Почетна Друштво Ћопић, од омиљеног до анатемисаног писца

Ћопић, од омиљеног до анатемисаног писца

by pera

Oнај ко о животу размишља, смеје се, онај ко га осећа – плаче. Бранко Ћопић чинио је обе ствари у исти мах кроз свој хумор, зато што је знао да је смех у рату, али и у животу после њега, спасоносан. Пре свега због тога што потврђује живот и све своди на праву меру– хероје приземљује, а човека из народа чини мудрацем. Често је наводио афоризам настао управо у рату: „Бежимо, браћо, победа је наша!”.

За његов хумор Михиз је написао да поседује нешто чаробно, спасоносно, лековито и тужно, а праву меру у свему, Ћопић је прихватио од свог узора и омиљеног писца Иве Андрића.

Како га се сећамо? Као омиљеног писца из школске лектире, креатора предела слободе детињства и лика грубијана голубијег срца Николетине Бурсаћа, као и многих других које је саобразио стварним личностима виђеним у родном подгрмечком крају, и у НОБ-у. Али, сећамо га се и као дисидента и „јеретика” који је у једном тренутку био принуђен да објашњава своју искошену, али и реалну, перспективу у виђењу револуције и послератног живота, већ учмалог у материјализму „другова и другарица”, разбокореној бирократији, полтронству, кога се ужасавао.

Олга Красић Марјановић приредила је књигу „Бранко Ћопић: `Кујем своју жицу`”, (издање „Службеног гласника”), као ауторка студијске изложбе посвећене Ћопићу, (али и бројних других о нашим познатим писцима) у Библиотеци града Београда. У овом издању истражила је богату архивску грађу и интервјуе које је Ћопић радо давао. Књига садржи фотографије са Ћопићевих бројних путовања из Грчке, Шпаније, Италије, Русије, као и писма, а наведена је и архивска грађа коју Историјски архив Београда поседује о Ћопићу. Колико је Ћопић био популаран говори и чињеница да је живео само од свог књижевног рада и да су његова дела у земљи и иностранству продавана у милионским тиражима.

Ћопић се озбиљно бавио питањем хумора и сатире, којима је радо гађао слабости „другова”. Због чувене „Јеретичке приче”, из 1950. године, у којој се Ћопић подсмехнуо директорима и генералима, персонама као што су министри и њихове свастике, које на факултет путују луксузним аутомобилима, и због хумореске „Ко с ђаволом приче пише”, чији наслов говори сам за себе, партијска градска комисија казнила га је укором.

Тито га је јавно критиковао на Трећем конгресу АФЖ-еа речима:

„Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доле, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Њему треба јавно одговорити и казати једанпут и заувек да непријатељске сатире, које иду за тим да разбијају наше јединство, нећемо дозволити…Његова је ствар да увиди своје грешке и да крене путем којим иду наши социјалистички књижевници”, изрекао је Тито.

Због приче „Избор друга Сократа” у НИН-у, а касније и романа „Глуви барут” из 1957. године, поново је анатемисан због тога што је приказао, како је сам објаснио пред партијском комисијом, „неке наше људе који су под оштрим условима борбе били помало дехуманизовани, живећи у уверењу да чине оно што је најбоље за Револуцију”. Био је искључен из партије, мада је говорио да „ће се борити да остане у Савезу комуниста јер му је у тамо лепо”.

И у данима када је био прећуткивана тема, Андрић га је посећивао без бојазни. Ћопић је изричито био против тога што је инострана, десничарска, штампа искористила критику комунизма у роману „Глуви барут”, наводећи све на своју страну, што је критиковао и у говору поводом НИН-ове награде 1959. године, поводом романа „Не тугуј бронзана стражо”. Ћопић је у једном збирном погледу на своју литературу изразио мишљење да су његова животна дела књиге „Башта слезове боје”, „Николетина Бурсаћ” и „Осма офанзива”.

И комедијом из савременог живота „Одумирање медведа” из 1958. године, поново је наљутио партијски врх. Представа је после пар проба била скинута са репертоара Савременог позоришта.

У једном од разговора објаснио је да је приликом писмених саслушања, када је требало да напише образложење своје сатире, а по савету једног пријатеља, био руковођен овим судом: „Пре него што почнеш да пишеш, замисли да је већ прошло педесет година, да нема у животу ни тебе ни оних који те данас саслушавају, а неко почне да претура по њиховој архиви. Пиши тако да те не буде срамота пред тим непознатим човеком у будућности.”

И поред свега, Ћопић је остајао омиљени и награђивани писац, а редовни члан САНУ постао је 1968. године.

Радо се сећао дана када је прву приповетку „Смртно руво Соје Чубрилове” објавио у „Политици”, 1936. године, савладавши отпор строгог уредника Жике Милићевића. Истицао је како је „преко `Политике` дошао до угледа”. Затим је у „Политици”, уочи Другог светског рата, објавио укупно 125 прича. „Стално сам писао, доносио му приче, док, коначно нисам успео. Тај тренутак сматрао сам великом победом. Јер је то, за оно време значило почетак озбиљне књижевне афирмације. Уредник Жика Милићевић обећао је да ће ми сваког месеца објавити по две приче, наравно уколико буду вредне. То је значило велики подстрек”, говорио је. Прву књигу приповедака објавио је 1938,  и у рату је наставио да пише. Године 1942. погинуо је његов брат Рајко, а сестра Смиљка, којој је посветио песму „Гроб у житу”,1943. године.

Пуно је читао, ценио је филмску и позоришну уметност, писао је и сценарија, уживао у сликарству. Дивио се Сервантесу, Горком, Црњанском, Цанкару, Крлежи, Исидори, Давичу, Лалићу…„Ја сам постао укрштањем Бакоње и Давида Штрпца”, говорио је за себе, као и то да је „лички Босанац”.  Свиђали су му се филмови италијанског неореализма, затим „Тајни живот Волтера Митија”, „Надница за страх”, а гледао је и Дизнијеве цртаће. Говорио је да му самоћа најтеже пада, да је живот кратак и да га треба провести у љубави, слози и разумевању.

Извор: ПОЛИТИКА