Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Mala utopija čoveka iz šume

Mala utopija čoveka iz šume

by pera

ČETIRI decenije su minule otkako se Božidar Mandić odmetnuo u šumu, da u njoj i sa njom živi svoju umetnost, svoju komunu i svoj život. I svoj san, pre svega. Svoju već mitsku, a opet konkretnu malu utopiju, koja dokazuje da čovek može biti čovečniji.

Zanima me ostvareni san, a ja sam svoj ostvario i još ga živim – sumira, na 40. rođendan svog šumskog života, pater familijas Porodice bistrih potoka, čija je vizija svet bez sebičnosti, u kome sve što imam želimo da podelimo, a sve što nam treba nekako dobijemo.

Tokom četrdeset leta, ovaj svestrani umetnik i ekolog neumorno svetu prezentuje svoju filozofiju i estetiku divljizma, iz ambijenta “izolovane prisutnosti” donoseći svoj glas. Glas onih koji imaju nadu, prečesto usamljen u kakofoniji onih bezbrojnih beznadežnih, glas uvek pretih u odnosu na višeglasje onih najmoćnijih i obezljuđujućih. Ipak, glas koji čuje, i posluša, onaj ko želi, ko traga, ko traži. U tom traganju, 40.000 duša hodočastilo je Porodicu bistrih potoka. Počašćeno je sa 320.000 besplatnih obroka, gotovo trideset hiljada (besplatnih, treba li reći) noćenja, okrepljeno je sa 13.000 sveže zamešenih hlebova… Svakom namerniku Boža Mandić posvetio je makar sedam-osam časova razgovora, iako ističe da on ne uči nikoga ničemu, niti on od koga uči – osim od šume:

LITAR VODE KAO PRIZNANjENAJVEĆOM nagradom Božidar Mandić smatra mogućnost da stvara, no ipak ga ni mnoga “zvanična” priznanja nisu zaobišla. Onu koju on i Porodica bistrih potoka dodeljuju, poslednji je, 26. put, dobio Ratko Božović, kome su uručeni litar vode, kilogram hleba, plaketa na dasci i 10 dinara. On je samo jedan od mnogobrojnih uglednih intelektualaca koji su tokom godina bili ili jesu dragi gosti komune u Brezovici, pored Vladete Jerotića, Ljubivoja Ršumovića, Želimira Žilnika, Jovana Ćirilova, Slobodana Tišme, Dragana Kresoje, Rade Đuričin, Ružice Sokić…

– Sve što sam saznao, iz sebe sam saznao, osluškivanjem delova duše u tišini šume. Znanje kradem od biljaka, vetra, mojih potoka, praznine… Živeći u prirodi, sa umetnošću, pronalazim energiju koja može da bodri svet. Bavim se istinom koja me vodi, ne dozvoljavajući da me omame tehnika, statusi, položaji…

Ovaj umetnik iz istine, bez statusa i bez “imidža”, živi kulturu pojedinca, koji se jedini ne može organizovati, pokoriti, uništiti – kao što se “ne može uništiti utopija, niti onaj koji vidi ono što ne postoji”.

Napisao je, u protekle četiri decenije, Božidar Mandić i 24 knjige. Šuma mu je došapnula, a trave izdiktirale i nedavne “Šumske ispovesti”, objavljene pod naslovom “Živeti vinčanski” za kuću “Pešić i sinovi”, a roman o komuni “Loš pisac” bi uskoro trebalo da izađe u “Službenom glasniku”.

Mandić, koga je Kosta Bogdanović nazvao najautentičnijim umetnikom na svetu, uz pedesetak kolektivnih, ostvario je i 20 samostalnih izložbi, a aktuelna do kraja novembra je “Pramoderna” u “Gete institutu”. Zahvaljujući direktoru Franku Baumanu i uredniku Selmanu Trtovcu, koji su imali sluha da čuju Mandićev glas, tamo je, uz video-radove, postavljeno desetak eksponata u materijalima koje je umetniku podarila njegova šuma – balega, drvo, metal, pečurka…

– Ukazujem da prirodni materijali skoro više misle nego ljudi, suprotstavljam se tendencijama moderne umetnosti koje streme predmetnosti – objašnjava autor.

– U 21. veku, velika, prava umetnost stvara se – bez para, a umetničko delo vredi onoliko koliko je u njega uloženo svetlosti, a ne koliko je plaćeno, ono je zasnovano ne na prometu, već na Prometeju.

NIJE IZDAO SEBE NAJVEĆIM uspehom Božidar Mandić smatra to što nije izdao sebe, svoju autentičnost, od prve izložbe 1970. godine. – Pripadam marginalnim, skrajnutim stvaraocima, ali koji nisu bez intenziteta. Bez “statusa” mogu da mislim, i to što mislim napišem ili kažem, i nisam bivao mnogo cenzurisan. Ja sam mali umetnik sa velikom odgovornošću, a biti “mali” jedino je rešenje i spas od globalitarizma. Teoretičari moju umetnost slabo tumače, nedostaje im nekakav refleks za rizik, a esnaf je mahom previđa i ne prihvata.

Smestile su se u minule godine i 24 pozorišne predstave – pored igranja na ulicama, trgovima, u fontanama, proplancima i njihovoj šumi, četiri godine su otac i deca Porodice bistrih potoka nastupali u Narodnom pozorištu, ali i u Ateljeu 212, BDP-u, “Dušku Radoviću”…

U Bitef teatru će 18. decembra Božidar sa glumcima (Dragana Jovanović, Katarina Jovanović, Zoran Marković i Uroš Vukša) premijerno izvesti i predstavu “Intima” – i ispoljiti svoj bes, krik protiv otuđenosti i umrtvljenosti emocija, svoje uvide o svetu bezintimnosti i umornom čoveku koji “živi” bez ljubavi i emocija.

– Čovek je emotivno nazadovao, on je kontroverzno biće koje dobro vidi a loše odlučuje, koje investira u atomsku bombu a ne u svog bližnjeg, razdvaja siromašne od bogatih… – smatra Mandić.

– Moja umetnost je apel da se zaustave mašine, oruđa koja su danas postala opasna poput oružja i koja ubijaju planetu. Spas će doći iz prirode, ne iz mašina, niti iz tehnologija kojima je čovek izmanipulisan, porobljen, u stanju potrošačke zavisnosti. Imperijalizovano je podsvesno u čoveku, on više nije slobodno već vođeno biće, i to na najsofisticiraniji način do sada.

Ni “autoriteti” bez sluha ne mogu omesti Božu, koji ne pristaje da bude pasivni, mirni posmatrač potonuća sveta, koji kao da skoro niko ne želi da spase. Umetnošću se bori protiv apatije, ritmom protiv depresije, čuvajući plamsaj revolucije radosti, optimizma, nade da se neće sve survati u propast, da budućnost postoji. Crpi znanja iz nevinosti, osluškujući govor travki, granja, guštera… Živi dinamiku koja proističe iz tišine šume, traga za tonom tišine posle muzičke partiture.

A u pozadini svega toga, psalmični glas krava poručuje mu, kako veli: “Izdrži, izdrži, izdrži…”

IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI