Почетна Друштво Imate li gen za vređanje?

Imate li gen za vređanje?

by pera

Svi znaju za basnu o lisici i grožđu. Lisica je želela da pojede grožđe koje je bilo suviše visoko, pa je posle neuspelih pokušaja da ga dohvati rešila sebe da uteši uverenjem da joj to grožđe nije ni potrebno jer mora da je kiselo i od njega trnu zubi. Po toj basni u psihologiji postoji izraz “kiselo grožđe” kojim se označava mehanizam odbrane kod ljudi koji su ljubomorni ili zavide drugima, pa imaju potrebu da ihdiskvalifikuju i omalovažavaju. I vređaju.

Uvrede su prvi udarci koje doživi skoro svako kao dete. A dete nije pripremljeno za njih. I nema osobe koja nije u najranijem detinjstvu doživela uvrede od vršnjaka.

“Debela”, “mala”, “klempavi”, “ružan si”, “glup si”… sve su to dobro poznate etikete koje klinci prilepljuju jedni drugima. Iako roditelji znaju koliko deca umeju da budu surova, kad na red dođe njihovo dete — teško je. Iako svi koji smo to doživeli znamo kako je loš osećaj kada te neko vređa bez razloga a stručnjaci su mnogo posle Ezopove basne objasnili šta su koreni toga, to se i dalje dešava i čini se da je sad komplikovanije.

To je nasilje, reći će svaki stručnjak. Zašto deca namerno vređaju i šta je u osnovi vređanja? Da li su uvrede koje upućuju drugima znak da postoji neki problem? Da li i za decu koja vređaju važi isto kao i za ekipu koja ostavlja pogrdne komentare na internetu i za lisicu iz basne — da nešto baš tu nije u redu? I šta?

Žrtve verbalnog nasilja u smislu ruganja, vređanja, podsmevanja, obično su deca koja se po nečemu razlikuju od većinske grupe (po materijalnom statusu, fizičkom izgledu, školskom uspehu, itd.) Deca koja im se rugaju često su sama žrtve nečije verbalne agresije, najčešće roditeljske, ili od strane starijeg brata ili sestre, pa onda i oni sami vređaju decu koju doživljavaju kao slabiju ili drugačiju, kao odraz “pomeranja agresije”. Kada nas maltretira neko kome ne smemo da odgovorimo, nesvesno pomeramo svoju reakciju na slabijeg od sebe, npr. kada roditelj trpi neadekvatno ponašanje svog šefa, pa svoje nezadovoljstvo iskaljuje vikanjem na decu kod kuće. Tako se mogu ponašati i deca, objašnjava dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut.

Ona za Nedeljnik priča da o vređanju govorimo kada osoba verbalno ili neverbalno želi da ponizi drugu osobu ili da je na neki način omalovaži. Verbalno vređanje je nazivanje druge osobe pogrdnim imenima, etiketiranje, ruganje, zadirkivanje, ismevanje… Neverbalno vređanje se odnosi na gestikulaciju, izraz lica i ostale signale koje šaljemo drugim osobama sa ciljem da im se pokaže njihova “manjkavost” u odnosu na nas.

“Bez obzira na to da li je verbalno ili neverbalno izraženo, vređanje uvek ima cilj da se drugoj osobi umanji vrednost. Vređanje stoga možemo shvatiti i kao vid agresivnog, odnosno nasilnog ponašanja čiji je cilj demonstriranje moći i dominacije, uspostavljanje kontrole nad nekom socijalnom situacijom, ali stvari u psihološkom smislu ipak nisu tako jednostavne”, napominje dr Stanislava Popov.

Čak 46,31 odsto učenika viših razreda osnovne škole izjavilo je da poznaje nekoga koga maltretiraju i ponižavaju vršnjaci. Četvrtina učenika rekla je da se ne oseća sasvim bezbedno u svojoj školi, a skoro trećina učenika želi da se nekom osveti, pokazuje nedavno istraživanje u kojem je učestvovalo 600učenika iz Beograda, a koje je sproveo Slobodan Malušić, specijalista pedagogije.

Iako svaki roditelj zna da su neka deca sklona vređanju druge i da to nije nešto što je retkost, Stanislava Popov kaže da koji god razlog da stoji u osnovi vređanja i nasilne komunikacije, to je svakako naučeno ponašanje. Dakle, ne stoji ono da “deca to jednostavno rade”, kao i da “to rade sva deca”.

