Почетна Интервју Радмила Живковић: Када вам је мисао затегнута, то је важније него да вам је затегнута кожа

Радмила Живковић: Када вам је мисао затегнута, то је важније него да вам је затегнута кожа

by pera

Нушић је бриљантан читач људског бића уопште, зато је вечан и бесмртан, каже „за Политику” Радмила Живковић, првакиња ансамбла Драме Народног позоришта у Београду која ће у спектар Нушићевих јунакиња које је до сада остварила управо додати и Симку у комедији „Ожалошћена породица” у режији Јагоша Марковића. Премијера је у петак увече 19. јануара на великој сцени Народног позоришта у Београду.

Нушић је захвалан за глумце, јер су његови карактери, међу њима и Симка, богати и разнобојни. Шта је у фокусу вашег сценског читања овог лика?

Прилагођавали смо се данашњем тренутку и категорији карактера каква је Симка. Такав карактер траје кроз време, не губи се кроз друштвена уређења, нити се мења. Можемо само да маштамо да ћемо бити и да јесмо другачији и да се заносимо да свако од нас појединачно ниje његов представник. Нушић јесте такав писац какав је, јер не негира људско биће. Он даје простор том људском бићу да буде боље. То је суштина како Нушића довести данас или у било које време на сцену, јер не би требало да постоје предубеђења: како је Нушић некога описао, пресликао. Нико није ту пресликан, сви ликови код Нушића су потпуно комплексни и састављени од разних нијанси, различитих карактера. Само је један преовлађујући у зависности од ситуације. У том тренутку преовладава, рецимо, оно што човек мисли да је најважније, да ће му највише помоћи да дође до свог циља.

Кроз свој глумачки посао научили сте да истражујете себе. Како сте истраживали Симку? У чему је њена особеност?

У прецењивању себе саме. Прецењивању личног квалитета, личне појаве, значаја. Овде није реч о уображености, то је једноставно залуђеност самом собом, али рецимо на вишем нивоу, да се то не види као уображеност, као покондиреност. Ничега ту нема, јер Симка је богом дана да буде над и изнад. То су Симке наших дана: грађанска и надграђанска структура које се самопрокламују. Основни алат глумца су његов интелект, душа, биће комплетно. Интелект је јако важан, јер кроз њега спознајемо шта је то што хоћемо да објаснимо прво сами себи, а онда ако то прође кроз нас, ако је чисто и јасно, и душом покривено, то ће бити препознато и даље.

У Нушићевим делима доминирају жене деликатних карактера. Какав је повашем мишљењу Нушићев однос према жени?

Нушић је све боје жена дао на анализу. То су жене како их он види. Та накинђуреност која шљашти и иза које нема ничега, са друге стране финоћа која сија иза привида ничега. Да не буде забуне, Нушић се није смејао женама, то је апсолутна бесмислица, он је једноставно у својим делима показао да се људи мере према себи самима: ко себе како види и како га други виде. То је клацкалица, зато је Нушић велики, светски драмски писац.

Живимо време нових вредности, мерила и понашања. Не волите да се експонирате, да посећујете јавне догађаје. Која је ваша „мера за меру”?

Нормалност. Човек мора да буде нормалан, да максимално у својим годинама познаје себе, да не троши себе на површне ствари, да не пожури, да се не уплаши да га неће бити. Ако полако пролазиш и стижеш до зрелих година, ти мораш да настојиш да будеш бољи човек, да боље себе сагледаваш. Не смеш да се уплашиш и да кажеш себи: застарео сам, за мене то не важи, нисам више у моди, не могу да пратим шта се догађа. То није истина, јер човек ако је суштаствен све прати, али не пристаје на све.

Били сте једна од најлепших девојака бивше Југославије. Издржавате све налете и „ветрове”. Колико је тешко лепој жени да траје у овом времену на Балкану? Са каквим дилемама се борите када сте сами са собом?

Са том лепотом, ако већ говоримо о лепоти која се види. Битнија је лепота која се не види, изнутра је, али која исијава. И са њом се разрачунавам. Не плашим се година, једино желим здравље себи. Када вам је мисао затегнута, то је важније него да вам је затегнута кожа.

Сведоци смо естрадног таласа који нас је запљуснуо и који траје. Шта данас значи бити јавна личност? Да ли је прошло време правих звезда и узора?

Данас је јавна личност остала само јавна. Ту, на жалост, нема личности. Све је јавно. Јавно је на извол’те, на безобразлук, непоштовање, незнање… Монструозно је шта је данас јавно. Нестало је, нажалост, домаће васпитање. Не знам да ли постоји лек за то, чини ми се више не. Породица је уништена, родитељи ни не знају ни шта ће са собом, а камоли шта ће са својом децом, па им траже пречицу, а она је оно што виде на малом екрану, у таблоидној штампи. Тачно је да свуда постоје таблоидне личности и такви медији, али постоји и она друга страна. Код нас се та страна готово изгубила. Нисам оптимиста да то може да се врати. Немам решење. Могу само да патим што је то тако. Покушала сам на примеру свог потомства да учиним да до таквих ситуација не дође. Надам се да сам успела, али много је тешко. Можда сви ти ријалити програми желе да укажу на то какви су проблеми у друштву, како су поремећене вредности. Међутим, то гледа народ који нема успостављен систем вредности, па га успоставља на основу сервираног. И онда је то талас који све уздиже, али на жалост, као и сваки талас преклапа, поклапа и дави. То је талас у којем данас пливамо.

Важите и за великог бунтовника?

Бунт мора да буде у појединцу, у поправљању самог себе. У глумачкој професији постоје периоди када по две-три године не радиш ништа. Тада се не пада у очај. То је период када сами себе изграђујете, када сами са собом ратујете и постављате ствари на своје место. Решавате дилему – шта је оно што ме изграђује, односно шта је оно што ме разграђује. Нећу да патим што сам тренутно у немогућности да изграђујем себе кроз професију, већ изграђујем себе кроз људскост, људско биће јер сви ми морамо да доведемо себе до највишег нивоа, до којег свако од нас појединачно може да стигне. Нећемо сви постати свеци, генијалци, али морамо да идемо напред.

Извор: Политика