Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Појели су нас лошији од нас

Појели су нас лошији од нас

by pera

Глумац Светозар Цветковић са својим колегама у пробној сали Југословенског драмског позоришта данима уназад ишчитава драму „Месец дана на селу” Ивана Сергејевича Тургењева у режији Иве Милошевић. Премијера се очекује почетком фебруара 2018. године на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а. Костимограф је Борис Чакширан, сценограф Горчин Стојановић, композитор Владимир Пејковић…

Тургењев је у својој драми „Месец дана на селу” писаној 1850. године проговорио о љубави, патњи, срећи, трагедији. Не чини ли вам се да је ово дело помало интимно за данашње време?

Понекад заиста зажалим што на студијама на ФДУ својевремено нисам био бољи ђак код професора Станислава Бајића који нам је предавао историју светске драме и што тада у младићким годинама нисам више пажње поклонио вредностима светске драме, сматрајући да студирати глуму јесте: бавити се само оним што је на сцени, а мање оним што је разлог изласка на сцену, сачињен у делу које припремамо. У овом случају разлог нашег изласка на сцену јесте тако мудро, тачно и осетљиво дело Тургењева које, као што и сами кажете, иако написано средином 19. века третира до те мере непроменљиве карактеристике људске душе, емотивности и рација које свако од нас временом све теже може да држи под контролом. Често пута, као код Тургењева, не знамо, погубимо се, лутамо по магли сопствених судбина и емоција које не можемо да контролишемо, препуштамо им се и падамо пред наивношћу личног рација који без обзира на искуство и године које носимо собом, били млади или стари свеједно је, рањиви смо и крхки, беспомоћни…

У делу „Месец дана на селу” дати су ликови који искушавају љубав. Коју „истину” ћете саопштити публици кроз ову представу?

Нисам сигуран да истина постоји. Оно што се догодило неком другом може нас оставити објективно хладним, може нас узбудити и то када нас узбуди, сматрамо својим истинитим осећањем. А ко зна да ли је за било кога другога то тако. Свакога јутра одлазим на пробе у ЈДП, пролазим кроз наш милионски град, гледам забринута, ретко осмехнута лица, када бих могао да саучествујем са њима у њиховој забринутости, боли или пак срећи, где би ме мој живот одвео. Одустајем од тога, мислим на наше јунаке, живим њихов живот сa својим партнерима: Мирјаном Карановић, Марком Баћовићем, Марком Јанкетићем, Милицом Гојковић, Бранком Петрић… И то ме чини срећним, то осмишљава и моје постојање и даје ми снаге да заједно са њима и са Ивом Милошевић идем даље. А онда дођем у своj дом, гледам своје, трудим се да им не преносим свој објективни животни реализам који неки називају песимизмом, већ да им дам снаге за оптимизам, да им спречим сузу у оку и вратим осмех на лице. И док то чиним схватам да шаљем ес-ем-ес на непознати број за прикупљање средстава за лечење деце коју не познајем, коју наша држава не препознаје и чија будућност зависи од добре воље анонимних власника телефона. То је објективна и сурова истина. Истина на сцени у поређењу са тиме је лепа и прелепа и са сузом у оку и са осмехом на лицу. Наша истина је на сцени, живот се на жалост труди да је побије.

Тумачите лик Михаила Александровича Ракитина. Како се овај руски јунак уклапа у ваш позоришни свет. Ко је Ракитин данас? Како би се снашао у нашем времену?

Не волим, или не смем да говорим о томе ко су ликови које тумачим, не умем да разграничим да ли сам ја њихов или они део мене. Кад их увлачим себи под кожу једноставно ми је лепо, кад гледам Миру Карановић у очи на овим пробама, видим да њене очи гледају тог Ракитина, кога воли, али за ким никад није заплакала и то опет доста говори о тој љубави. Данас би се Ракитин снашао у времену исто као и у оном, у осећањима, у људској души у искрености у боли, ништа се није и неће променити. Ракитин би и данас, као и тада, отпутовао. Он мора отпутовати ради среће оних које поштује или оне коју воли. Жртва је његово занимање.

Да ли је Ракитин изабрао вас или ви њега? Колико Вам је блиска руска сценска поетика?

Хоћу да верујем да су ме изабрале Ива Милошевић и Мира Карановић, а у ЈДП се добро осећам па се све лепо креативно и узбудљиво склапа!

Мене је код Тургењева фасцинирало то што се касније открива код Чехова, а ја као лош ђак са почетка ове наше приче нисам то довољно добро познавао. Данас видим да Чехов некако на најбољи начин излази из Тургењева, у томе ми помаже и то што сам био срећне руке па ме је Дејан Мијач својевремено почаствовао тиме да играм Гајева у „Вишњику”. Наравно да су Руси словенске душе и духа па их ми „разумемо” или бар тако мислимо, можда чак мало превише уживамо у томе, а да нисмо свесни да је наше уживање погрешно. У сваком случају деликатно је створити неки генерални однос ка тој поетици, мислим да је он ипак индивидуалан и да свако уопштавање води путу у ћорсокак маниризма кога би се требало клонити у театру. Поготово у такозваној руској позоришној литератури.

Како гледате на актуелне културне прилике код нас? Колико је тешко бити аутентичан, принципијелан, доследан, свој?

Искључио сам се из опште слике. Може ме неко кривити за то, али заиста мислим да сам својим учешћем у општој борби изгубио и ето то сам признао. Појели су нас они који су били лошији од нас, за доручак су нас појели…Борио сам се против свега што се десило, да не понављам, али понављам: распада земље, рата, национализма, некултуре, мржње, губитка вредности, критеријума, негативне селекције, корупције, духовне беде, простоте… и чега све још не.

Ми смо средина несвесна да идентитет једног народа чине његова култура и уметност, те људи који је стварају, а не рецимо оружје и бахатост амбиција којима се хвалимо. Зато сам се определио за оно што моје очи виде, а то је моје најближе окружење: припадало оно породици, родитељима, деци, супрузи, пријатељима, сцени, продукцији, филму или ликовима које тумачим. Не знам какве су актуелне културне прилике код нас, знам своје партнере и они су изванредни, знам редитеље са којима радим и они су врхунски, знам писце које радо играм и они су вечни. То су моје културне прилике и од њих не одустајем, а други? Нека свако има право на свој пут, па где стигнемо. Трагови ће нам остати, ништа више…

 

Извор: ПОЛИТИКА