Почетна Интервју Džiboni: Ne moraš otići u svet, ako si dovoljno dobar, doći će svet po tebe

Džiboni: Ne moraš otići u svet, ako si dovoljno dobar, doći će svet po tebe

by pera

POSEBNOST stvaralaštva Zlatana Stipišića Džibonija, čija magična muzika odiše jedinstvenim mediteranskim ambijentom, ogleda se, pre svega, u odsustvu svakog žanra ali, s druge strane, snažnim i istinskim lokalnim uticajem. Potraga za autentičnim izrazom, kojim jedan od najznačajnijih hrvatskih pop muzičara današnjice ruši sve granice, dešava se, kako ističe u razgovoru za “Novosti”, upravo u njegovom dvorištu, ulici ili na splitskoj rivi. A sve je krenulo od hard roka, i grupa “Osmi putnik” i “Divlje jagode”.

– Obožavam hard rok – kaže Džiboni za naš list. – To je muzički pravac za totalni izraz slobode, napajao se iz onoga što je bio bluz i izlazio iz svih klišea. Rok muzika po definicije ne sme biti kliše. Zanimljivo je da su mnogi muzičari shvatili da u svom duhu ne mogu biti u klišeu koliko god to njihovi fanovi žele. Opravdavam Ozija Ozborna, koji je uvek isti i u pubertetu, ali moj duh ima više sličnosti sa Robertom Plantom, koji je nakon “Led cepelina” radio potpuno druge stvari.

* Rokenrol ima običaj da veliča obe struje?

– To je veličanje večno mladih, uvek istih, ali i uvek drugačijih. Pitanje je koliko čovek može biti otvoren da nađe uvek isto i uvek novo. Teško je pričati ljudima koji sami sebe stave u rov. Recimo, moj prvi bend je isto kao prva ljubav. To je bio entuzijazam koji više nikad nisam video nigde. Imali smo komfor, niko nas ne legitimiše, a mi smo već bili u raju. Bilo nam je super, mada svirački nismo bili dozreli. Nisu to bile velike note, niti su iza pesama stajale velike misli, koliko je to bila velika energija i želja.

* Posle toga desio se prelaz?

– Ne želim da obezvredim i banalizujem rok muziku, koja je kao neko opštepoznato univerzalno jelo, kao pica. Englezi stave neki lokalni dodatak na to testo, Italijani, recimo, slane srdele, Vojvođani opet svoj specijalitet… Postoje univerzalne stvari, bubanj, bas gitara i energija. Ali, ako ne staviš nešto svoje lokalno, svi mesimo i jedemo istu picu. Smatrao sam da je moje bogatstvo da se čuje to odakle sam i da je to ono što mene razlikuje. Zašto bih ja bio kao nekakav engleski roker koji svira iz šeste ruke, kad mogu svirati nešto svoje, iz prve ruke.

PESMA ZA ČOLU- ZDRAVKO Čolić je strašno dobar tip – veli Džiboni. – On izvadi srce i stavi ga na sto. Sa njim si na ručku od dva po podne do sutra ujutro u šest. Volim da se družim s njim i slušam ga kako priča. To što on priča, to je, u stvari, ta pesma “Kuća puna naroda”. To je pesma o Čoli, a ja sam bio samo zapisivač. Samo sam zapisao, a ne napisao. Da li se nekom sviđa ili ne, ja ne mogu preuzeti zasluge niti krivicu za tu pesmu.

* Razna iskustva govore u prilog tome?

– Kako je zvučao rok u Srbiji pre mnogo godina. Strancu pustiš “Smak” i garantujem da ga zanima “Zajdi, zajdi” više nego da su oni odsvirali Paranoid na srpskom. Radio sam za strance i kada su čuli “Mirakul”, rekli su – to je to. Šta će njima neko ko liči na Brusa Springstina? Oni ga imaju.

* Znači, Mediteran?

– Mediteran je iracionalan. Nigde nema tog “ludila” kojeg je Mediteran pun. Kada gledam španski ili italijanski film, kao da gledam moju ulicu. Sve što je kod nas normalno, u Mančesteru, recimo, nije. Nije došao rokenrol odatle. Ima ga svuda, ali nisu ga prepoznali. Koliko je stvari u Mediteranu “umrvljeno”, Grčka, Francuska, sve vri i štima. Priznajem, zavisan sam o Mediteranu a užasavam se od egzotičnih nacionalnih kuhinja. Odem negde, gladan sam, i samo gledam gde je grčki ili italijanski restoran.

* Lirika vam je intimna?

– Kreativac sam iz minulih vremena. Danas je cinizam dominantan osećaj koji ljudi imaju, ali to nije moj stav. Moj stav je emotivan. “Želeo sam mnogo više, ali nisam bio toliko sposoban” ili “očekivao sam više od tebe, ali to je moj problem” – o tome govore moje pesme. Sebe često prikazujem u pesmama kao slabića, ogovoram svoje najbliže. Kažem, to nije “sigurna zona”, nego hrabrost.

GITARA “KORDOBA”- MOJA gitara je “kordoba” – otkriva nam Džiboni. – To je jedna manufaktura u Santa Moniki i oni su izabrali mene, “Džipsi kingse” i Leonarda Koena za promotere, ali, iskreno, neko ih je obmanuo u mom slučaju. Imam nekoliko modela i nikad bolju gitaru nisam imao u ruci nego što je ta.

* Ljubav prema muzici nasledili ste od oca?

– On je bio etnomuzikolog i super tip. Nije uticao na mene da mi je rekao na koji način se pesma piše, nego da me spase od lutanja. Govorio je uvek kako čovek ne treba da bude nametljiv u davanju sebi na važnosti. Ne moraš otići u svet, ako si dovoljno dobar, doći će svet po tebe. Sviđa mi se to razmišljanje, na tebi je samo da budeš dobar u tome što radiš. Ako si kreativac ili sportista, a tvoj sadržaj dovoljno dobar, šta će ti poslovni duh kada si svima potreban? Stari je za mnogo stvari bio u pravu.

* Poznati ste po saradnji sa kolegama?

– Svestan sam prolaznosti i hoću da, dok smo još svi živi, sarađujem sa sjajnim muzičarima. Mogao bih još 20 godina svaki dan da sviram sa nekim drugim. Džef Bek, na primer, a koliko još ima takvih likova na svetu. Što se tiče Srbije, u glavi imam arhiv svih vrsnih instrumentalista i rado bih sarađivao s njima.

Izvor:Večernje novosti