Почетна Политикон Акира Куросава: Водич кроз стваралаштво култног редитеља Јапана

Акира Куросава: Водич кроз стваралаштво култног редитеља Јапана

by pera

Акира Куросава, јапански филмски редитељ, сценариста и продуцент, био је један од најкреативнијих и најоригиналнијих аутора јапанске и светске кинематографије. Захваљујући својој сложеној ауторској личности и надмоћи којом је владао драмским структурама својих филмских ремек-дела, на западу су га звали Шекспиром савременог филма, док је у родном Јапану добио ауторитативни надимак Император.

Био је ожењен са Јоко Јагучи, са којом је имао сина Хисаоа и кћи Казуко. Акира Куросава је добитник низа најбитнијих награда и одликовања: од Златног лава 1951. за филм Рашомон, затим Златног лава за животно дело на Венецијанском филмском фестивалу 1982. године, Легије части 1984. и Оскара за животно дело 1990. године.

Оставио је немерљив утицај на светску кинематографију, постао култни редитељ Јапана и наставио да инспирише многе филмске ауторе. Филм Седам самураја доживео је римејк у многим филмским жанровима, укључујући вестерн, СФ и кинеске борилачке вештине. Легендарна је вестерн верзија, под називом Седам величанствених из 1960. године.

Кратка биографија Акире Куросаве

Рођен је у добростојећој породици Исамуа и Кире Куросаве, као најмлађе од осморо деце. Потицао је из лозе бивших самураја. Одрастао је и школовао се под снажним утицајем брата Хеига и оца, директора средње школе, развијајући бројне таленте којим ће га временом учинити веома креативном и моћном ауторском личношћу, једном од плоднијих у свету филма.

Поред тога, његове одрастање обележиће низ породичних трагедија, између осталих самоубиство брата Хеига, оставивши га са 23 године као јединог преживелог сина од њих четворице.

Године 1936. уписује шегртски програм за редитеље, поставши на тај начин помоћник Кајироа Јамамота. У тој раној фази развоја снима неколицину филмова пропагандног садржаја под будним оком јапанске ратне владе. Његов први поратни филм Но Регретс фор Оур Yоутх био је критика старог јапанског режима.

Снима још неколико филмова на тему савременог Јапана, од којих су најпознатији Пијани анђео и Улични пас. Пробој на међународну сцену донеће му успех култног филма Рашомон, с којим осваја првог Златног лава на фестивалу филма у Венецији.
Филмске новине које је увео Акира Куросава

Створио је јединствену сниматељску технику, коју је развио до педесетих година и филма Рашомон. Користио је даљинска сочива којима је издужавао кадар. Употребом већег броја камера снимао је акционе сцене из више углова дајући им на тај начин вишезначност, дубљи смисао и различите могућности тумачења.

Још један Куросавин заштитни знак био је коришћење временских елемената како би дочарао догађај и појачао емоцију, као на пример: јака киша у уводној сцени Рашомона, магла у Крвавом престолу или хладни ветар у Телесној стражи.

Био је перфекциониста дубоко посвећен жељеним визуелним ефектима, филмској лирици, емоцији и атмосфери. У филму Рашомон је обојио воду црним калиграфским мастилом како би постигао ефекат снажне кише. У филму Хаос цели сет дворца је саграђен на обронцима планине Фуџи само како би био спаљен до темеља у последњој сцени филма.

Познате су и приче како је захтевао да се ток реке окрене у супротном смеру како би се постигли бољи визуелни ефекти, као и рецимо да се уклони кров куће јер је сматрао како би присутност крова била неатрактивна у краткој секвенци снимања из воза.

Његов се перфекционизам огледао и у приступу костимографији. Често је глумцима давао њихове костиме недељама пре снимања и захтевао од њих да их носе свакодневно, да се, како је говорио, повежу са њима.
Што се филмске музике тиче, веровао је да готова музика за филм није добра. Након што би је одабрао као музички комад који прати одређене сцене, урадио би њено редуцирање и прилагођавање властитој визији. У својим епским остварењима адаптирао је неке од књижевних класика: Шекспировог Краља Лира у филму Хаос и Макбета у Крвавом престолу, Идиота од Достојевског, а потом и Толстоја и Максима Горког.

Што се сарадника тиче, током своје најкреативније фазе од краја четрдесетих до средине шездесетих, Куросава је углавном волео да ради са провереном екипом. Фурнио Хајасака је написао музику за седам његових филмова, многе од сценарија је заједнички урадио са Хидеом Огунијем, Јоширо Мураки је био његов сценограф, а Асакази Накаи сниматељ на 11 филмова.

