Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Tako je pevao Branimir Džoni Štulić

Tako je pevao Branimir Džoni Štulić

by pera

Branimir Džoni Štulić doneo je u jugoslovensku muzičku, ali i kulturnu scenu, jedan sasvim novi izraz. Ta poetika, svakako, zaslužuje da bude analizirana.

Rock and roll, jedinstveno duhovno iskustvo proizašlo iz bogate bluz tradicije „croonsa” (žalopojki) i „field hollersa” (dernjava s polja) obojenih melanholičnim tonovima dvanaestice, duhovne snage spirituala i gospela evro-afričkih korena, klavirskih improvizacija ragtajma i afro-američke razigrane impulsivnosti džeza, dao je kroz vlastiti autentični izraz bunta i različitosti pun doprinos svetu poetike, pisane reči uzburkanih emocija, ogoljenih i sirovih do granica izdržljivosti.

Od romantičarskih, lirskih uzleta pop-rock klasika, preko sirovosti, angažovanosti, političnosti i epskih pasaža bazičnog rock and rolla pa do krajnosti minimalizma punka i undergrounda, socijalnih i satiričnih pokliča naglašenih slobodom forme „jezika ulice” i slenga, i zalaska u mračna područja svakojakog metala gde se reči transformiču u jezu primalnog krika i progovaraju neartikulisanom čulnošću, rock and roll je iskonskom neposrednošću i jednostavnošću izraza oslikavao život prepoznatljivom poetikom.

Nikada u pravoj meri priznat od strane akademskih krugova kao previše prizeman, bez poželjne diplome i poštovanja utvrđenih pravila, poetski svet rock and rolla iznedrio je mnoge od duhovnih veličina: umetnike, poete i predvodnike, prepoznate od strane onih koji svojeglavo prate svoj put ne obazirući se na opšte mišljenje i zadate teme ultimativnog tipa.

Branimir Džoni Štulić: govor ulice i život grada

Jedan od svakako najbitnijih bio je i ostao Branimir Džoni Štulić, predvodnik i poeta benda „Azra” i čitave jedne generacije. Uz Zorana Kostića Caneta i Milana Mladenovića, svakako jedan od najboljih autora i najplodnijih stvaralaca, pesnik urbanog senzibiliteta koji je govor ulice i život grada veoma vešto transponovao u poetski svet rock and rolla.

Godinama ispred svog vremena, među prvima je smelo i otvoreno „istresajući gorčinu do kraja” progovorio o problemima jednog društva u rasulu i moralnom padu, sopstvenim strahovima, stavovima, paranojama i snovima, urbanoj svakodnevnici, junacima, šonjama i marginalcima, hipokriziji, propalim vrednostima i jednom sveopštem rasulu društva decenijama uljuljkavanog pričama o slavnoj prošlosti, pravim vrednostima i standardu i svetloj budućnosti, koja uvek samo što nije stigla ali…

Pojavivši se s kraja sedamdesetih godina 20. veka niotkud, džepova prepunih pesama, ideja, snova i anarhičnih stavova revolucionarnih šezdesetih prvi je progovorio, ne štedeći sebe ni druge, o svim „blagodetima” društva koja ga tište, protutnjao učmalošću sredine poput neuhvatljivog uragana i nestao u daljoj potrazi za slobodom i srećom ostavivši vlastito delo da govori kroz vreme kao upozorenje ili „svest o skladu nesklada”. Harizmatičan, svojeglav, istinski originalan, uvek korak ispred i bez dlake na jeziku, nemoguć za poređenje ili bilo kakvo svrstavanje, jedan jedini, manjina manjine: Branimir Štulić.

