Почетна Интервју Irfan Mensur: Dičim se balkanskim “primitivizmom”

Irfan Mensur: Dičim se balkanskim “primitivizmom”

by pera

GLUMAC i reditelj Irfan Mensur, ovih dana, punom parom pripremao je dva nova naslova: sinoć je na repertoaru Pozorišta “Slavija” bilo prvo izvođenje predstave “Kabare Basara” (u Mensurovoj režiji i izvođenju), a za manje od nedelju dana (2. februara) premijerno će zaigrati na sceni Jugoslovenskog dramskog, u predstavi “Mesec dana na selu”, koju po tekstu Ivana Turgenjeva režira Iva Milošević.

Prvak JDP (od prošle godine formalno u penziji), tokom dosadašnje karijere igrao je u mnogobrojnim predstavama matične kuće i van nje, režirao dvadesetak naslova, i u Nišu izveo dve glumačke klase.

– Na “Slaviji” sam u formi kabarea postavio tekst Svetislava Basare: cela predstava je, zapravo, jedan TV Dnevnik o događajima iz 2084. godine. Reč je o praizvedbi (jasna je, naravno, veza sa Orvelovom 1984), nekoj vrsti bajke o mogućim društveno-političkim prilikama u Srbiji i svetu, za sedamdeset godina. Iz teksta sam izbacio sve piščeve surovosti i grubosti, a ostavio sarkazam, satiru i duhovitost – objašnjava Irfan Mesur, uz kojeg u predstavi igraju Neda Arnerić i Slobodan Boda Ninković.

* Posle duže pauze i “Mletačkog trgovca” (2007. godine), u JDP ste krajem prošle sezone zaigrali u Pirandelovom komadu, a za koji dan i u “Mesec dana na selu” Turgenjeva?

– Danas, kada sam u penziji, imam vremena da se polako i u malim dozama vraćam na repertoar kuće. Prihvatio sam efektne epizode u kojima želim da se bavim glumom, a ne pravljenjem karijere. Ona me više ne interesuje, u smislu potvrde i trajanja. Mogu mirno da izađem na scenu i odigram epizodu, na zadovoljstvo svoje, zadovoljstvo partnera, a možda i predstave.

“MALI” PAVLE* KADA se rodio vaš najmlađi sin, “Novosti” su objavile vest “Pavle kao knez”, asocirajući na vašu ulogu kneza Pavla… 
– E, sada je taj mali Pavle napunio osamnaest godina i upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesorke Biljane Mašić.

* Ceo glumački vek “odživeli” ste u istom pozorištu?

– Da, od 1974. godine kada sam primljen u ansambl. Sve protekle godine sam tu proveo, osim 1992. i 1993. kada sam otišao iz Beograda zbog poznatih okolnosti… Kada sam se vratio, sam sebi sam stavio u zadatak da se povučem i ne eksponiram… Uglavnom sam se bavio režijom, u međuvremenu i marktingom i profesurom.

* Neke uloge obeležile su vašu karijeru, ali ste i vi pojedinim likovima dali trajan pečat. Gavrilu Principu, na primer…

– Poslednji put na filmu pojavio sam se u Koljevićevom ostvarenju “Branio sam Mladu Bosnu”. I tako napravio krug! Jer najpre sam igrao Principa u filmu Veljka Bulajića “Sarajevski atentat”, potom sam kod Šotre (u dokumentarno-igranoj TV seriji) bio istražitelj koji ga ispituje, da bih u Koljevićevom filmu postao advokat koji ga brani.

* A sada, u teatru, bavite se Turgenjevom i ruskom klasikom?

– Svi zaboravljaju da je Turgenjev, na neki način, i francuski pisac, s obzirom na francusko obrazovanje. Značajan je koliko i Čehov, obojica su revolucionarni u svojoj savremenosti. Kad god sam ih čitao ili gledao na sceni, imao sam taj osećaj. Sećam se jedne divne postavke “Mesec dana na selu”, u režiji Paola Mađelija. Nadam se i da Iva Milošević stvara veliko pozorište, koje na leđima može nositi slavu Jugoslovenskog dramskog.

* Zbog čega će ovaj naslov biti blizak savremenom gledaocu?