Волео је такође радити са истом групом глумаца, поебно са Такашијем Шимуром, Татсујем Накадаијем и Тоширом Мифуном. Сарадњу са Мифуном започео је с филмом Пијани анђео (1948), а завршио с Риђобрадим (1965). Та сарадња постала је једном од најславнијих у историји филма.

Кључни филмове Акире Куросаве

Током пет деценија стваралаштва и тридесетак снимљених филмова Куросава је креирао барем десет филмова који заслужују епитет ремек-дело: Пијани анђео, Рашомон, Живети, Седам самураја, Крвави престо, Скривена тврђава, Телесна стража, Риђобради, Кагемуша и Хаос.

Његова богата и узбудљива стваралачка каријера условно се може поделити у три фазе:

1.рану фазу, од 1943. до Рашомона 1950.
2. средњу фазу, од Рашомона до Риђобрадог 1965.
3. позну фазу, од Риђобрадог до Мададаyа 1993.

Већ у раној фази до изражаја долази његова креативна, френетична енергија и избрушени уметнички стил. Током рата је урадио низ солидних, компромисним сижеом обојених филмова, да би потом, након рата проговорио отворено критички и ангађовано, досежући врхунац те фазе филмом Пијани анђео.

Пијани анђео (1948) сугестивно одсликава дух послератног Јапана у психози неизвесности, страха и наде. Супротстављајући два снажна лика, доктора и гангстера, Акира Куросава мајсторски развија тему пријатељства које настаје из крхотина окрутне стварности.
Осим што је кључни Куросавин филм, Рашомон (1950) је након награде у Венецији и Оскара широм отворио врата интересовања запада за јапански филм. Две приповетке јапанског писца Риносуке Акутагаве послужиле су за испредање магичне саге о пет различитих виђења једног догађаја: суровог убиства смештеног у дубину далеке прошлости, са директним алузијама на савремени Јапан.

Својим уметничким нервом и мисаоном дијалектиком филм фасцинира публику са свих меридијана и даје повод за непрестано нова тумачења слојева пребогате унутрашње структуре. Једноставним, рафинираним и прочишћеним филмским језиком Акира Куросава напросто плени. Била је то неодољива магија уметничког додира који никог не оставља равнодушним. Ванвременски уникат, топ тен свих времена.

Следи га Идиот (1951), који смешта јунаке истоименог класика Достојевског у снежни пејзаж Хокаида, најсевернијег јапанског острва, да би их приближо руском амбијенту и сублимирао дух великог писца.

Филм Живети (1952), рађен према оригиналном сценарију, снажно одражава осећај људске трагике. Судбина на смрт оболелог чиновника, који скори крај живота осмишљава хуманом акцијом, повод је за вивисекцију цивилизацијског морала и позицију појединца у корумпираном друштву.

Седам самураја (1954) ново је ремек-дело, мада у сасвим другачијем руху од претходног: док је Живети сав у аскетизму форме и назнакама, овај је у раскоши бајковите саге и богатству синематске форме, која се расцветава у сценама обрачуна самураја и разбојника на киши и у блату. Епски оквир драме у којој сиромашне сељаке штити група самураја, предложак је на којем Куросава гради апотеозу акционом филму.
Крвави престо (1957) преноси сиже Шекспировог Магкета у миље средњовековног Јапана уз бриљантну стилизацију, док Скривена тврђава (1968.) кроз сагу о принцези, која уз помоћ храброг генерала преноси скривено благо преко непријатељске територије, демонстрира ауторову оштроумност кроз низ трагикомичних ефеката и иновација у стилизовању призора.

Филм Риђобради (1965) последњи је у низу најплодније Куросавине фазе, гигантски филм-роман, хармонично склопљене мозаичне структуре и суптилног мајсторства. Прича је смештена у амбијент болнице коју води тиранин мека срца. Кроз његов однос према младом лекару-стажисти и пацијентима, одсликава се читав универзум људске трагике озрачен ауром наде и хуманизације.

Последња фаза Куросавиног стваралаштва

Након фазе достојне општег дивљења и страхопоштовања, уследила је трећа, ништа мање креативна и по дометима значајна фаза.

Куросава се удружује са колегама Киношитом, Кобајашијем и Ичикавом у независну продукцију Четири коњаника и реализује у 28 дана снимања филм Додескаден (1970), причу о маргиналним судбинама становника бедног приградског насеља, који по сваку цену настоје да сачувају бар нешто од свог достојанства.

