Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Православље или фанатизам

Православље или фанатизам

by pera

По библијском пророштву о последњим временима (тако омиљеној теми данашњих хришћана!), стоји да ће једно од главних обележја последњих времена бити хлађење љубави међу људима. Чудно је колико се пажње придаје причама о бар-кодовима, жигу Звери и разним апокалиптичним знацима, а понајмање се пажња обраћа на најважније: љубав. Јер, ономе ко у себи сачува тај пламен љубави према Богу и ближњима, и дух истинске ревности за Бога – никакви бар-кодови и жигови не могу ништа.

Бива и да управо они који су се најжучније декларисали као браниоци Православља, а заправо умножавали своју гордост, гнев и фанатизам – отпадају од вере, одлазе у езотерију, секте и јереси, за шта је најсигурнија улазница недостатак љубави и смирења. Ако погледамо ма који од православних форума на Интернету, једно је уочљиво: препирке, свађе, вређања и чак испади отворене мржње, на горуће теме: владике, начини служења Литургије, свештеници и монаси, имање и немање благодати, расколи…

Под видом одбране Православља и ревновања за Христа, сеју се непојмљиви изливи мржње, осуда и гнева, као најсигурнији начини да се од Православља одбију они који трагају за Живим Христом и љубављу. Множење секти само показује споља шта се са нама дешава изнутра: наша деца постају лак плен секташа јер нису у нама препознала Христов лик и љубав. У књизи Поуке и савети духовног оца, на питање када треба сведочити своју веру пред светом и по чему се разликују прави ревнитељи вере од фанатика, наводи се: ”Преподобни Амвросије Оптински говорио је да не може свако у духовном животу да постане генерал, али да је сваки хришћанин обавезан да буде – војник редов.”

Духоносни старац, прота Валентин Мордасов, једном приликом, између многих чуда које је Господ учинио, издвојио је једно – исцељење немога, и о човековом немилу овако говорио: ”И ми сами смо често неми. Неми смо на исповести, када не знамо шта да кажемо и остављамо за собом непокајане грехе. Неми смо када пред нама хуле на веру, Цркву. Ћутимо, не бранимо је, не штитимо као војници славу Божију. Ћутимо и када ожалосте нашег ближњег… Но, зато, када би неми требало да будемо: када нас нападају, клевећу, ожалошћују – тада уопште не ћутимо, а то је управо неопходно ради наше кротости и смирења.”

Има и код нас таквих верника који се горде својом вером, и не желе да разговарају са неверујућима, и гледају на њих с висока. У осећању православних увек се веома јасно разликовала ревност добра, ”по разуму”, и трезвеноумна, од оне коју Св. апостол Павле одређује као ”ревност не по разуму”. По великом грчком Светитељу новијег времена, Нектарију Егинском, ревност је ”киптање душе”, које се пројављује или у виду благоугодног порива чистог срца или, пак, у виду небогоугодне жеље, изавреле из острашћености нечистог срца.

Добра ревност је пројава љубави према добру. Она не чини ништа што може да ражалости ближњег, мада самим својим неодступним ревновањем за истину Цркве и Предања може разљутити оне који имају млаку веру. Ревнитељ по разуму никада ни себе нити икога другог не наводи на крајности. Св. владика Николај скреће пажњу: ”Фанатици су одувек били ревнитељи лажи јер фанатици су они који лако и брзо загазе у крв својих противника”. Такви су фанатици били фарисеји, који су пролили крв Светих Пророка и Апостола. Дух Истине није дух фанатизма. Ни дух Православља није дух фанатизма. Ревнитељ не по разуму, по Св. Нектарију Егинском, обмањује се у својим мислима и делима, и делајући наводно на славу Божију, нарушава закон љубави према ближњем. Ревнитеља не по разуму одликује мржња према иновернима и инославнима, завист и упорни гнев, безумно настојање да се победе сви, славољубље, склоност спорењу, пргавост и смутљивост.

Извор: saborna-crkva.com