Почетна Колумна „Strani investitor“ je došao zbog svog kapitala, a ne zbog rodne ravnopravnosti

„Strani investitor“ je došao zbog svog kapitala, a ne zbog rodne ravnopravnosti

by pera

Piše: Miloš Kordić

Poslednjih nekoliko dana naslušah se i načitah toliko toga o „rodnoj ravnopravnosti“, a najviše svega i svačega.

Taman sam bio smetnuo s uma postojeći Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je na snazi punih osam godina i koji nikako nisam uspeo da potpunije razumem, kadli nam stiže prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednica i ministarka u Vladi Srbije, a u ulozi predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, predlagača Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Dakle, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, i samo telo, kao predlagači tog Nacrta, prenebregli su više postojećih zakonskih dokumenata, uključujući i Ustav ove zemlje, i institucija koji i koje regulišu tu oblast (u priličnoj meri komplikovano i nejasno), pa bi trebalo i da brinu o svemu šta se dešava s njom i u njoj, i predlaže, predsednica naime, Nacrt novog, to jest njihovog zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Dohvatio sam se Nacrta… koji je tako zdušno i iz petnih žila snažno obrazlagala, tumačila u stvari gospođa ministarka, odnosno predlagačica Mihajlovićeva.

I moram da priznam da sam ja tu opet malo šta razumeo. Osim što sam u svemu tome naslutio ponovni pokušaj da se žene potpuno uguraju tamo gde im nije njihovo prirodno mesto. Nego je to nekakvo veštačko, izveštačeno mesto. Opisano i u Nacrtu obrazloženo s bezbrojnim nejasnoćama, nedorečenostima, nepoznavanjem materije koju Telo pokušava da reguliše. Pa se Nacrt pretvorio u spisak nečijih „lepih želja“. I nekome veoma potrebnih želja kako bi nam naš ženski deo društva oteo iz ruku. Kao decu što nam svojim nakaradnim zakonima otimaju. A mi, muški odavno smo već oteti.

Kad običan građanin, ali građanin s prilično složenim životnim i radnim iskustvom, čita Nacrt, može slobodno da pomisli da je ovo zemlja blagostanja i da u njoj nema drugih briga nego se baktati s rodnom ravnopravnošću, raznim diskriminacijama, nasiljem u porodici, u školama, na ulici, na stadionima… Što je sve regulisano brojnim pravnim dokumentima, kojih bi se trebalo samo držati i postupati prema njima. Ali…

Gde to postoji i kako uopšte može da postoji rodna ravnopravnost? Ta izmišljena jezička kovanica koja svoje utemeljenje nema ni u jednoj jedinoj ni prirodnoj ni društvenoj nauci. A nema je zbog toga što ne postoji. A ne postoji zbog toga što smo se rodili kao muškarci i žene. I što ja, i sve da sam hteo, nisam mogao da rodim dvoje naše dece. A mojoj je supruzi to uspelo. A uspelo je jer je Projektant, Tvorac, Priroda, Bog… svejedno ko, tu ulogu dodelio njoj. I gde je tu rodna ravnopravnost?

Prema tome, već na polasku u živote, ona u svoj, a ja u svoj, nismo krenuli ravnopravno: ona je bila i jeste žensko, a ja sam bio… a sada, u 74. godini, nisam baš siguran da znam šta sam. Osim što sam zadovoljan i srećan deda. I to mi je dovoljno.

Šta u tom Nacrtu znači onih 40 procenata žena na javnim funkcijama itd? Zar ne bi trebalo, ako je već u pitanju ravnopravnost, i svih 50 odsto? To je ravnopravnost. Ili predlagači zamišljaju da će žene činiti 40 odsto, muškarci, ravnopravno, to jest takođe 40 odsto, a onih 20 odsto dobiće valjda oni srednjeg roda!?

Nije mi jasno što je ovaj današnji svet navalio na tu ravnopravnost i različitosti?

