Почетна Политика ДУШАН ОПАЧИЋ: СУНОВРАТ СРПСКЕ ЛЕВИЦЕ

ДУШАН ОПАЧИЋ: СУНОВРАТ СРПСКЕ ЛЕВИЦЕ

by pera

На просто постављено питање да ли идеја левице данас постоји, одговор је још једноставнији и краћи: НЕ! Суноврату левице у свету и код нас није довољно посветити један текст, већ се мора остати мало дуже гледајући иза рамена, отпливати краул узводно или отрчати маратон кроз историју бар два века уназад.

Пише: Душан Опачић

Тежак је то посао, обдукција прошлости ми је лоша, сигуран сам да има ентузијаста који ће озбиљно приступити том питању. Ја бих се данас позабавио лажном српском левицом, а не љубавним танго-плесом савремене социјалдемократије са крупним капиталом, који је унапред осуђен на болну пропаст.
Прво бих се осврнуо на познату крилатицу, идиотски усклик да „идеја левице има снажно упориште и традицију у српском народу…“
Крилатица је OK за неуке, а истина је да смо ту традицију прекинули у самом старту, пар година након смрти родоначелника српског социјализма Светозара Марковића. Ако причамо о упоришту у народу, слажем се да смо идеалан терен за одгајање паразита, лажова и пробисвета, који егзистирају и размножавају се на леђима обесправљених, понижених, гладних, односно апсолутне већине нашег народа. Тако је било некада, исто је тако данас.
Основни стубови модерне српске левице су данас људска права, равноправност, жал за Југославијом, радикални феминизам под плаштом тековина НОБ-а и, наравно, Тито.
Ако ћемо о Титу и братству и јединству, то је под земљом већ одавно. Међутим, имамо и оне преживеле застранеле егзибиционисте који воле, поготово у мају месецу да се пресвлаче и облаче у униформе ЈНА, док ће се они који су остали младог духа, без обзира на године задовољити пионирском капом и марамом. Уврнуто, перверзно, зар не? ОK, покретни циркуси су спремни да крену из свих делова некадашње Југославије, а уједињени сјатиће се на централни вашар под окриљем Музеја историје Југославије у Београду. У једном дану имаћемо прилике да се суочимо са сопственом мрачном прошлошћу, која се слави и која се клања њиховом Богу, а који је иначе био много љут на Србе. На једној гомили имаћемо близу милион година старости утрошено у празно. Нормалан човек ће на тај дан питати ко су ти људи и те главе? То су доживотни „комунисти“, данас дисциплиновано бирачко тело СДП (Хрватске), СДП (БиХ), ДПС Мила Ђукановића, већег дела ДС и либерала из круга двојке (Србија), свих оних којима је НАТО ОК и капирају га као неминовну реалност. Сви медији ће догађај испратити са симпатијама и неће цензурисати неко интелектуално недоношче које ће уз бујице демагогије изјавити оно главно, да му је за време Тита било до јаја и нама млађима поручује паметно „Јеби га…шта да вам кажем?“. Убеђиваће нас да су „стојадин“ и „фића“ били чудо тадашње технологије и раја на земљи под именом „самоуправљања“, сазданог од туђег новца, али раја који ће бити срушен као кула од карата од стране истих оних међу којима је Тито тако „вешто“ балансирао.
Када су људска права и феминизам под окриљем тековина НОБ-а у питању, лично ми је жао што се прва српска геј парада, та значајна „тековина“ модерне левице, није одржала још 20. октобра 1944. године, на дан ослобођења наше престонице. Верујем да би Коча Поповић само намигнуо и покушао да убеди совјетске маршале да се ради о традиционалном, до тада забрањеном фолклору нашег народа, а сигуран сам да би са Пеком Дапчевићем то ишло мало теже. Учесници те манифестације би вероватно завршили на Сремском фронту и, бар би део београдске и српске интелигенције био поштеђен сигурне погибије. Сузе ми иду на очи на саму мисао колико би рецимо једна Шеста личка дивизија била наклоњена хистеричним бабама из данашњег прозападног НВО сектора.
Е сада, хајде мало да се уозбиљимо и погледамо реалност директно у очи. Чињеница је да живимо у 21. веку и да једноставно за прошлост немамо времена, каква год да је. Нема места за лажне митове, требало би се ослободити ланаца прошлости који нас вуку назад и држе нас заробљене у сопственој трагедији. У данашње време нема места за разне теорије, партијске школе и курсеве, састанчења, фракционашења, секташења и позивања на искуства прошлости и владаре који симболишу постојање левице. Нема места за авантуризам Маркса, Лењина, Троцког и осталих који су нанели више штете него користи. Време је за конкретна решења, за динамичност, решавања проблема на лицу места, у ходу, брзо реаговање. Не би требало да левица буде идеал, већ саставни део закона сваке земље која у пракси спроводи већ освојена права људи, социјалну правду и штити права радника и сељака. То би требало да буде нешто нормално и свакодневно, никако идеал или шлагворт за стварање теорија и демагошких постулата.

Данашње политичке партије које се изјашњавају као леве и које себе називају „сукцесорима“ идеја Светозара Марковића партиципирају у власти и директни су саучесници у спровођењу неолибералних „реформи“ на штету социјално најугроженијег слоја становништва. Исти такви champagne левичари чуче и у опозицији, где се налазе једино због тога јер њихови лидери нису по укусу тренутног господара Србије.
Данашња левица види Србију на Западу без алтернативе, симболишу је жуте патке, бољу будућност види у савезништву са иностраним агресором на нашу земљу, отворено се залаже за бољитак богате мањине, на штету интереса апсолутне већине.
Модерној српској левици су OK алкохоличар Карл Маркс, надувани авантуриста Че Гевара и балансер Тито. Гадљиви су на помен имена као што су Стаљин, Мао и Кастро, који су,и поред свих критика, успели колико-толико да институционализују једну идеју, сачувају националне интересе, и спроведу социјалну правду у пракси, док је један од поменуте тројице и победних над највећом пошасти у историји човечанства – нацизмом. Алергични су на имена Чавез и Гадафи, и свих оних других који су се дрзнули да се супроставе империјализму у борби за интересе својих народа и равноправност у свету. За њих су то диктатори и примитивци. Славе Димитрија Туцовића заборављајући да је он погунуо у униформи капетана српске војске, у рату против кога је иначе био.
Непознаница им је борбеност синдиката, чијим лидерима је место на улици са обесправљенима, а не у за столом са властима и капиталистима, у државним фотељама, на изборним листама и у посланичким клупама.
Помен савезништва са слободним земљама као што су Русија, Белорусија, Кина и рецимо Индија данашњи српски левичари сматрају за јерес.
Непостојање таквих борбених синдиката, борбе за права радника и сељака, уз велику стопу незапослености и сиромаштва, застрашујући положај здравства и школства, окупацију дела територије државе и остале теме из наше реалности – ко о томе гласно говори – тај код нас увек буде оптужен да „руши власт“.
Ето, то је био мој кратак осврт из непостојећег левог угла. Можда сам и екстреман, ко би га знао, некако ми је логично да уз борбу за социјалну правду није обавезно одрећи се ни сопственог идентитета ни поносно истаћи да си Србин.