Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ВИЗИОНАР СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

ВИЗИОНАР СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

by pera

Писао: Светислав Стефановић (1877-1944)

У скоро колонијалној зависности и имитаторству према западној Европи, у које смо запали у целом свом духовном и не само духовном но васколиком културном животу, напустили смо и изграђивање своје националне па и своје социјалне самобитности. Није онда никакво чудо што је и Светозар Марковић, први проповедник и визионар социјалног преображаја код нас и стварања нације и државе „оригиналног српског типа“, сасвим одбачен у позадину и заборав. Већ пре рата, под утицајем немачког тзв. научног социјализма, после рата под утицајем интернационалног демократизма, Светозар Марковић је сврстан у групу социјалних утописта, његово југословенско револуционарство проглашено је помраченим његовим оправдањем диктатуре, његов радикализам постао је, особито у доба професионалног демократизма, управо подозрив и реакционаран. Чак и један такав, од почетка антидемократски и антисоцијалистички дух као што је професор Слободан Јовановић, критиковао је Марковића као реакционара према таквим социјалним реформаторима као што је, некада бар, а можда и сад, у извесним круговима Карл Кауцки. Не боље, у основи, прошао је Марковић у оцени професионалних, у добром смислу речи, политичких и социјалних мислилаца, од Јована Скерлића до Јаше Продановића, као и теоријских и практичних вођа наших социјалистичких странака, свих нијанси. И као што је у Радикалској странци, која се родила из Марковића, чисто политички програм потиснуо Марковићеву главну, његову социјално реформаторску и револуционарну мисао, тако је и сам Марковић запостављен иза једне, несумњиво велике, али чисто политичке фигуре другог Светозара – Милетића, који доживљава скоро читав култ. Истина, у једном ужем оквиру и локалном значају и смислу, док Светозар Марковић, ни у најновијем издању СКЗ – једног скромног избора његових списа – није добио ни залужено признање, а камо ли једно дужно и праведно, ма и задоцнело пуно рехабилитовање у целој вредности, и политичкој и националној и социјалној.
Најближа времена, која морају донети једну радикалну ревизију наших вредности, донеће, не сумњам, много више правде и Светозару Марковићу, чак и према Милетићу. Три су основне мисли, у којима је Марковић раније и све до сада побијан и оглашаван за утописту, или за реакционара, а због којих, већ данас, заслужује праведнију оцену и, с погледом на будућност, доживљава и пуну обнову:
• Мисао о значају српског народа на Балкану и на истоку Европе, у вези са значајем који је Марковић придавао српском сељаштву и његовој задружној организацији, за формирање државе оригиналног српског типа:
• Мисао, у вези с тим, о могућности премошћавања капиталистичке епохе и његово веровање да то српски народ, у свом историјском развоју може постићи:
• Мисао о социјализму, као једном битно етичком покрету, као етичком преображају самог човека, чијим је преображајем условљено стварање једног бољег, социјалног, алтруистичког, вишег друштвеног типа.

 

Природно је, да је због тих својих основних мисли Марковић морао бити одбачен и од социјалистичког покрета у епохи, када је социјализму главно било стварање идеологије и тактике класне борбе на бази материјалистичког учења, и када је, нарочито, сељачки проблем запостављан иза проблема индустријског радништва а етичка страна покрета ограничена на негацију буржоаског морала који је, једноставно, оглашен за преживео, а сва његова веровања, базирана на религији, на породичном моралу, проглашена једноставно за заблуде и изврнута у своје супротности.
Парадоксално је да је Марковићу, не само из тих социјалистичких кругова, него и из сасвим супротних, замерено што није познавао материјалистичку докрину и њену економску науку. Данас бисмо могли закључити да је то било само у његову корист. То му је омогућило, наиме, да јасније и непосредније види и сазна истину живота, непомућено наочарима једног претенциозног, уистину лажног псеудонаучног учења, чији дефинитивни и сада већ манифестни слом, и у теорији и у пракси, оправдава враћање на животно боља и зато истинитија учења социјалних утописта, па и нашег Светозара Марковића. Његове утопије постају ако не већ остварене а они стварни и најактуелнији проблеми на чијем се решењу ради, проблеми који се намећу, особито у овим критичним годинама кроз чије човечанство пролази после Првог светског рата.
Не само Европа, него цео свет данас је у једном колико грандиозном, толико и грозничавом напору и напону свих енергија, организованих у том смеру да се прескочи епоха капитализма, да се криза у коју је, с једне стране, безобзирни и неограничени капитализам, а с друге стране, не мање безобзирни или свесно деструктивнији марксизам увукао свет, преброди стварањем бољих и праведнијих друштвених односа. Више је но очевидно да то не иде по рецепту и не у смеру ортодоксног материјализма, већ сасвим другим путевима и начинима него што се у тој науци учило, више у смеру оних мисли које су имали визионари, као наш Марковић, онако како су то они наслућивали.

 

Родоначелник српског националног социјализма

Нису још далеко времена, код нас једва да су прошла када се то прескакање капиталистичке епохе сматрало не само као заблуда, него скоро повреда једног научног аксиома. Присталице тог веровања сматране су не само за утописте него управо као штетне за материјалистичко учење. Мада, иначе противни да се принципи биологије преносе у социлогоију, идеолози марксизма без поговора су примали формулу да у природи нема скокова. Закони друштвене еволуције изгледали су им толико за свагда научно утврђени да нису дозвољавали никакву сумњу. Па ипак, имали смо сумње и у универзални значај дарвинизма. Марксизам је још мање задовољавао и сувише једнострано и симплицистички објашњавао врло компликоване друштвене појаве. Примена науке показала се још неубедљивија. Све веће гомилање капитала на једној и пауперизовање маса на другој страни није се обистињавало. Предвиђања и профетије самог Маркса показале су се као скроз нетачне. Средњи и мали посед изналазио је нове облике да се одржи. Сам живот и развитак друштвених односа као да је све то учење хтео демантовати. Пољуљан, најзад, у крилу свих ортодоксних марксиста од реформистичког покрета Бернштајнова, па, даље, немоћан да се ма и приближи проблему сељаштва, научни социјализам доживео је у руском експерименту, најкобнији и најкрвавији деманти. За то време, на другим странама, чињени су и чине се огромни напори у знаку тражења и изналажења путева да се капитализам ако не прескочи, а оно потчини, превазиђе и победи: контролом профита и одузимањем вишка у корист заједнице и бољом, рационалнијом расподелом рада и зараде од рада. То је већ и утописта Марковић наслућивао кад је говорио против неограниченог профита и кад је размишљао о разумнијој подели рада. Затим, ни један уман човек неће, данас, одрицати улогу историјских личности, особито поједини великих личности у еволуцији друштва, како је то ортодоксни материјализам чинио. И ту је истина живота победила истину науке, или квази науке. Једна животна визија тачнија је од ма како вешто исконструисане научне формуле.
Једнострано је и нетачно тумачење као да капитализам сам својим нагомилавањем и експанзивношћу гони на империјализам и колонијална завојевања. Превиђа се друга страна проблема, да само пауперизовање широких народних маса, а њега је било и пре капитализма у Старом и Средњем веку, и иначе онеспособљује земљу за исхрану сопственог становништва, и то гони народе на ратове, завојевања, тражење колоније и тд. Брига да се не лише поседа народни слојеви, заштита сталежа постаје поново не само дужност државе него и проблем друштвене економије.

 