– Ovo je, u stvari, komad o treperenju ljudskih duša, što nam jedino i preostaje u nesigurnim vremenima. Pa i danas, svi treperimo. “Mesec dana na selu” nije predstava koja će se obračunati s društvom i epohom (inače, radnja je “izmeštena” u pedesete godine prošlog veka), već se poigrava sa tananošću i nekim osećanjima. Naročito nesigurnošću koju svako nosi, ali svako to ne priznaje. Neko je pokazuje, neko uspešno skriva i zadržava za svoj jorgan i krevet…

 

* Šta današnjeg čoveka posebno čini nesigurnim i nespokojnim?

– Nesigurnost se uvek vezuje za društveni trenutak i nemogućnost da ti se u tvom malom, kratkom životu dogodi sve ono što bi trebalo da se dogodi. Ta potreba da se svaka jedinka poigra svim svojim nijansama, naravno, zavisi od statusa i obrazovanja. Ali nešto životinjsko (ne i animalno) u nama uvek izađe u prvi plan: fizička privlačnost među polovima, potreba za drugim čovekom, prijateljstvom.

ZAPAŽENE REŽIJE* U NIŠU se već trinaest sezona igra “Edmund Kin” u vašoj režiji? 
– To je jedini naslov koji sam ponovio u karijeri, prošle sezone sam ga postavio u Vršcu. Na beogradskoj sceni trenutno se igraju dve moje predstave, “Čehov je Tolstoju rekao zbogom” i “Hor bečkih dečaka” – kaže poznati glumac, koji je u matičnoj kući proteklih godina postavio “Nižinskog”, “Plavu pticu”, “Bartolomejski vašar”, “Lakrdijaš” i “Kabare Irfana Mensura”.

* Slažete li se sa onom sentencom “Što dalje od primitivizma, dalje od sreće”?

– Ja se dičim svojim balkanskim “primitivizmom”, ali ne u vulgarnom smislu već u nekim osnovnim vrednostima i običajima. Neke od njih su srdačnost, prostodušnost, želja za druženjem, čast i čest. I, naravno, talenat. Verujem da su svi ljudi s Balkana daroviti, sposobni za uzvišene i kreativne stvari.

* Ipak, taj balkanski čovek uvek je uslovljen burnim, spoljnim okolnostima?

– Društveni trenutak diktira nam svaki dan, naše disanje, način razmišljanja, lagodnost i nelagodnost, pristajanje na laž ili istrajavanje na istini.

* Kažete da ste u liku Afanasija Ivanoviča Boljšincova “pristali” da se poništite?

– Igram jednog matorog prosca, koji osim bogatsva i želje za potvrdom sopstvenog života i statusa, hoće da se oženi sedamnaestogodišnjom devojčicom. To je divna uloga, tužno-smešna. Pristao sam s radošću da drugi likovi o meni pričaju kao o “onam starom, glupom, mlohavom čoveku”. Nisam samoljubiv i izazov mi je da budem sve ono što ljudi u predstavi misle. Davno sam odustao od “mačo” Irfana Mensura i ne bih želeo da se vratim u mlađe doba, jer je bilo prilično površno. Interesantno je da mi šale uspevaju.

* Da li je naklonost starijeg čoveka prema suviše mladoj devojci uvek tužno-smešna?

– A što to ne pitate te devojke? Cela ta frka koja se trenutno u svetu diže oko takozvanog seksualnog uznemiravanja, postaje degutantna jer ga se, uglavnom, sete tek posle dvadeset-trideset godina! Moglo bi se, kao teza, postaviti i suprotno pitanje. Ili su muškarci najčešće kavaljeri, pa ne pričaju koliko ih je žena i devojaka uznemiravalo da bi došle u prvi plan, na crveni tepih, dobile posao ili ulogu! Protiv sam ovog talasa u svetu, mada je trenutno svaki glas protiv “bogohulan”. Nesporno je i da puno istine ima u svemu tome, ali ja samo želim da postavim i obrnuto pitanje.

* Pa, da li su se i vama takva “uznemiravanja” dešavala?

– Jesu. Ipak, dovoljno sam džentlmen da o detaljima ne govorim…

Izvor:Večernje novosti