Bilo koja vrsta Džonijevog tumačenja i definisanja svodi se na uzaludan posao, iskrivljavanje neispravljivog. Reminiscencije koje me odvode tragovima prošlosti ka vremenu rane mladosti i jedne autentične epohe, uvode me neobavezno i nepretenciozno u čarobni, luđački svet Džonijevih pesama i jednog tako iskričavog, drugačijeg viđenja života…

Deo prvi: Nešto sasvim lično

Sretan sam što osjećam

da nisam kao drugi

ne zatupljuju me medijima

u podsmijehu sam prvi

smrdi mi iz ustiju

znoje mi se noge

oči su mi pivske boce

sačuvaj me bože

poljubi me…ravno u dupe…

 

Otvoreno, iskreno, bez ikakve želje za ulepšavanjem i prikrivanjem, kroz čistokrvnu punk-rock poetiku surovosti zbilje i odsustva patetike, Štulić nas uvodi autobiografskom skicom u vlastiti svet bolne iskrenosti, slikajući na platnu stvarnosti autoportret živopisnih boja.

Prodorne, beskompromisnim stavom uokvirene slike ređaju se u niz koji kulminira ciničnim kontrastom lirski ugodnog i ogoljeno neprijatnog. Odsustvo bilo kakve neiskrenosti, naznačeno podsmehom, smradom, znojem i pivskim bocama isijava uznemirenost pesnikove duše izložene izazovima licemernog sveta, sve one halabuke koja zagušuje iskrene damare srca.

Otvaram stranice jednog neobičnog dnevnika, života na ivici incidenta-rokerski buntovnog, svojeglavog i samo sebi doslednog autora. Crno-beli tonovi provejavaju slikama jedne urbane odiseje. Loš zadah, prljavština, oronulost-mnoštvo svakojakih kreatura paradira gradom, truli, laprda i zuri u prazno, s vremena na vreme ordinirajući za šankom jeftinih bircuza. Ulice strave i užasa, lažnog sjaja i sreće, sivila i promašenih ideala okvir su opšte hipokrizije i ludila…

Mnogi misle da ja radim

rekoh sebi dobar štos

plaha narav, eto to je, od rada mi je zlo

u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi

pritisnuti poslom,brigom

svako svoje dupe čuva, pazi…

 

Kako pronaći sebe, kojim putem krenuti, kojim se vrednostima prikloniti ? Secirajući stvarnost urbane svakodnevnice, opšte stanje bezidejnosti i blagodeti umrtvljenog konformizma, Džoni se okreće svetu rock and rolla-jednom od mogućih izlaza, ventila za provetravanje duše i puteva ka tako željenoj slobodi…

A šta da radim kada odu prijatelji moji

kada ode djevojka na konju,bacam oči

i tako redom dan za danom

na javnim mjestima s gitarom

naravno da uvijek netko dođe

da me čuje makar i kradom

ništa mi više nje važno

našao sam dobar bend

želim samo da sviram, da se otkačim

i to je sve…

 

S gitarom u ruci, probuđen, oštrouman, britak i sarkastičan, Džoni posmatra svet oko sebe, sve njegove mene, strahove i nade, nudeći mu stihove i pesme kao jedini mogući odgovor na provokaciju i izazov…

Ja sam klasno deklasiran sirovi tip

ali ne želim ništa loše da ti uradim

ja sam svjesno revoltiran urbani kit

brinem svoju nevolju, to me veseli…

 

…da li lažem kada kažem

da je sreća u tri stvari

u dobroj ženi, gitari i bogatom tati

koji uvijek nešto radi…

 

…ja ti nudim sreću kao iluzionist

tamnu stranu grada, govor ulice

ljudi na peronu, sajam taštine

ostaješ u krevetu, bojiš se gomile…

 

Nevolje izazvane neosvešćenošću, uljuljkanim opštim dremežom, kolotečinom, decenijama potiskivanom istinom i stvarnošću, naslagama poremećenog sistema vrednosti, lažima, zavišću i zlobom nedodirljivih izbijaju na sve strane. Užas defilira pločnicima grada. Muzika i poetika ga profilišu u parodične stihove, vapaj očaja, ludila, lažnih nada koje zaudaraju na jeftino i niskost…

Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze

za šljakere što loču ko pesi

studenti bez diplome

žene bez ljepote

neženje bez stana

putnici bez para

jeftina mjuza, teška cuga

užas je moja furka…

 

Slike prepune kontrasta razotkrivaju gomilu nesklada. Uzavreli gradski pločnici, galerija neobičnih likova koji trče svoje izgubljene trke za srećom, iluzijama i uspehom. Svetlost neona senči likove žena, čudesnih ljubavi na kraju noći…

Imala je običaj da za sat ili dva

ostvari u praksi sve ono

što svaka žena misli da zna

vozala je frajere doslovno oko malog prsta

išla s njima pravo u krevet

a onda u kupovinu do Trsta…

Tople usne žene bude nadu i utehu. Kroz Džonijeve stihove prolazimo svetom neobičnih avantura i susrećemo žene svakojakih senzibiliteta: od krvave Meri do topline jedne Gracije…

Govoriš mi da si slobodna

želim vjerovati u to

ulica u odsjaju

zaluđuješ me pogledom

hajde uzmi me sa sobom

uradi mi sve što znaš

hajde uzmi me sa sobom, Gracija…

Lirske izlive nežnosti pretočene u stihove smenjuje hladna slika neke druge stvarnosti. Oštrom oku i peru Štulićevog zapažanja i senzibiliteta ne promiče ništa. Željan promena, punoće življenja i istine koja nije baš prijatna on uranja u brutalni milje odgođene stvarnosti, prelazi preko granica dozvoljenog,traga,ne odustaje i ne odmeće se…

Ona vuče moje niti

ona je hladna i daleka

kao gospodar samoće

igra se osjećajima

ona zna da je gledam

odlazi nekud nasamo

a ja maštam zatvorenih očiju

u mislima je pratim…

Priče sa druge strane, ispod „usrane šminke koja defilira”, ma kakve bile nude iskrenost bez iluzija sa svom svojom gorčinom kao jedino moguće utočište. O nadi više niko ni ne razmišlja, prepuštajući se nizu avantura. Sa druge strane barikade ostaju neke druge laži, mitovi i razočaranja nekadašnjih revolucionara…

 

boli me glava

Doktore, što se to događa sa mnom

osjećam se čudno

imam 37 godina i vrijednu diplomu

uznemiravaju me noćne polucije

profesor sam na srednjoj školi

tamo predajem neka lijeva prava

onanija mi je redovna

mijesečna plaća mizerna

što da radim bez akcije po čitav dan…

Slike rezigniranih buntovnika čije društvo ordinira za šankom, zuri u prazno i truli, njihovog osećaja potrošenosti i besmisla uobičajene su u mozaiku sveta koji okružuje Štulića. Nasuprot ili sa njima vegetira svet prepušten praznini bezidejnosti i borbi za životni prostor kroz opšte grebanje i laktanje, svet prećutnog podaništva revoluciji koja jede sopstvenu decu.

Iluzionist, svjesno revoltirani urbani kit okreće se rock and rollu i prepušta još jednoj od urbanih odiseja odlazeći u noć jer „nema vremena za bolju budućnost i predah”…

Uz tihu kletvu jurim kroz grad

kaput na ramenu normalna stvar

novine u ruci, jučerašnji broj

ne izgledam lijepo briga me za to

zalazim u svaku birtiju

tamo trgnem vino,rakiju

a onda žurim da ne zakasnim

i prije nego što se pozdravim s njom

dodirnut ću joj usne lagano

odlazimo zajedno u noć…

Deo drugi: Politika i rock and roll

Čitam nedeljni komentar koji jasno kaže

ko ne misli ovako taj kleveće i laže

ljudi bez kalibra i ideja

ufuravaju nam istine crno bijele

investicije su probile plafon

troše se krediti

svuda mnogo paranoje

svi su do grla u krizi…

 