Затим, или још боље, ту је сељачко задружна мисао. Није ли она данас захватила цео свет тако да представља не само једну од најмоћнијих вера него и једно од најдубљих убеђења најумнијих људи, широм дубоко поремећеног и разривеног човечанства, његова мира и његова друштвеног поретка? Више је но убеђење, из дана у дан постаје све већа извесност потврђена свима стварним догађајима, да ће се кроз ту форму не само претурити данашња тешка како економска, тако и општа културна криза човечанства, него и да ће се, кроз њу, наћи основа за ново боље организовање друштвеног поретка будућности. Из дана у дан је све чешћа и чвршћа и вера у важност и значај сељаштва, не само за очување све досадашње културе и њених тековина, него и за стварање све будуће културе, којој сељаштво остаје не само вечити темељ него и вечити неисцрпни резервоар (јер са његовом исцрпеношћу пропада и култура и друштвени поредак, ма какав, иначе био).
А баш на сељаштву, на његовом потцењивању и неспособности да његову улогу и значај схвати, још мање да јој одреди и оцени величину, баш на том се показала најслабија страна научног социјализма и материјалистичког економског учења. Ко се не сећа узалудних и јалових напора чак и најискуснијих марксиста, да проблем сељаштва бар поставе. Али га они нису умели ни поставити, а камо ли решити, чак ни у његовој чисто економској области, у области аграрног проблема: да и не говоримо о важности сељаштва у комплексу целокупне људске културе, из које је сам Маркс, на најлакши и најједноставнији, али уједно и најбеднији и најнетачнији начин, цело сељаштво, просто искључио, одручући му сваку важност у модерној цивилизацији, а нарочито у будућој, пролетерској, против које је сељаштво природни и вечити борац. Да не спомињемо ужасавајући експеримент у Совјетској Русији у овом питању, где се од укидања приватне својине и поседа прелази на стварање мајушних, сићушних сељачких поседа од једног и испод једног хектара, што представља најгоре од свих решења аграрног проблема. Јер само средњи и изнад средњи сељачки посед о 15 – 20 хектара, може да буде здрава основа за сељачку привреду и за њен стварни удео у општој, не само привреди, него и у култури уопште. Све државе, са претежно сићушним поседом, или неминовно иду у империјалистичку и колонијалну политику, која их прави зависном од колонијалних поседа, што представља само други облик најгрубље експлоатације људског сељачког рада, или иду у незадржану декаденцију и дегенерацију, не само државну но и националну и, можемо слободно рећи, и расну. Ту чињеницу потврђује, не само статистика но и најреалније посматрање, како то показују примери од старог Рима до предратне Мађарске, па и до тзв. Великих западних демократија које су, у свом урбанистичком и индустријском полету, сасвим занемариле и упропастиле, као у Великој Британији – здрави сељачки посед, или га довеле до руба пропасти као у Француској, о чему упућујем само на илустровану најновију књигу Браибанта „О трагедији сељаштва у Француској“ (Париз, 1937.), којој је предговор написао сам садашњи министар иностраних послова Ж. Боне.
Далековиди државници, чак и у већ јако индустријализованим државама, као што је Немачка, подвлаче све више значај сељаштва и сељачког поседа и спроводе читав низ мера за његово одржање и јачање. Позната је Хитлерова реч да ће Немачка бити сељачка или је неће бити. Заштита средње, здравог сељачког поседа једна је од капиталних брига не само данашњих државника, него и свих који претендују на име озбиљних социјалних мислилаца, а поготову свих социјалних реформатора, а стварање државе, јаке на сељачкој и задружној основи, дакле задружног и сељачког типа, јесте не само идеал него и стварни програм данашњег и будућег истинског социјализма.
Пред оваквим не само голим разматрањима него историјским фактима, и мисао Светозара, који је у задружној сељачкој држави наслућивао темеље остварења будуће државе оригиналног словенског типа, излази из области утопија. У сваком случају, тим визионарним наслућивањем оригиналне српске државе, Марковић је српском народу дао једну од најплеменитијих мисија у овим странама Европе. И ако један народ меримо и ценимо не само по његовој бројној снази, и не само по његовом војном потенцијалу него и по његовом културном потенцијалу и мисији коју има и чије остварење прима на себе, онда ћемо се, данас, више но икад, морати чудити оним научницима и напредним духовима наше скорашње прошлости коју су у тој визији и вери Светозара Марковића, о некој оригиналној српској држави задружно сељачког типа, видели једну од његових најтежих заблуда. Напротив, на прагу смо сазнања да је ту Светозар Марковић додирнуо једну од најзначајнијих дужности и одредио једну од најлепших мисија српског народа.
Било би претерано рећи да је Светозар Марковић у овом, или у другом од основних питања која је расправљао имао јасне, или чак научно документоване и филозофски изграђене погледе. Не. Он је био сејач идеја, један од најплеменитијих које је предратна Србија дала, не економски и социјално политички доктринар, већ један социјални културни реформатор и пропагатор. Он се, као такав, особито афирмисао у своме схватању социјализма као етичког преображаја, на првом месту, самог човека. Или, бар то, пре свега другог. И у том погледу марковић тек сад добија пуно оправдање и пуну сатисфакцију. Моралном преображају, етичкој важности покрета, Марковић је посвећивао читаве чланек, студије, расправљао га чак филозофски, скоро доктринарно. При том, он, исправно, није одвајао индивидуални морал од друштвеног, још мање је одвајао индивидуални морал од сексуалног. И у том погледу, утицао је на формирање једног етичког идеализма код нас који је требао да буде пресудан у формирању наше омладине. На жалост и у тој области слепо повођење за старим узорима, често врло јевтиним, лажним идолима, победило је овог чистог, самовољног Словена и Србина. Наместо етичког преображаја, примала се проповед класне борбе по сваку цену и свима средствима, ради рушења свега буржоаског, а на првом месту и буржоаског морала, оличеног у буржоаској породици. А то рушење није било само теоријско, него и практично, врло практично и врло активно спровођено. Изгледају многе ствари скоро немогуће и невероватне, и биле би то да, особито последњих година, не доживљавамо на нашем тлу сличну такву акцију, само са више плана извођену, са више цинизма и под заводљивим маскама прогреса и културе. Слбодна љубав, бунт против породице, сексуална разузданост – то су идеали последњих година, спроведени по учењима Леона Блума од кога би се и један Маркс згрозио и постидео, као што би се, без сумње, оградио и од оне науке коју неки његови саплеменици, уз помоћ других иноплеменика, пропагирају под маскама науке, од медицине до књижевности и уметничке критике, базиране, тобож, на материјалистичкој дијалектици, односно дијалектичком материјализму.
