Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Duško Kovačević: Svi mučimo istu brigu, “Ko smo, šta smo i da li to što radimo ima smisla”

Duško Kovačević: Svi mučimo istu brigu, “Ko smo, šta smo i da li to što radimo ima smisla”

by pera

Moj prvi komad “Maratonci trče počasni krug” bio je moja odbrana od straha od smrti, rekao je dramski pisac i akademik Dušan Kovačević studentima na radionici u okviru Jesenjeg pozorišnog festivala u Drvengradu.

Kovačević je govorio o svojim opsesijama i strahovima kao inspiraciji za pisanje. Kovačević je rekao da je u proteklih 50 godina napisao 20 drama – od “Maratonaca” do “Hipnoze jedne ljubavi”, i u njima se nalazi sve ono što ga je mučilo, plašilo, odvodilo u depresiju… On je rekao da ima vrlo precizno osećanje da je “uradio više nego što je očekivao i manje nego što je mogao”.

Otkrio je studentima da ga još od detinjstva, kada je gledao u zvezdano nebo, proganja pitanje gde smo mi u tom nebeskom sjaju i da ga muči pitanje da li smo sami u tom beskraju. On je primetio da svi mučimo istu brigu – “ko smo, šta smo i da li to što radimo ima smisla”. Kovačević kaže da povodi za pisanje drame mogu biti raznoliki, a u njegovom slučaju to su opsesivne teme.

– Imao sam silne ozbiljne bolesti, više puta sam bio u bezizlaznim situacijama i imao realan strah od smrti i to je bio povod za moj prvi komad “Maratonci”, koji su bili moja samoodbrana od tog straha. Naišao je sledeći strah, pa sledeći, pa strah od života. Po zdravlje je najopasniji život – rekao je Kovačević.

Priznati dramaturg je kazao da je nekoliko puta pokušao da ide kod psihijatra, ali je onda ustanovio da je njima teže nego njemu. Umesto toga je, kaže, razgovarao sa prijateljima, a kada su oni otišli, jer “prijatelji rano odu, a neprijatelji žive dugo”, uspostavio je, kako je objasnio, “paranormalnu vezu sa njima” i nastavljao razgovor o temama koje ga muče.

pisac i Emir Kusturica

Kada ima neku dilemu, okreće se i Andriću, čije “Znakove pored puta” drži stalno na stolu, ili Čehovu, čije priče prelista u trenucima “kada mu nešto pametno zafali”. Čehova smatra najboljim piscem priča i najboljim piscem dijaloga u pričama.

Umetnost Kovačević smatra vrstom samolečenja, jako lekovitim poslom i nedefinisanim pojmom, zapravo načinom življenja.

– Nikad u mladosti nisam pomislio da ću biti pisac. U mom kraju je bio čovek koga su optuživali da je pisac i on se branio od toga, onda sam otišao u biblioteku i na zidu video slike pisaca. Svi su bili mrtvi. Pisac je ozbiljan čovek koji je mrtav. Živ pisac je prolazan – rekao je on.

Ispričao je i da je na drugoj godini akademije zbog “materijalno-psiholoških problema” želeo da napusti studije, a onda je Muci Draškić postavio tokom godinu dana njegova dva komada “Maratonce” i “Radovana trećeg”, i tada se osećao kao najbogatiji čovek u gradu.

Kaže da je navikao na uspone i padove, ali i da je danas svestan da mu ništa ne može ni uspeh ni neuspeh.

– Osuđen sam da i dalje pišem jer imam potrebu da pišem. Pisanje je vrsta oslobađanja i lepo je ako vam je to i posao, ako možete od toga da živite – rekao je Kovačević.

 

Izvor: Blic