Почетна Интервју Miša Janketić: Zlo će opstati dok se svet ne ugasi

Miša Janketić: Zlo će opstati dok se svet ne ugasi

by pera

JOŠ jedno priznanje u jubilarnoj godini glumačkog barda Miše Janketića: u Kragujevacu će na Dan Knjaževsko-srpskog teatra (15. februara) primiti Statuetu “Joakim Vujić” za doprinos pozorišnom životu Srbije, a tri meseca kasnije proslaviti osamdeseti rođendan. Kad “podvuče crtu”, sve je na njegovoj strani – najveće nagrade koje se mogu steći tokom jedne raskošne karijere, bezbrojne uloge u slavnim ostvarenjima svoga doba, četvoro dece i (zasada) troje unučića.

Uprkos svemu, zatičemo ga u lošem raspoloženju. Kao udar groma iz vedra neba, u njegov dom, u centru grada, stigla je vest o smrti kolege iz iste pozorišne kuće, Nebojše Glogovca.

– U velikoj sam žalosti. Čini mi se gotovo nepristojno da bilo šta o sebi govorim… Kad je Nebojša kao mlad glumac došao u Jugoslovensko dramsko, odmah sam prepoznao njegov talenat. Božji dar je nosio sa sobom. Kao i u životu, na sceni su najveći oni čije se želje poklope s mogućnostima. To ih i razlikuje od drugih.

* Bili ste profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, da li ste uvek prepoznavali taj dar?

– Bavio sam se desetak godina pedagogijom, primao na glumu mlade ljude. Dođu i izgovore tekst, ali već samom pojavom i “na” prvu rečenicu mogao sam da vidim da li jeste ili nije glumac. Jednom prilikom me je pitala kandidatkinja koja nije prošla na prijemnom kako za pet minuta mogu da je procenim. Odgovorio sam joj: “Moje dete, znao sam čim si izgovorila prvi stih.” I još nešto. Bez opšteg obrazovanja nema glumca.

* Igrali ste Miloša Obrenovića, Pašića, vojvode Mišića i Bojovića, kralja Nikolu, Marka Miljanova, Tita, Staljina… S kim ste se najlakše identifikovali?

– Nikad to prepoznavanje nije bilo kompletno, ali jeste u detaljima. Dobar deo mene “pasovao” je za ono što je bio vojvoda Mišić, kao što mi je vaspitanjem i genima blizak Marko Miljanov. Najdalji od mene bio je kralj Nikola, ali baš zbog toga dobio sam neku posebnu energiju i s njom Sterijinu nagradu. Mnogo sam zavoleo ovu predstavu (“Princeza Ksenija od Crne Gore”, režija Radmila Vojvodić), igrao s mojom divnom drugaricom Mirom Stupicom na Cetinju, puno čitao o kralju Nikoli. Imao sam sreću da igram u dekoru koji je bio od autentičnog nameštaja (iz Muzeja kralja Nikole), držao ruku na njegovom naslonu, pio čaj iz šoljice iz koje je on pio, nosio njegovu sablju, oblačio dolamu kralja Nikole… Bio je dva santimetra niži od mene i 32 kilograma teži! “Plivao” sam u njegovoj dolami. Ni pre ni posle toga nije mi se desilo da se tako poistovetim s likom u atmosferi, lokaciji, predmetima koji me okružuju…Samo u malom Cetinju odigrali smo ovu predstavu pedeset pet puta, i uvek imali publiku.

* Miloš Obrenović je, takođe, ostavio na vas izuzetan utisak?

– On me je, na neki način, opredelio. Naš narod obično se delio na pristalice Karađorđevića ili Obrenovića. Karađorđe je sloboda, ali Miloš je država. Mislim da su Obrenovići bili korisniji za ovaj narod. Svakoj ulozi davao sam sve što sam imao, a uzimao što god sam mogao. Često, nesvesno, zateknem sebe kako imam stav ili repliku nekog koga sam igrao. Tumačeći Dostojevskog, Sartra, Ćosića, Mihailovića, na neki način se edukuješ. Kada spremam ulogu, na mom stolu je čitava mala biblioteka.