Остаће, заиста питање за будућег историчара културе, откуда социјализам, који је у својим првим идеолозима и покретачима био толико етички чист, и који је не само проповедао него и сам спроводио етичку чистоту, и самом покрету придавао претежно етичку основу, откуда се он, у доцнијем развоју, толико одвојио од те естетичке основе, толико изопачио, да је прихватио етику разузданости и аморалности. За мене је јасно да то није у знаку културне декаденције, у којој један расно страни елеменат, антихришћанског и антиевропског духа, врши своје разорно дејство, нарочито међу варошким радништвом и, по природи, на ексцесе склоној класи интелектуалаца. И у том правцу, враћање на чистоту Светозара Марковића и напуштање лажних учења, импортираних кроз прљаве канале нечистих крви, значио би само још један корак више на путу наше националне и социјалне обнове. Нови човек Светозара Марковића био је етички бољи човек, и наука која би стварала онакве карактере какве смо спознали последњих година на поновљеним процесима у Москви, није, зацело, била његова. Као што ни сексуално разуздан човек није онај нови човек кога је проповедао Марковић, него је управо његова карикатура и наказа, један социјални монструм! За нас, данас, још више но за њега, тај социјални монструм продукт је једне од најтежих друштвених болести, болесних епоха, кроз које је човечанство, досад, пролазило, и од које човечанство или мора оздравити враћањем на вечите етичке идеале прошлости, или пропасти у општем расулу свих друштвених сила. Етичко расуло никада није било у знаку прогреса. Напротив, оно је увек досад у историји било најсигурнији знак за дијагнозу тежине болести самог друштва у његовој целини. Што теже, утолико ближе пропасти. У стварању и пропагирању етичког расула, Светозар Марковић нити је имао нити би имао ма каквог удела. Напротив, он је био и био би и сада, његов најљући противник, ма и против науке која би учила то у име оног реализма који је он проповедао и у који је веровао.
У основи и на крају свих крајева, ради се и овде о томе коју науку следимо и примамо: да ли лажну, ма колико праведно научно и дијалектички тачно исконструисану, или истински животно оправдану, ма како привидно парадоксално изгледала – јер ова никада не може бити само деструкција и постојећег, ма каквом филозофијом панлогизма или материјализма конструисаног система, него је увек, као и сам живот, бескрајно више позитивна и конструктивна, по самом основном закону свега што постоји, видети, или да се правилније изразимо, визионарно сагледати, јер само то је наше највише сазнање оне позитивне, конструктивне погонске силе које постојеће не само држе, него га и даље гоне у вечитом животном елану. Марковић, очевидно, није пристајао уз прво учење, јер је духовно био предодређен за ово друго, и тако је могао, у значају сељаштва и задружног система, да види оне главне погонске силе не само нашег још примитивног друштва, него и целог новог друштвеног поретка, који се у будућности намеће не самом и чистом деструкцијом постојећег него еволуцијом, израстањем из већег датог нуклеуса у једну вишу и бољу форму друштвености, задружне, кооперативне, класно не зараћене, него примерене, међусобно повезане и исхармонизоване. Марковић није делио учење о вечитој борби свих против свију, него пре оно о уздржавању, усклађивању свега живота бар ради неких виших, ма колико тајних нам и непознатих циљева. То је била етика и етичко учење овог нашег дивног Балканца, и она заслужује да буде не само из основе поново проучена, него што је још важније, да је следимо.
И Марковићева борба против бирократизма – не просто против бирократије криво је и уско схваћена. У ствари, он се борио против бирократије као израза шаблонизовања, униформисања не само државног живота него целе духовне и културне средине – повођењем и наметањем страних узора, одвајањем од живог народа, његових непосредних потреба и захтева. За њега, фраза: народ је извор и утока власти, није значила да народ само бира и поставља власти које, после, по свом ћефу и нахођењу владају над народом него да народ, посредно и сам собом, влада и управља према својим стварним потребама. И ту је он видео и одвајао оно што је самобитно српско од оног што је импортирано са стране. Онако исто како је у литератури ударио по празном вербализму и неплодном повођењу за страним шаблонима (што му није сметало, напротив, баш то му је помогло да јасно спозна и оцени вредност, рецимо, једног Јаше Игњатовића).
Из истих разлога Марковић је био и најоштрији критичар нашег парламентаризма и либералног демократизма, који је у нас такође импортиран са Запада и са чијим је најизразитијим представником, Владимиром Јовановићем, као што је познато, Марковић водио оштру борбу у крилу омладине и ван ње, и кога је спознао, и задоцнело дошао да брани од Марковића, Владимиров син, господин Слободан, са не више успеха но сам Владимир. Марковићева критика српских устава и уставности, досад још недовољно праведно оцењена као и његова критика бирократизма, иде у најбоље и најснажније стране рада тог храброг и великог критичара не само наше уставности, псеудолибералне и псеудопарламентарне, не само једног система него и целог нашег државног стремљења уопште. У својој храбрости да до краја каже своју мисао, Марковић се није устручавао да таквој парламентарности представи – хоррибиле дицтум – диктатуру, са једним одређеним, на један кратак период, од пет година, ограниченим државним програмом. Свој чланак „Српске обмане“ он завршава речима: „Сваки, и најпретеранији радикалац, сто пута би се радије сагласио на привремену диктатуру“ – мало пре тога је говорио о диктатури од три, пет или више година – „која има за циљ ослобођење народа, него на назови уставност којој је циљ да на веки окује народну свест. Зашто то влада не уради?“ (Изабрани списи, стр. 119.)

