Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Уметност не може да мења свет, али може човека

Уметност не може да мења свет, али може човека

by pera

Радост стварања глумачке игре је нешто што ми недостаје у позоришту. Зато сам пожелео да се бавим темом лепоте, мудрости, љубави, да публика после одгледане представе „Шехерезада” изађе озарена, надахнута нежношћу, топлином…

Ово су разлози због којих се глумац Слободан Бештић, као што каже за „Политику”, управо представио позоришној публици и као редитељ. Представа „Шехерезада”, настала из непресушног извора дела „Хиљаду и једна ноћ” у режији Слободана Бештића и у драматургији Филипа Грујића, премијерно је изведена у Дорћолском народном позоришту. У овој представи која доноси сценске слике о Шехерезадиној борби за живот играју Драган Секулић, Александра Бибић и Добрила Стојнић.

Слободан Бештић, првак ансамбла Драме Народног позоришта у Београду, који иза себе има бројне комплексне јунаке у којима је спојио различите позоришне жанрове, попут Нижинског, Салома, Магбета, Хамлета, Монтескијеа, Агамемнона, цара Уроша… не престаје да изненађује својим сценским имагинација, али и да неуморно ради на себи. „Шехерезада” је, уједно наставак големог Бештићевог позоришног истраживачког рада.

– Наша перцепција „Хиљаду и једне ноћи” јесте да је то бајка где се појављују Аладин и Синдбад, али се заборавља и на обиље филозофије, науке, медицине, политике које то дело носи у себи. Из те ризнице желео сам да извучем причу о Шехерезади, жени која се уметношћу, уз помоћ наративног приповедања, нечега што је блиско глуми, бори за живот. Окрутни владар Шахријар жели да је убије као и бројне девојке које је претходно доводио у своју собу из ноћи у ноћ и ујутро их убијао. Шехерезада одлучује да се жртвује уместо свих жена тако што ће уметношћу, као у делу „Аска и вук”, да се бори. Не поставља се према њему као непријатељу, већ га као лекар кроз приче о мудрости наводи да спозна грех – каже Слободан Бештић и додаје:

– Уметност може да оплемењује и исцељује, не мора да буде шамар. Не могу само да нападам, да своју уметничку енергију трошим на политичаре, јер се не бавим глумом због промоције ставова. Желео сам да направим нежну, суптилну представу, да понудим садржај који ће људе да инспирише, да им понуди наду. Публика може да прође кроз те приче са различитим емоцијама, али не агресивно, већ нежно. „Шехерезада” има и еротске и филозофске сцене, али показује и да публику волимо.

У ангажованим представама, примећује Бештић, хватамо публику за гушу и поручујемо: Пробудите се! То је, уједно, и врста насиља јер се не тражи од публике да ужива, већ да се пробуди, критички разматра и представу и стварност.

У представи „Шехерезада” Бештић није желео да се бави сликама, у којима је све помало скупо, и препуно ефеката, већ је својим колегама глумцима задао тежак задатак: да из наративне структуре прелазе у играње ликова, из играња ликова у невербални театар, а онда у плес, па поново у нарацију.

– Истраживање у позоришту ме је одувек највише занимало. Никада се нисам бавио покретом као балетом, већ врстом истраживачког театра који подразумева комплетног глумца. Значи, и тело и глас и емоције и памет. Та комбинација сценског израза ме посебно узбуђује јер то није само вербални театар, нити је кореографија, већ комплетан приступ позоришту. Немам илузију да уметношћу можемо да мењамо свет, јер би се свет променио с обзиром колико је прошло дивних уметника кроз историју цивилизације, а он је постајао све гори и отуђенији. У позоришту је реч о индивидуалној борби за душу сваког човека. Ако макар неко у публици осети лепоту или је изашао после представе са племенитом емоцијом, тада је уметност победила у души тог човека, то вече. Сутра ће се све, вероватно, вратити на старо, али то је граница коју морамо да прихватимо. Уметношћу можемо кап по кап, мало помало да оплемењујемо човека. Да га будимо, освешћујемо, тешимо, али то су индивидуалне ствари. На масовном плану не верујем да можемо то да постигнемо. Уметност нема поруку, она мора вишеслојно да се доживи, зато је и тешко доћи до тог резултата. Не може да мења свет, али може човека – објашњава Бештић.

Таленат је, тврди наш саговорник, кварљива роба зато што, рецимо, у глуми глумац мора да ради на себи. Не само да има бољу дикцију, да лепше изгледа, већ да пренесе, доживи различите људске приче, да себе као личност прошири да би могао да разуме текстове које тумачи.

Сам таленат у глуми значи да особа може да замисли да се њој дешава оно што је написано на папиру или што чује да се некоме другоме десило. Али тај таленат може врло брзо да се затрпа рутином, површношћу, јефтиним приказивачким приступом. У том смислу заборављамо зашто се бавимо овим послом.

– Нисам исти човек са почетка каријере и данас морам своја глумачка средства да мењам, прилагођавам, да сам свестан како на људе делујем, шта из мене излази. Лепота је ствар унутрашњег приступа, не говорим никада о лепоти физичкој. Прво душа мора да буде лепа. И ружно тело са лепом душом зрачи. Лепота није ствар кича и неукуса, већ племенитости, душевности, хуманости. Дубоког и нежног приступа човеку, чак и када тај човек није у праву или када желимо у њему нешто да пробудимо, да га активирамо. Приступити му лепотом, то смо заборавили. Немамо ни филмове, ни драме, нити ми у позоришту радимо кроз лепоту. Естетика ругобе и наказности постала је доминантна. Гледамо ријалити програме, уживамо, забављамо се тако што је неко наказан или на ивици морбидног и помислимо: Хвала богу, ја нисам такав. Стално се вртимо у круг – закључује Бештић.

ИЗВОР:ПОЛИТИКА