сво­је по­тре­бе?

Ако је скром­ност нај­ве­ћа вр­ли­на, а је­сте, уз здра­вље, љу­бав пре­ма му­зи­ци и ле­по­ти, све ми је до­вољ­но.

ИЗВОР:ПОЛИТИКА