Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Борислав Пекић: Само живот искупљује, смртна казна ослобађа кривице

Борислав Пекић: Само живот искупљује, смртна казна ослобађа кривице

by pera

Смртна казна је морално противуречна, јер ми најпре кажемо да је живот најдрагоценији човеков посед, а затим да смо кадри и то да му одузмемо. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега (живота) на чему почива – цивилизација је смрти.

Свака извршена смртна казна стога је један ступањ колективног самоубиства. Смртна казна је правно противуречна, јер права нема тамо где нема опозива. Право без опозива је судбина. Ниједан човек нема право да другоме човеку замењује судбину.

Смртна казна је и логички противуречна, јер осуђује на нешто што је потпуно изван сфере онога што се њоме штити, да се не говори о противуречности заштите људског живота тиме што се он одузима.

Права казна била би на живот. Смртна казна је и духовно неделатна онемогућује окајавање греха. Само живот кривицу искупљује, смртна казна ослобађа кривице. Између ње и ослобађања од казне разлика је само терминолошка.

Чак и да је смисао смртне казне искључиво у одмазди, она је бесмислена. Да бисмо праву одмазду одмерили морамо најпре знати њену природу, а ми не знамо природу смрти. Смрт у којој гледамо казну може бити и награда.

Ако бисмо изменили своје варварско антропоцентрично схватање смрти, ако бисмо поверовали да је умирање први чин неке наше шансе, неког вишег начина постојања, ми бисмо је сместа својим кривцима одузели.

Ако бисмо уистину хтели да смртна казна има застрашујући утицај морали бисмо је вршити јавно, черечењем, испред суда или парламента, у неком парку или на тржници, као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, већ да их одсече.

Вест о њој потопљена у мочвару информација што их дневно примамо, смештена између вести о поскупљењу или неком гостовању, ако је уопште запазимо, пре има обрнут карактер. Уверава нас да ствар није озбиљна.

Једино оправдање за убиство могло би се наћи у канибализму. Животињски принцип, парадоксално, једини хомициду обезбеђује – човечност. Тако би после смртне казне, у име заједнице, суд, уз свечани обред, морао да поједе осуђеника.

Хришћанска цивилизација почива на Двомисли. Нема ниједне од десет заповести којих се стварно држимо, иако их верно проповедамо.

Ако је смисао савремене пеналне политике и њених начела у корекцији, онда је смртна казна бесмислена, јер одриче окривљеном могућност поправке што му га и правно осећање ове цивилизације и закони на њему засновани гарантују.

Ако за извесне људе, међутим, кажемо да су непоправљиви, убијајући их повређујемо начело науке која ту врсту људи сматра болесним. Убијање болесних људи је еутаназија, коју у међувремену , са гнушањем одбијамо.

Тако се Двомисао, као и свуда, овај базични механизам човековог мишљења и његове историје, учврстила и у нашу правну науку.

Начела су једно, праксис сасвим друго. Како онда поштовати законе, који се доносе изневеравањем тих начела? Како своје потомство васпитавати у поштовању икаквог закона?

Погубљење све више постаје еутаназија. Ињекција и формално чини смртну казну еутаназијом. Еутаназија претпоставља непоправљивост форме која се уклања из живота, а ова болест која је неизлечива.

Ако осуђеника на смрт сматрамо неизлечивим болесником, зашто га онда убијамо? Или ако га убијамо, зашто смо то право одрицали немачким нацистичким лекарима кад су га спроводили над душевно болесним људима? Не свакако зато што су еутаназију вршили да би усавршили биолошкоздравља расе, јер овом нашом еутаназијом ми се надамо да усавршавамо морално здравље људи, па смо на истом.

Статистике показују да смртна казна не служи ни за какву превентиву и да су апсолутно бесмислени аргументи који се на ту превентиву позивају.

Било би заиста најправедније да смртну казну извршавају они над којима је злочин извршен или њихови најближи рођаци.

Ако ми се каже да многе аргументе употребљавам тамо где би био довољан један, одговорићу – мој би био један једини, и он гласи: „Не убиј!“

Одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1983-1984. године. © Борислав Пекић.