 

Дубоком трагиком обавијена је цела личност и дело Светозара Марковића. Као што је врло млад, у напону рада и стварања, трагично умро, тако је било и са његовим делом. Како су брзо угасле задруге које је он основао, желећи том социјалном раду дати превагу над осталим задацима, тако је и цела његова социјална мисао потонула после његове смрти, у чисто политичким тежњама оних који су из његове појаве произишли. Уосталом, слично се десило и на Западу, где су доктрине великих социјалних мислилаца устукнуле пред чисто политичким програмима класне борбе, да у социјалдемократији, најзад, демократија, тј. политика, прогута и упропасти социјализам.
И код нас је Светозар Марковић потиснут од потоњих политичара. И не само то. Његову профетску и благу словенску фигуру свуда је заменила разбарушена и рушилачка фигура Марксова. Изгледа нам да је последњи час да се радник наш и наше сељаштво, напуштајући лажне апостоле једне немогуће и разорне, расно нам стране науке, сете и врате свом чистом и лепом, конструктивном и племенитом духу наше расе, који је први указао код нас да се социјализам има градити на национализму, да може и мора имати наше национално обележје, и који је у том, етички високо постављеном националном, српском и југословенском социјализму, видео једну од највећих улога српског народа на Балкану и на Истоку Европе.

(Нова смена, мај 1938.)