Ravnopravnost i tolerancija različitosti grade se, uče, razvijaju od malih nogu: kulturom, vaspitanjem, međusobnim poštovanjem. I trebalo bi da se razvijaju, bogate i čuvaju što sređenijim životom stanovnika svake, pa i ove države. Da se čuvaju ljubavlju, poštenim poslom i pošteno plaćenim tim poslom, pravdom, pošteno garantovanim i pošteno plaćenim porodiljskim, mogućnošću da se svojoj deci pruži što srećniji i radosniji život. A iz srećnog i radosnog života, danas, da im se pruži što radosniji pogled u nadu neke još lepše sutrašnjice. A ne da upire pogled iz sadašnjosti, kakva je – takva je, u budućnost svoje škole sa što više policajaca koji je obezbeđuju.

Ravnopravnost se postiže izborom najboljih. Pa bile to žene ili muškarci. I to treba pravno što savršenije regulisati i u praksi boriti se za doslednu primenu toga što je u pravnim dokumentima ozakonjeno. A ne u unapred određenim procentima.

I još nešto: kad će ti borci i „borkinje“ za „rodnu ravnopravnost“ da se okanu silovanja srpskog jezika? Znači li to da bi trebalo da sam i ja nezadovoljan sa Evropom, Azijom, Afrikom, Amerikom, Australijom… sa Srbijom, Rusijom, Bugarskom, Grčkom, Švedskom, Francuskom, Italijom… sa Savom, Drinom, Moravom, Mlavom, Kolubarom, Tisom, Nišavom, Lepenicom, Toplicom, Pčinjom, Jermom, Moravicom, Bjelicom… Da nam nije Dunava, Timoka, Peka, Tamiša, Lima, Rzva, Uvca… baš bi se muški rodni neravnopravno proveli. Znači li to da bi trebalo da pišem da Srbija ima toliko i toliko kokošiju i petlova, toliko i toliko konja i kobila, toliko i toliko ovaca i ovnova, da Zasavicu nastanjuje toliko i toliko vrsta ptica i ptičaca… Znači li to da bi muškarci trebalo da se zalažu za to da i kuća bude i kućac, soba i sobac, štala i štalac, zgrada i zgradac, ulica i uličac… Dobro, neko može da kaže: imate trg, bulevar… Hoće li naše žene biti majstorice: bravarke ili bravarice, tesarke ili tesarice, zidarke ili zidarice, vodoinstalaterke i vodoinstalaterice… zatim kopačke ili kopačice kanala… zatim vodnice prve klase ili vodničice prve klase, generalke ili generalice… Piše li u Ustavu Srbije da njena Skupština bira predsednika ili predsednicu Skupštine? Piše li da Skupštinom predsedava „predsednik ili predsednica“? I ako piše, koje je od njih prvo napisano? Jer ako je predsednica, onda nije rodno ravnopravno. Ako je predsednik, takođe. Da li građani biraju „predsednika ili predsednicu“države? I ako piše, koje prvo piše?

Jezik je živo biće. On klija u svom narodu i rađa se i razvija iz njega. Njegov narod ga nosi i pronosi, bogati ga, menja… A stručnjaci normiraju ono što im narod rodi i što imaju da normiraju. Sve drugo je silovanje jezika.

Kako bi bilo lepo da ti silni prozapadni, evroatlantski pronosioci ideja o jednopolnim brakovima, o LGBT populaciji, o GMO hrani, o kojekakvim vrednostima koje su uglavnom bez bilo kakvih vrednosti… ostave ovaj narod na miru. Narod koji i kad ima posao, mora najčešće kod „stranih investitora“ da radi za bednu platu. I da ćuti. Jer „strani investitor“ je došao zbog svog kapitala. A ne zbog čoveka ili žene, zbog rodne ravnopravnosti u Srbiji. Za njega postoji isključivo gospodin Kapital. Kakav čovek, kakva žena, kakav, vrtić škola, kakav porodiljski…

Nedavno sam putovao po zemlji Srbiji i video: brojne table naziva naselja s različito ispisanim slovima, mnogo naselja bez tabli, ispisanih tabli s pravopisnim greškama, mnogo raskrsnica bez pravilno obeleženih znakova za dalje i kuda, a na mnogo njih i bez bilo kakvih oznaka, mnogo neuređenih puteva, posebno lokalnih…

Spada li i to u „rodnu ravnopravnost“?

Izvor :INTERMAGAZIN