Почетна Друштво За богате игра, за убоге – нада

За богате игра, за убоге – нада

by pera

Та прича је толико невероватна, да би могла бити и истинита. По њој, у неком казину у немачком граду Висбадену, до 2014. године налазила се табла на којој је писало: „Овој коцкарници Ф. М. Достојевски остао је дужан…”, са износом који је, наводно, одговарао суми од 240.000 евра. Тврдња није била поткрепљена признаницом или потписаном меницом.

Да ли је власник желео да се рекламира угледом гостију или да славног руског и светског писца извргне руглу, не зна се, али тада је на терен истрчао Роман Абрамович, некада губернатор Чукутске области и један од првих руских милијардера, власник британског фудбалског клуба „Челзи” и исплатио дуг Фјодора Михајловича до последњег цента. Свој чин је пропратио речима: „Достојевски ником ништа није дужан. Напротив. Скините ту срамну таблу!”

Град рулета

У прилог уверењу да је ова прича истинита је и кратак роман „Коцкар” написан у Баден-Бадену, чију је радњу славни писац сместио у измаштани градић Рулетенбург (Град рулета). Али, није свако Достојевски, нити му над чашћу, макар и са задршком, бдије Роман Абрамович. Не у Србији.

Још само једном

Један од важних програма београдске Специјалне болнице за болести зависности односи се на коцкање, које је смештено у исту раван са зависношћу од дроге или алкохола. Да би ионако неизвесно лечење било колико-толико успешно, неопходно је да пацијент зна да је реч о болести, да буде свестан да је болестан и да изражава искрену жељу да се лечи.
Међутим, док наркомани и алкохоличари знају да њихова зависност води у ништавило, коцкар на крају пута види наду. Најчешће наду да ће, с још једном партијом, обртањем точка рулета или опкладом, све вратити у првобитно стање. И због тога су коцкари најтежи пацијенти, па би у терапију свакако требало увести и обавезно читање романа „Коцкар” Достојевског. Не може да шкоди.

Тек када је стара београдска кафана „Зора” у Македонској улици, после вишегодишњег преуређивања, поново отворила своје двери, али као коцкарница, сваком је постало јасно да је ђаво коначно дошао по своје. Зазвонио је аларм да нас упозори да ће се ново доба одразити не само на појединачне новчанике, већ и на колективну свест.

Јер, оно што је колико јуче било забрањено, чак и строго кажњиво, ако се обавља „у виду заната”, ушло је на велика врата у нашу свакодневицу. Тачно је да је лед пробијен много пре тога с казинима отвореним у хотелима „Метропол”, „Мажестик” и „Славија”, али се у њих, бар званично, могло ући само са страним пасошем.

Требало је да прође неколико година да се у тај уносан посао укључе и домаћи „доброчинитељи”, они који су врло добро знали да је коцка богатима само игра, док је за убоге најчешће једина нада. А пословни дух је налагао да се окрену овим другим, јер било их је више.

Почело је скромно, с нимало безазленим „злот машинама” и апаратима за видеопокер који су освитали у кафићима. Кафеџије су их лакомо примале „под кирију”, а најчешће за мизерну надокнаду, рачунајући да ће том „новом понудом” повећати промет радње. Али, открили су да клијенти више новца остављају апарату за коцку него шанку, па је и ортаклук „пукао”. Или је неко од њих дочуо да се ти апарати унапред програмирају колики ће део уложеног новца вратити зајапуреним играчима, а колико ће прогутати и сачувати за газду. Џентлменски споразум је налагао је да то буде у односу 60 према 40 одсто у корист играча, али недостатак контроле довео је до тога да су играчи могли рачунати на пет до десет одсто „повраћаја”… и једино ако их потера луда срећа.

Поштен карте не игра

Познати београдски коцкар је својевремено, када је то било у моди, скицирао свој будући породични грб. Замислио га је као крст на заобљеном штиту, али уместо оцила, у празним пољима биле би нанизане ознаке за боје играћих карата: херц, треф, пик и каро. Испод, на изувијаној траци на којој се обично нађе породични или мото витешког реда, писало би:  „Поштен карте не игра”.

Апарати за коцку скрасили су се потом у специјализованим клубовима чедног назива „играонице”. И та мимикрија је била кратког даха, јер су на сцену ступиле – спортске кладионице.

Тек тада је настала помама, а због познате чињенице да код нас сваки други мушкарац верује да може да буде селектор фудбалске репрезентације. Уз то, клађење се овде никад није доживљавало као коцка, тим пре што је опклада на спортске резултате од учесника захтевала бар солидно познавање проблематике. Та илузија још траје, па кладионице ничу као кукурек после кише. Истина је да се одређивањем квота (коефицијената добитка ако се погоде резултати) чак и за најбезазленије утакмице, или за такозване „зихерице”, баве неки од највећих и баснословно плаћених математичара и програмера. И не у Србији, већ на скривеним локацијама у иностранству. Зато ће многи спасти на просјачки штап, и упропастити не само сопствени, него и животе својих потомака.

Због ајнца у логор на Бањицу

Деда потписника ових редова заглавио је крајем 1942. године у логору на Бањици, а замало и пред стрељачким стројем, јер је усред хотела „Касина” испребијао двојицу бугарских подофицира ухвативши их да краду на ајнцу. Спасило га је знање немачког језика, и познанство са извесним немачким официром који је, такође, био стални гост истог коцкарског круга. Још има живих сведока који могу да потврде да је народна милиција некада по кафанама хапсила и приводила безазлене играче преферанса или табланета, чак и домина, ако би посумњала да се коцкају макар и у цигарете.

Аутор: Милош Лазић

Извор: ПОЛИТИКА