…Opće grebanje za životni prostor

opći grabež za titule

fakat se ne biraju sredstva

seljačine uvijek u prve redove…

ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut…

Posebno mesto unutar stvaralaštva Branimira Štulića zauzimaju njegove politički angažovane pesme, biserne retkosti svih naših sjebanih jugoslovenskih prostora. Svežina i aktuelnost kojom i danas, trideset godina kasnije, zrače, prosto zapanjuje. Britke, zajedljive, pronicljive i sarkastične džonijevske opservacije duboko su se zarile u kancerogeno tkivo svih propalih i novonastalih prokletoavlijskih država, bilo gde na Balkanu…

Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti

kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi…

…slobodnih mesta ima samo gde šljakeri rade

svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće

produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje

zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje…

…pijem kavu danas barem dvadeset puta

efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta…

…kažite mi tko je podoban

kažite mi tko je opasan

uvijek ista priča…

Svaka sličnost sa stanjem stvari „neizmernih uspeha vlasti na epskom putu ka Europi”, danas, u Srbiji, sasvim je slučajna.

Trulež koja vonja, zaudara i širi se svuda naokolo, demagoško zamazivanje propasti, borba za večnu vlast i privilegije jednog te istog kruga ljudi i njihovih potomaka, negativna selekcija, nekultura, neobrazovanje, šovinizam, šićardžijski duh dekadencije i podaništvo, sve to zlo upakovano demagogijom i licemerjem u medijske manipulacije i servirano sluđenom i iscrpljenom narodu spremnom na večni mazohizam, bez obzira na zahtevnost određenih poza, užas je stvarnosti novostvorenih feuda na razvalina zemlje o čijoj nam je sudbini pevao Džoni tridesetak godina ranije. Kamo dalje…

Kamo dalje rođače

iz pijeska vire krunisane glave

što to rade, prde u prašinu

čini mi se rođače

da je standard pokvario ljude

jedu govna i sanjare

bit će bolje rođače

skini medalje i napuni sale

ulici trofeja ponestaje snage…

 

Izrastajući kroz borbu u porodici oficira JNA „gde se sakupilo sve ono partizansko, posleratno”, kako je sam trvdio, Štulić je od rane mladosti kužio svijet iluzija, ne pristajući na nametnute laži, ideale i trule kompromise, birajući znatno teži put otpora i neprestane borbe za vlastitu slobodu i izraz…

Uradi nešto za svoju savijest

ne misli da si sam

kreni oštro, uzmi stvar u ruke

zaboravi na strah…

…nema vremena za bolju budućnost

nema vremena da predahneš

nema vremena da živiš još jednom

nitko više nije mlad…

…uradi nešto za samoga sebe

nešto veliko

čuvaj muda zauvijek i svuda

drmaj žestoko…

 

Snovi o slobodi bili su glavnim light-motivom Štulićeve borbe i stvaralaštva: snovi o barikadama i mladim proleterima, snovi o ženi i jeseni koja je rekla NE…

 

Gdanjsk osamdesete kad je jesen rekla ne

Gdanjsk osamdesete držali smo palčeve

rudari, studenti, brodogradilište, svi mi…

…Gdanjsk osamdesete uzavrele tvornice

dva puta se ne šalju tenkovi na radnike

nisu se usudili pobijedili smo svi mi…

Legendarna pobuna radnika i sindikata „Solidarnost”, na čelu sa Leh Valensom, osamdesete u poljskom brodogradilištu u Gdanjsku, nadahnula je još jednom Štulićevu angažovanu poetiku. Potom su ga sećanja vratila u 1968.-u, tadašnju Čehoslovačku, Prag, i pobunu naroda protiv brutalne vojne intervencije SSSR-a-tzv. „eško proleće”. Uznemirujuća prošlost s vremena na vreme pokuca na vrata svih nas koji „ne pamtimo i iznova proživljavamo”…

