Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Наши ближњи и ми

Наши ближњи и ми

by pera

Човек у себи има такве духовне силе да може да пренесе и добро и зло на своју околину. Ово су врло осетљиве теме. Кад их обрађујемо, потребна је велика пажња. Све треба да посматрамо на добар начин.

Немојмо ништа рђаво да мислимо о другима. Чак и један поглед, па и само један уздах, утиче на наше ближње. И најмањи гнев изазива зло. Имајмо у души својој доброту и љубав, то преносимо и на друге.

Пазимо да се не гневимо на људе који нам наносе штету; само треба да се са љубављу молимо за њих. Шта год да нам учини неки наш ближњи, никада не треба да рђаво мислимо о њему. Никада не треба да мислимо о другоме да ће му Бог послати неко зло или да ће га казнити због његовог греха. Оваква помисао проузрокује велико зло, а да ми то и не примећујемо. Често се гневимо и кажемо другом човеку: зар се не бојиш правде Божије, зар се не бојиш да ће те Бог казнити?

У некој другој прилици, опет, кажемо: Бог ће те, нема друге, казнити за то што си учинио, или пак: Боже мој, не попусти зло на тога човека за оно што ми је учинио, или: Нека се томе и томе не деси неко зло. У свим тим случајевима, дубоко у нама крије се жеља да тај други буде кажњен. Но, уместо да признамо свој гнев због његове грешке, представљамо своју љутњу на други начин и тобоже се молимо Богу за ближњега. Али, на тај начин ми, у ствари, проклињемо свога брата. Чак и када кажемо: нека види Бог – и тада расположење у нашој души дејствује на неки тајанствен начин, утиче на душу нашег ближњег и њему се дешава неко зло.

Кад имамо зле мисли, онда нека зла сила излази из нас и преноси се на ближњега, као што се глас преноси помоћу звучних таласа, те ближњега заиста задеси зло. Ми на тајанствен начин преносимо своју злобу. Не изазива Бог зло, него га изазива људска злоба. Не кажњава Бог, него се наше рђаво расположење тајанствено преноси на душу ближњега и наноси му зло. Христос никада не жели зло. Напротив, Он поручује: Благосиљајте оне који вас куну…

Завист и злоба, тј. оно што народ обично зове урок, јесте врло ружна ствар. То је рђав утицај, до кога долази кад неко осети завист према другоме или кад пожели нешто или некога на грешан начин. Овде је потребна велика пажња. Завист изазива велико зло код ближњих. Онај ко завиди чак нема ни појма о томе да изазива зло.

Али, кад је неко човек Божији који се исповеда, причешћује и носи на себи крст, ништа му не може наудити. Чак и кад би се сви демони устремили на њега, ништа му не могу. У нашој души постоји једно одељење које се назива моралист. Тај моралист се буни када види некога да застрањује, мада је онај ко осуђује, у много случајева, застранио на исти начин. Но, он не почиње да се препире са собом, него са ближњим. То Бог неће. Христос нам каже у Јеванђељу: Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповедаш да се не краде, крадеш? (Римљ. 2, 21-22). Можда не крадемо, али убијамо: приписујемо зло другоме, а не себи. Кажемо на пример: требало је да учиниш ово, али ниси учинио; ето, шта ти се десило због тога! У ствари, у том случају ми желимо да се другоме деси зло. Када мислимо на зло, онда оно стварно може да се деси. На тајанствен и неприметан начин, ми код другог човека умањујемо снагу потребну за његов рад на добру и наносимо му зло. Можемо код њега проузроковати да се разболи, да изгуби посао или имање, и слично. На тај начин не наносимо зло само своме ближњем, него и самима себи јер се удаљујемо од благодати Божије. Тада се молимо, али не бивамо услишени. Иштемо, и не примамо. А, зашто? Јер, на рђав начин иштемо.

Морамо наћи начина да се излечимо од скривене тежње у нама да са злобом негујемо осећања или развијамо мисли о другим људима. Велика је тајна шта се, у ствари, крије у нашој души и како оно што се у њој крије може да утиче на личности и догађаје. Не дешава се то исто ако пажљиво кажемо да наш ближњи не живи како треба, те се молимо Богу да му помогне и да му покајање. Када се неко моли за ближњега или му жели добро, онда једна добра сила излази из њега, прелази на брата, исцељује га, укрепљује и оживљује. Тајна је како та сила излази из нас. Онај, међутим, ко у себи носи добро, шаље из себе ту добру силу другима тајанствено и нежно. Зрачи на ближњега светлошћу, која око њега ствара заштитни круг и чува га од зла. … Ни на добро ни на зло нимало не утичу растојања. И добро и зло можемо да шаљемо на бескрајне даљине. … Оно што се не да изразити обично има већу снагу него речи…

 

Старац Порфирије Кавсокаливит
Извор: saborna-crkva.com