Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Србији највише недостаје духовни препород

Србији највише недостаје духовни препород

by pera

Да одржимо ми ту ватру театра, па ће бити и ренесансе, и духовног препорода

Глумац Бранислав Лечић тумачи лик Симеона Његована-Лупуса у представи „Корешподенција” писца Борислава Пекића, у драматизацији Борислава Михајловића Михиза и у режији Горчина Стојановића чија премијера ће бити изведена у четвртак 1. фебруара у 19.30 сати на сцени „Бата Стојковић” Звездара театра у Београду. Пекићеве јунаке тумаче и Славко Штимац, Аница Добра, Јоаким Тасић, Јелена Ступљанин и Бранко Видаковић.

У ишчекивању новог читања култне Пекићеве „Корешподенције” која је имала праизведбу 1980. године разговарали смо са Браниславом Лечићем иза кога су бројни позоришни и филмски јунаци: Хамлет, Клаудије, Пер Гинт, Лепршић, Синан, Хајдук Вељко Петровић, Капетан Тополац, Аранђел Исаковић, Алекса Шантић, кнез Милош Обреновић…

Пекићев Симеон Његован ваш је нови сценски јунак којег је својевремено играо Данило Бата Стојковић. Ко је ваш Симеон Његован, односно ко су Симеони наших дана?

Не бих могао да направим директну паралелу. У сваком случају то су ликови овога доба: крупног капитала, финансијских кретања и одређених утицаја, политике, личног интересовања за њу и наравно фамилијарних сегмената. У представи имамо и лик директора циркуса којег тумачи Бане Видаковић. И овај живот сам по себи је као нека врста циркуса који је и оквир саме драме коју је Пекић написао. Наравно, не дешава се све у циркусу, дешава се у реалном животу, али је он данас дошао до таквог степена тривијалитета који представља циркус. Ми смо покушали да поштујемо време, али и асоцијације које нису баналне и директне са садашњим временом, него које су ствар сваког гледаоца, колико ће дубоко ући и разумети Пекићев језик који прави директне алузије и на данашње односе, на карактера, али и наше драмске релације које постоје како у породици, тако и ван ње.

О чему би Пекић данас писао?

Он је написао доста ствари које су сигурно вечне, зато и јесте наш класик. Сигуран сам да ће свако време наћи у његовим делима своју причу. О чему би Пекић писао данас? Сви знамо да је био поклоник демократије и ослобађања како појединаца у друштву, тако и друштва у целини, тако да би сигурно писао о притисцима који постоје, о робовској психологији, потрошачкој логици доба у коме смо се нашли.

Борислав Пекић један је од првих и најпознатијих дисидената СФРЈ који је због својих ставова зарадио и робију у младости. У чему је снага Пекићевог богатог литерарног стваралаштва, односно интелектуалног мишљења?

Снага је у самом Пекићу, његовом језику, књижевности, начину мишљења, како барата језиком када је у питању старо време које комуницира са новим. Пекићева прича, без обзира на то што је из оног доба, актуелна је, врло препознатљива. Наравно, свако ће пронаћи паралелу, односно једну врсту аналогије са овим временом будући да је то Пекић кроз ликове и односе јасно приказао. Када имате своју мисао, а члан сте или седите у заједници са народом који не може баш лако због димензије свога егзистенцијалног опстанка да поднесе и слободоумну мисао која на неки начин узнемирава олигархију која влада, онда наравно постајете непријатељ. Велики народи могу то да поднесу, па чак и они у појединим тренуцима поклекну пред снагом великих духова који су способни да говоре отворено и слободарски о стварима које се тичу свих нас. Мислим да Пекић спада у такве појединце.

Важите за глумца са једном од најбогатијих политичких биографија. Како, рецимо, гледате на чињеницу да ниједан министар културе од демократских промена није завршио свој мандат?

Просто и једноставно: док власт не реши да јој култура буде темељ и обавеза нема наде да ће било који министар дуже трајати него што је то Влада којој припада. Култура је стратегија, није она само један одсек већ се ради о томе да када поставиш културу у епицентар свога деловања, онда имаш и економију и стабилно друштво, и демократски систем и развој средње класе. Без тога, без културе, таква намера не може да буде трајна и не може да се оствари, она се претвара у ситно политиканство и у интерес само оних који су тренутно на власти.

Пекићева девиза је била: „Човек и ако пада мора махати рукама; увек постоји могућност да ће на време, пре коначног пада научити да лети”. Која је ваша девиза, односно „мера за меру”?

Моја „мера за меру” јесте да имамо меру у свему. Значи мера, то је све што би рекао Шекспир, или што је рекао Јован Стерија Поповић, нарочито у „Кир Јањи”. Кир Јања је један од Цинцара, ја сада играм у цинцарском комаду, значи: „Све сос мера по ћи дођеш до велика слава”. Интересантна је и Пекићева мисао из „Корешподенције”, она се тиче односа према слободи, а гласи: „Нема народа којем ако и мало даш неће тражити још више, и све више уколико му више дајете”. Дакле, у суштини је уобичајено да народ буде миран кад нема никакве слободе.

Дуго трајете у свету сценског стваралаштва. Којим путем иде наша позоришна уметности?

Позориште је жилава уметност и оно на крају крајева јесте темељ сваке, од различитих уметности. Мислим да у њему може сваки појединац, и као гледалац, човек, стваралац да сакрије и пронађе своју душу. Да одржимо ми ту ватру, па ће бити и ренесансе, а биће и онога што Србији највише недостаје, а то је духовни препород. Живимо у време у коме смо се сви претворили у ситне, бедне, мале потрошаче који апсолутно гледају само да преживе један месец и да егзистенција буде у фокусу. Док год нам дух не буде у фокусу, егзистенција ће нам бити оваква каква јесте.

ИЗВОР: ПОЛИТИКА