Proljeće je čak i u decembru

trinaestog ili bilo kog drugog

proljeće stoji na barikadi

s podignutom rukom

zar sumnjaš u svoju djecu

misliš da ne pamte…

Crpeći snagu i inspiraciju sa izvora rock and rolla, njegovih buntovnih i politizovanih korena, bio je jedan od retkih umetnika koji je podigao glas, pljunuo istini u lice i istrpeo posledice. Za razliku od većine tzv. rokera, nikada se nije kretao linijom konformističkog manjeg otora, podilaženja i kompromisa, baveći se pisanjem radi pisanja i vlastite sujete…

Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme

sloboda nije podmetanje bilo kakve forme

sloboda nije jednostavni domaći zadatak

ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda je žena, uzmi je…

Vizionarski najavljujući opštu propast, rekao je šta je imao, sagledao stvarnost i posledice zla, spakovao kofere i otišao dalje, put Holandije i vlastite misije…

Iza prozora nemirnog sna

osjećam njihove sjene

gledam kako kroz zidove plešu

kurvini sinovi…

…lutke od krvi bez trunke ideje

ubice na cesti

loša noć, biježim iz grada

oni dolaze…kurvini sinovi…

Otišao sam daleko do krajnjih granica

more je uzimalo od neba

na drugoj strani znaci oluje

vidio sam kako plaze u tami

hladna noć pred velike događaje…

Ostavio je iza sebe, u amanet budućim generacijama, sjajnu muziku i pesme obeležene autentičnim autorskim pečatom i osvrtom na suštinu problema. Potom se uklonio da ne smeta vlastitom delu, večnoj inspiraciji i upozorenju za one koji ostaju i dolaze za njim…

Zašto tražiš karizmu punjena ptico

mogućnost prosvijećenosti

razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom…

…rekoh sebi

moj bože koliko demagogije sustavno poređane

u artiljerijske salve

koliko pokidanih misli iza kojih ne stoji ništa

osim mržnje, sujete, vlasti

i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge

i kako je do neprepoznavanja

dovedena suština prevare…

Namesto patetičnog opraštaja i krupnih reči ostala je samo bolna spoznaja o raspadu nečega što je iznutra bilo trulo i što je nastalo kao „krivo srastanje”, beživotni mutant, kompromis večnih vladara i ojađenih širokih narodnih masa. Bilo i ne ponovilo se…

Budućnosti nikad dosta gospođice od tri pedlja

na krivinama zadnji vagoni luđački tresu

i mnogi prazne crijeva zaboravljajući stid

a oholost nekada suđena da bude vrlinom

splašnjava na očigled i smrdi nadaleko

i nitko nema snage da odagna propadanje

i nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine

koja laprda među krajnostima kao rijetko govno

dok svi tvoji besprizorni usrećitelji

i samozvani štovaoci onoga što ne razumiju

i svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese

i svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titula

hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom

koji štiti vjernike od zaraženih

a svaku duhovitost uvijek i na vrijeme

efikasno liječe u samome začetku

pa kakvo ime da ti damo gospođice od tri pedlja

krivo srastanje, gospodine, krivo srastanje…

Poetika i celokupno stvaralaštvo Branimira Štulića ostaju svetionikom u tami koji svojom svetlošću provocira i upozorava kroz vreme na sve buduće brodolome i sve one „kojih je mnogo i strašno galame, obično razbiju sva ogledala na koja naiđu da ne ostane ni pomen na ljepotu”.

Nezavisno od toga, isijava lepotom izraza i snagom reči sve ono vredno u čoveku. Vizionarski duh, rečitost, pronicljivost, snažna emocija i lucidna potka humora ostaju da ga krase i nadahnjuju sve one u potrazi za slobodom i srećom. Ostaju kao oznaka kraj puta svima onima koji istinski veruju u neki bolji, humaniji svet, skrivena lepota koja zrači iznutra i obogaćuje one koji je srcem prepoznaju.

IZVOR:KULTIVISISE