“Ne postoji gen za vređanje drugih ljudi”, kaže sagovornica Nedeljnika i objašnjava kako se razvija potreba za vređanjemkod deteta:

“To je vid komunikacije koji je usvojen ugledanjem na druge ljude u okruženju, pre svega u primarnoj porodici, a onda i u sredini kojoj pripadamo. Deca koja odrastaju u porodicama koje koriste lične uvrede kao uobičajeni vid komunikacije, biće sklonija da isto ponašanje iskazuju prema svojim vršnjacima. Deca mogu manje ili više koristiti sopstvenu maštu i ‘kreativnost’ u nastojanjima da nanesu štetu drugima, ismevajući, spletkareći, rugajući se drugoj deci, ali ideju o vređanju kao sredstvu za ostvarenje sopstvenih ciljeva ili iskazivanje negativnih emocija usvojili su ugledanjem na uzor odraslih u svojoj užoj ili široj sredini. Ne govorimo samo o porodičnim svađama već i o ponašanju roditelja prema drugim ljudima u njihovom okruženju.”

Deca slušaju i vide kako se odrasli ophode prema starijima, marginalizovanim grupama ljudi, ljudima višeg ili nižeg materijalnog statusa, invalidima… te usvajaju iste modele ponašanja. Verbalna agresija se učvršćuje kao model ponašanja ako deca primete da su odrasli na neki način nagrađeni zbog takvog svog ponašanja, npr. uspevaju da ostvare neki svoj cilj, ispadnu zanimljivi u društvu, deluju opasno i neustrašivo i slično, pojašnjava Stanislava Popov.

Uostalom, skoknite na komentare ispod nekog teksta ili na neki od foruma za odrasle. To što tamo budete videli, preslikava se i na decu. Zato je važno reagovati.

“Jer sklonost vređanju i ruganju u ranim dečjim uzrastimamože i ne mora da ostane obrazac ponašanja i u starijim uzrastima. To prevashodno zavisi od toga kakve su posledice takvog dečjeg ponašanja”, kaže sagovornica Nedeljnika.

“Ukoliko okolina na bilo koji način nagrađuje takvo ponašanje, a ne sankcioniše ga blagovremeno i adekvatno, ukoliko je dete okruženo sličnim ponašanjem odraslih, onda je verovatnije da će se takav obrazac ponašanja ustaliti”, napominje ona.

Ljudi mogu biti manje ili više svesni štetnosti sopstvene verbalne agresije. Kada u osnovi vređanja drugog stoji skriveni doživljaj sopstvene niže vrednosti, ili neke značajne neostvarene potrebe i želje, onda će osoba biti manje svesna sopstvene destruktivnosti. To je naročito važno u slučaju verbalne agresivnosti u dečjem uzrastu.

“Deca koja vređaju i rugaju se drugima, najčešće nisu svesna dugoročnih posledica sopstvenog ponašanja, niti imaju sposobnost empatije i uživljavanja u osećanja drugog deteta koje je njihova žrtva. Ukoliko dete ne imitira roditeljski model ponašanja, a iskazuje verbalnu agresiju, važno je da roditelji utvrde koji je uzrok takvog ponašanja deteta. Dete koje doživljava sebe kao voljeno, uvaženo i prihvaćeno, kao i dete koje veruje u sopstvene vrednosti, retko će se nasiljem boriti sa potencijalnim neuspehom ili konkurencijom. Konačno, i odrasla osoba koja veruje u sopstvene vrednosti, neće se omalovažavanjem drugih boriti za sopstveni integritet”, ističe Stanislava Popov.

Ponekad roditelji mogu odnegovati i preuveličanu pozitivnu sliku deteta o sebi, odnosno samoljublje bez pokrića zasnovano na stalnim pohvalama, a odsustvu kritika za neadekvatno ponašanje. Ovakva deca mogu živeti u uverenju da su mnogo vrednija u odnosu na svoje vršnjake, pa onda mogu verbalno maltretirati one koje doživljavaju kao slabije ili one koji im se prosto ne dopadaju, napominje Stanislava Popović.

“Verbalna agresija kod dece i odraslih može predstavljati odraz rivalstva sa drugim ljudima, odnosno način na koji oni izražavaju negativne emocije kao što su zavist i ljubomora. O zavisti govorimo kada neka druga osoba postiže ili poseduje nešto što bismo mi želeli ili mislimo da želimo. Možemo zavideti drugima na nekom materijalnom dobru, osobini, uspehu, postignuću, društvenim vezama, ljubavnom odnosu… na gotovo bilo čemu što drugi poseduje. Zavist kod druge osobe možemo da prepoznamo po sklonosti da obezvređuje tuđ uspeh i/ili osobu koja ga postiže, da ga (sam uspeh ili osobu) diskvalifikuje i omalovažava.”

Izvor: Nedeljnik