Почетна Колумна A, šta bismo s Kosovom i da nam ga vrate?!

A, šta bismo s Kosovom i da nam ga vrate?!

by pera

Mihailo Medenica

Značajno se pisac i akademik Ljubomir Simović zapitao: „A, šta bismo s Kosovom i da nam ga vrate?!“
Vidite, poštovani gospodine Simoviću, i ostali koje ovo „pitanje“ toliko mori, mene, recimo, razdire- šta ćemo ako nam ga ne vrate?!
Šta to od Srbije ostaje, sve i da je tri puta ovolika, ako nam ne vrate tu šaku zemlje koja se raspe linijom života kada je stavite na dlan?
Razdire me još i više: šta ćemo ako nam ga ne vrate jer smo prestali da mu se nadamo, da ga volimo, da mu pevamo, da mu se zaklinjemo, da patimo za njim…ubeđeni da nam je bez tereta korak duži, lakši i brži koračajući u budućnost koja će nas jednom ustaviti i upitati: „A, ko ste vi?“
– Srbi- odgovorićemo ponosito!
– Ako ste Srbi gde vam je Kosovo i Metohija?!- pitaće budućnost.
– Pa, zbacili smo ga s pleća, usporavalo nas je, korak nam je bio spor i trom…- još ponosnije ćemo sasuti budućnosti u brke.
– A, znate li zašto vam je korak sada tako lak i brz, o, Srbi?!- budućnost će na to.
– Znamo, naravno da znamo, zato što…- pokušaćemo da odgovorimo, ali…
– Ne, ne znate! Da znate shvatili biste da vam je korak lak jer ste ništa, koprena, magla što je i goveče može rogovima il repom rasterati. Ništa ste jer usahnete ko rosa kad sunce grane da razbroji ljude… Ništa ste jer se rasplinete u pustahiji verujući da ste u večnosti! Ništa ste jer slavite dan kada vam nije vraćeno ono što je vaše, ono što ste; umesto da ponosito prizivate dane isceliteljske patnje za onim što je u bahatom nemanju kojim se zorite jedino imanje koje i ako nemate može biti jedino vaše! Tuđe zemaljsko imovanje njim ništavno je spram vašeg božanskog nemanja!
Dok god ga drugi imaju a vi istinski patite za njim- nije ničije do vaše…
– Ali, budućnosti…- brecnućemo se, naravno!
– Vidite, da išta znate- znali biste i to da ja nisam budućnost, već prošlost koja je ovim teškim i tromim koracima uvek za tri ispred vašeg brzog i lakog…
Znate, gospodine Simoviću, nije pitanje: šta ću sa srcem ako mi ga vrate?
Šta ću s dušom ako mi je vrate?
Šta ću s korenom ako mi ga vrate?
Šta ću s kolevkom ako mi je vrate?
Šta ću s grobom ako mi ga vrate?
Šta ću s kostima ako mi ih vrate?
Šta ću s plačem ako mi ga vrate?
Šta ću s osmehom ako mi ga vrate?
Šta ću s prvim udahom ako mi ga vrate?
Šta ću poslednjim izdisajem ako mi ga vrate?
Šta ću s patnjom ako mi je vrate?
Šta ću s nadom ako mi je vrate?
Šta ću s vekovima ako mi ih vrate?
Šta ću s kandilima ako mi slobodni zamirišu?
Šta ću za zvonima kad zaječe uz Prokletija ako ih čujem?
Šta ću s precima?
Šta s potomcima?
Šta s krštenjima?
Šta s opelima?
Šta sa suštinom?
Šta sa jevanđeljima ispisanim na kori zavetnih dudova?
Šta s Drimom, Ibrom, Sitnicom, Labom, Bistricama…ako me pozovu da ih se s vrela napijem?
Šta s verom?
Šta s neverom?
Šta sa sobom ako sam se pitao šta ću s Kosovom i Metohijom ako mi ga vrate?
Pitanje je, gospodine Simoviću: šta ćemo kada se čovek vrati u nas, a mi svikli da smo niko, bez ikoga i ičega svog?!
Šta da mu kažemo, gospodine akademiče, zašto smo se pitali šta ćemo ako nam u živote vrate ono vredno umiranja, da bi pokolenja imala za šta da žive, jer ako ne vaskrsavamo na Kosovu i Metohiji, ne hodamo ni ovuda…
Nije muka, gospodine Simoviću, imati svoju Golgotu, naprotiv, blagoslov je!
Muka je doveka nositi krst a nemati ga gde pobosti jer se zemlja vazda pretvori u blato, blato u vodu, voda u maglu, a magla u ono što i goveče repom očas otera…