SAMO JOŠ BABU NISAM IGRAO*POSLE ovoliko iskustva, da li ponekad osetite nesigurnost na pozornici?
 Bezmalo šezdeset godina sam na sceni. U još četiri-pet predstava imam epizodne uloge. Igram očeve, dede, penzionere. Samo da odigram babu, pa da završim karijeru! I ti mali zadaci u meni proizvode uzbuđenje i odgovornost. Svaki put imam želju da nešto dodam, nadogradim, pa je moj strah uslovljen time hoću li uspeti. I nije čudo što se glumci posle predstave relaksiraju. Tek onda vide koliko su bili zgrčeni, napeti.

* Ipak, posebno izdvajate samo četiri uloge u karijeri, u predstavama “Prljave ruke”, “Kad su cvetale tikve”, “Kolubarska bitka” i “Kaj sad”?

– Uz taj spisak dodao bih i Jevrema u “Narodnom poslaniku”. Bio sam još mlad glumac kada me je jednog dana u salonu JDP, iz separea pozvao Milivoje Živanović za svoj sto. Rekao mi je: “Sedi. Ti ćeš biti veliki glumac, ali si nadrljao! Imaš da igraš glavne uloge i vučeš kao konj. Ali, zapamti, ja sam odigrao pet hiljada uloga, a od toga izdvajam samo pet. Kritičari kažu šest. Lažu… U tih pet bilo je važno sedam scena. I to je sve. Ako ti odigraš četiri, bićeš Milivoje Živanović. Ajde, zdravo.”

* Kako ulazite u psihologiju lika?

– To je pitanje glumačke intuicije i talenta. Ne može se naučiti. Dokučiš i – doviđenja.

* Postoji li neki neponovljiv trenutak u kome ste osetili da dodirujete nebo?

– Za pozorište kažu da je reproduktivna umetnost, a mi glumci znamo da postoje trenuci u kojima se dočepamo nečeg vanzemaljskog, što bez griže savesti možemo nazvati velikom umetnošću. Sećam se jednog gostovanja “Prljavih ruku” u Tuzli. Bio je kraj sezone, a ja veoma umoran. U predstavi je bila scena u kojoj sam se, i posle 140 izvođenja, osećao nesigurno. Uvek sam imao tremu, ali te večeri sam rekao sebi: “Ma, boli me uvo!” Uvek sam “ispoštovao” zamisao reditelja, ali sam tada odlučio da je odigram drugačije. Činilo mi se da sam se našao u nekoj svetlosti, van vremena i van svega što se oko mene dešavalo. Znao sam da je to ono o čemu je govorio Milivoje Živanović…

* Ima li priznanja koje još niste dobili?

– Ne znam ni koliko ih imam, pa čak ni koliko sam uloga odigrao. Tim podacima nisam “davio” čitaoce ni u monografijama. Ako neko priznanje nisam dobio, znači da ga nisam ni zaslužio.

* Jubilarni rođendan proslavićete u maju?

– Rođen sam 24. maja, na Dan Ćirila i Metodija. Sada je taj dan proglašen i za državni praznik. Pa, eto meni još jednog praznika u životu.


* Vaši najbliži nastradali su od četničke ruke. Šta mislite o narastajućem fašizmu u celom svetu? Izvlače li ljudi pouke iz prošlosti?

– Ne treba ljude optuživati da nemaju nauk od zala koja su se dešavala. Lek protiv toga ne postoji. Daj bože da se varam. Ipak, zlo će opstati dok god se svet ne ugasi. Što se mene lično tiče, ne postoji ništa što me može osloboditi straha od nasilja. Smrti se ne bojim odavno, ali se plašim fašizma… Ne pripada fašizam samo Nemcima i ustašama, već svim nasilnicima. Evo, čitajte novine, pa ćete videti koliko ima fašista.

TITO I PISMO HERTE HAS

* POSLE uloge Tita, njegova supruga Herta Has poslala vam je pismo?

– Napisala mi je da je zapanjena kako sam osvojio njegov način mišljenja. Kad su mi ponudili da igram Tita u jednom TV filmu (po zapisima Čerčilovog stenografa), puštali su mi neke dokumentarne snimke, ali sam rekao da mi to nije potrebno. Nisam želeo da ga imitiram, već da ga dočaram na način na koji živi u narodu. Inače, pismo nije ni stiglo do mene. O njegovom sadržaju sam čuo od Hertinog brata, živeli smo jedno vreme na istom spratu kod “Lipovog lada”.

Izvor: Vecernje novosti