Високо артистички оцењен, филм не постиже потребни комерцијални ефекат да би обезбедио опстанак новостворене независне продукцијске групе. Након овог неуспеха Куросава запада у дубоку депресију, продубљену сумњом у тешко оболење. Уследио је његов неуспео покушај самоубиства: повратак духу зле коби који га је кроз живот пратио још од времена самоубиства његовог брата Хеига.

Након успешног опоравка посвећује се реализацији екранизације путописа Владимира Арсењева, истраживача сибирских тајги. На тај начин настаје филм Дерсу узала (1975), дирљива прича о пријатељству са усамљеним сибирским ловцем, изаткана кроз визуелну поему посвећену величанственим пространствима нетакнуте природе.

Кагемуша (Сенка ратника, 1980) представља носталгију за старим временима. И у околностима окрутне трагедије, каква је погибија целокупног моћног самурајског клана Такеда, владали су одређени ритуални морал и достојанство, диктирани самурајским поносом и будистичким веровањем у живот после смрти. Филм је освојио Златну палму у Кану, поделивши награду са Боб Фосијевим филмом Сав тај џез.

Следећи филм Хаос (1985.), Куросавина је верзија Шекспировог комада Краљ Лир, смештена у миље средњевековног Јапана. Хаос је био синтеза Куросавиних уметничких врлина оплемењених резигнацијском сеном мудрости позних година. Он се у овом филму појављује више као контемплативни посматрач догађаја. У кључним сценама Акира Куросава успева да додирне узвишеност, што се посебно односи на секвенцу освајања трећег замка, у којој се Хидатора (Лир) грчевито брани пред налетима синова-издајника.

Током деведесетих година, последње деценије живота, Куросава снима још три филма, много личнија у односу на претходнике. Снови (1990) су били серија вињета темељених на властитим сновима. Представљали су филм урађен по сценарију и режији самог Акире Куросаве. Састављени су из осам делова који представљају осам снова аутора.

Приче (снови) говоре о животним губицима, борби и повратку. Куросава попут сликара, изванредним филмским језиком, екранизује снолику причу која почиње са дечаком од пет година, а завршава се човеком од 103 године. Филм црпи снагу из теме о читању будућности на основу сигнала и симбола који се појављују у сну. Снови су обавијени велом мистике и као такви су плодно тло за разне спекулације.

Снови представљају чаробну серију вињета из различитих периода ауторовог живота, а по жанру припадају магијском реализму. Кроз идеалистички приступ, делом саткан од јапанског фолклора, филм је прожет спектром јаких емоција попут кривице, страха и смрти које чине Куросавине ноћне море и говоре о његовој разочараности друштвом упропашћеним људском глупошћу.

Од раних детињих страхова, преко снажних секвенци које експлоатишу антиратни идеализам и огромни емотивни набој, проучавања душе уметника и људске глупости којом човек сам себе уништава, до прича о хармонији света тишине и природе ослобођене од баласта технологије, протеже се Куросавин необични, снолики свет, саткан од апстракције, јединствене магије, фантазија и симбола, препун јаких емоција и неухватљивих идеалистичких стремљења која се, углавном, распршују на суровој збиљи света.

Рапсодија у августу (1991) је прича о успоменама на атомску бомбу бачену на Нагасаки, а његов последњи филм Мададаyо (1993.) говори о пензионисаном наставнику и његовом бившим ученицима.

Смрт га је затекла 1998. у родном Токију. Акира Куросава умире од срчаног удара, у 88. години живота.

Филм Након кише снимљен је постхумно, по Куросавином сценарију. Режирао га је његов најближи сарадник Такаши Коизуми. Прича је темељена на кратком роману Yамамотоа Аме агару.

Јединствену тему свог стваралаштва Акира Куросава дефинише питањем: Зашто људи не могу да живе срећније заједно?

Као емотивна, сентименталана особа, Куросава се инспирисао непосредним збивањима из сопственог окружења. У његовом начину структурисања филмске материје прелама се традиција и иновација, типично јапанско и усвојено западњачко, патетично и цинично, интуитивно и смишљено, пластично и сублимирано, силина енергије и рафинираност стила, низ контрадикција, дијалектички спрегнутих аутентичношћу његовог раскошног талента.

Карактерисали су га чврста и јасна прича, са снажним мотивима и карактеристикама. Мултивизионом техником снимања, са више камера у исто време, из различитих углова, појачавао је присуство треће димензије у сугерисаном простору, изоштравајући слику и визију света о којем је говорио. Слику и визију света о којем је говорио и у властите снове претворио, одлазећи, да би заувек остао само са онима који још увек умеју да се диве.

Драган Узелац, kultivisise.rs