Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Milunka Savić: Čobanica sa Karađorđevom zvezdom

Milunka Savić: Čobanica sa Karađorđevom zvezdom

by pera

Brojne se kontroverze i netačni podaci već godinama vezuju za Milunku Savić (1892-1973), junakinju i verovatno najodlikovaniju ratnicu Prvog svetskog rata

Počev od toga da se u srpsku vojsku prijavila u Drugom balkanskom ratu (a zapravo u Prvom balkanskom ratu) kao dobrovoljac Milun Savić da bi zaštitila brata i to odevena kao muškarac, odsekla je kosu, pa do toga koliko je puta ranjena (četiri a ne devet puta kako se misli). Bilo je još netačnih podataka o Milunki Savić. Kao na primer da je branila Beograd u oktobru 1915. godine. NJen odred je tada bio u istočnoj Makedoniji na granici prema Bugarskoj. Ili da je učestvovala u bici za kotu 1212, čije je osvajanje dovelo do oslobođenja Bitolja 19. novembra 1916. godine. Pričalo se i da je jedan nemački oficir, nakon pada Beograda u Drugom svetskom ratu, čuvši da u Beogradu živi slavna Milunka, poželeo i da je lično upozna, pa je poručio generalu Milanu Nediću da je dovedu. Milunka je odbila Nedićev poziv rekavši da “nije mečka, pa da me on pokazuje kao da sam na vašaru”, pa je zbog te izjave Nedić navodno naredio da je zatvore u logor na Banjici. Ipak, ona nije završila u banjičkom logoru.

Zanimljive su bile i spekulacije da je za hrabrost dobila dve zlatne Karađorđeve zvezde. Zapravo je dobila “samo” jednu zlatnu Karađorđevu zvezdu sa mačevima – vojničkog reda. Ono što je neporecivo je da je osim tog ordena, dobila i zlatnu medalju za hrabrost “Miloš Obilić”, orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom, Spomenicu na Prvi svetski rat 1914-1918, ali i engleski orden Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca, orden francuske Legije časti 4. i 5. reda i Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom. A njena herojstva su bila legendarna u srpskoj vojsci. Od beskrajnih juriša na neosvojiva uporišta, zarobljavanja 23 bugarska vojnika u bici na Kajmakčalanu 1916. godine, do bacanja bombi u Kolubarskoj bici, kada je i stekla slavu.

“Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko jer sam bila vrlo snažna. Svi su se tome čudili, a ja u stvari nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara, a jedna od omiljenih mi je bila gađanje u biljeg. Uzeli bi neki predmet, kamen ili šta… zaboli bi u livadu i gađali kamenom sa neke daljine. Skoro uvek sam pobeđivala. Eto odakle moja veština bacanja bombe. A bila sam mlada i snažna”, pričala je Milunka, koja se posebno istakla u Skadarskoj bici.

Nekadašnja čobanica iz Koprivnice dopisivala se nakon rata sa tadašnjim komandantom francuske vojske u Tunisu admiralom Emilom Gepratom, ali i sa bivšim komandantom Solunskog fronta, generalom Franšom d’Epereom.

Udala se i dobila je malo imanje u dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, blizu Novog Sada. Tu je podigla kuću, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Milunka se zaposlila u Hipotekarnoj banci kao čistačica, pošto je bila bez obrazovanja, tu je dočekala i penziju. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju, a tek 2013. godine, u sklopu obeležavanja četrdesetogodišnjice od smrti Milunke Savić, njeni posmrtni ostaci su odlukom predsednika Srbije a na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije preneti u Aleju velikana. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali “srpska Jovanka Orleanka”. Imala je čin narednice.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Izvor: Danas