Почетна Интервју Људска мудрост за Бога лудост

Људска мудрост за Бога лудост

by pera

Разговарао: Владимир Димитријевић (Печат)

Светозар Влајковић (Београд, 1938) објавио је досад 25 прозних дела, претежно романа, више од 50 драмских текстова за позориште, радио, телевизију. Аутор је неколико филмских сценарија и мноштва есеја. За њега су биле заинтересовани и модернисти и традиционалисти. Али Влајковић није хтео да се приклони ни једној ни другој струји, јер је сматрао да уметничка вредност припада свима, стога су га напросто склонили из својих видних поља.

Своју нову књигу „Повратак изгубљеног“ ставили сте у библијски контекст приче о блудном сину. Зашто је та Христова парабола погодна да се опише пут савременика до хришћанске вере?

– Парабола Јеванђелисте Луке о блудном сину показује како се човек олако одвоји од Оца, неразумно потроши иметак који му је дат, a тада започну јауци. Ова прича је погодна да се опише лутање и опасност од потпуне пропасти свакоме отпаднику од Бога. Међу отпадницима најбројнији су такозвани интелектуалци. А то су људи који придају највећу вредност образовању и вољи да се господари сопственим животима. Каква површност, каква брзоплетост, гордост надасве, какво одсуство осећајности! Такви знају да ни врабац с крова не падне случајно, али мисле да је та истина само једна досетка. Jeр већина интелектуалаца, не само овде, ослања се на досетке, мало их је који имају целовит поглед на свет, а кад до тога дођу, стиде се што су некада себе сматрали интелектуалцем. Тај обрт дође са открићем да је људска мудрост за Бога лудост.

У време кад сам се формирао, читаво друштво, изузев ретких појединаца, вриштало је од безверја. Нисам остао имун. Али постојао је и унутарњи човек у мени. Тај је био богобојажљив, скроман, испуњен љубављу за људе, тај није дозволио да сасвим пропаднем. То сам схватио тек много касније. У међувремену, у мени се водила душевна борба, чије узроке нисам могао да откријем. А никога у близини да препозна моје страдање и да притекне у помоћ. Никога задуго, али не и заувек.

Мој повратак је започео кад сам се преумио, после неколико догађаја који спадају у чуда. Метаноја је тајанствена, она се појави мимо наше воље. Започне повратак. У мом случају дуготрајан, сразмеран снази страсти које су ме везивале за свет. И после толико књига, после толико лутања стигао сам и до романа „Повратак изгубљеног“. Да се у мени није десила промена, не бих га ни писао. А што се културе тиче, прихватам мишљење Анселма Кентерберијског и Светог Августина: „Верујем да бих знао.“ Најпре вера, онда образовање. Најпре вера, онда култура.

О 1968. години сте, не тако давно, објавили аутобиографски роман „Карлоте“, о младој револуционарки, сарадници Че Геваре, коју сте, во времја оно, упознали у Паризу. Да ли је свет побуном ’68. постао бољи, или се још више удаљио од средишта?

-Карлоте је била девојка једног официра из штаба Ернеста Геваре дела Серне званог Че. Кад су их ухватили, официра су пред њом стрељали, а њој дали двадесет и четири сата да оде из Боливије, или… Карлоте се домогла Европе, где су је дочекали снобови, салонски комунисти и слични левичари. Тражили су од ње да им прича причице о тој револуцији док они испијају шампањац и слушају пригодну музику.

Тих година сам често био у Паризу, па сам се у том граду затекао и у мају 1968. Налетео сам на призоре студентских протеста који су били брутално угушени. Наравно, ниједан коловођа није настрадао. Генерал де Гол, против кога је све то било уперено, изјавио је, поносан на своју нацију, да Француска никад не убија своје Волтере, мислећи при томе на Сартра који се нашао у првим редовима демонстраната кад је све почело. А кад су разјарени студенти почели да чупају калдрму из коловоза и кад су с друге стране кренули тешко наоружани жандари, тог филозофа нисам приметио.

Малро је студентима добронамерно рекао отприлике овако: барикаде су некада служиле да зауставе коњицу, сад постоје машине које могу с лакоћом да пробију све то што се натрпа на улици, немојте да се заносите. Многи студенти су се заносили, заносио се и генерал, који је дозволио референдум. На том референдуму су га волтери уз помоћ масе скинули с власти, у знак захвалности што их је величао.

У јуну сам се вратио у Београд и гле, ту су наши студенти покушали неки протест који се свео на говоранције у дворишту Филозофског факултета. После искуства са мајским протестима у Паризу, ови београдски су ми деловали дилетантски. То су најбоље потврдила козарачка кола насред трга пошто их је Броз смирио у неколико реченица, дајући им за право да величају Маркса, Лењина и њега, наравно. Тада сам уочио каријеристе који ће касније добити одговорна места у културним институцијама. Роман „Карлоте“ сам написао због једне реченице коју је та млада жена изрекла, после свог отрежњења: „Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа.“

Шта је квинтесенција титоизма у култури?

-Тито је био необразован човек, постао је владар захваљујући једној групи непобразованих народа. Ти народи су истовремено били и народи слабе вере, таквима је потребан јак световни вођа. Тито се оградио сировим, бахатим, али њему послушним људима. Они су изабрали своје послушнике на основу избора по сродности, тако је сачињена пирамида која је овладала читавом популацијом. Оно мало школованих људи или су прогнани или ликвидирани или су коопритани у пирамиду. Срж титоизма је идолопоклонство. Позадина титоизма је чежња за богом. Пошто не верују у Бога, људи поверују у Тита.

Уистину, Броз није имао никакав лични став. Да би неко имао лични став, треба да буде личност. Броз је био функција, а не личност, и као такав мењао је своје изјаве како је морао, у зависности од правца ветрова који су га окретали. Кад је дунуо „арнаутин“ (западни ветар, речник САНУ) ето нама и Битефа! Многе гадости су овде величане као светлости, испразни мјузикл „Коса“ постао је инспиратор промискуитета, наркоманије, кича и телесне штроке. Центар за контаминацију добио је своје име частећи се супротним предзнаком. О утицају арнаутина на затирање нашег језика, на растурање породице као основе доброг васпитања и основе духовности доста сам писао, али шта вреди кад постоји уходана техника прећуткивања.

Какво је стање наше књижевности данас? Стваралачки импулс или јаловост?

-Када стигнемо до духовности, многи профани видови живота постану бесмислени. Кад откријемо Свето Писмо, Житија Светих, Добротољубље и другу светоотачку литературу, напросто нисмо у стању да читамо белетристику. Мој посао за плату у Радио Београду умногоме се односио на књиге. Током 20 година уређивања и повременог вођења емисије „Поетски театар 202“, пошто сам представио пар хиљада песника, тешко да бих могао да издвојим довољно песама за једну танушну антологију. Застрашујућа узалудност, нескромност, недостатак креативности тих умишљених песника и критичара који су их хвалили.

Ми, Срби, атомизовани смо више него икад. Куд плови наш брод? Има ли наде?

-Разбуцан је и сав хришћански свет. Принуђени смо да се вратимо у катакомбна скровишта. Разбуцано је и човечанство у целости. И оно мало поштеђених људи са далеких острва, који су опстали на основу вере и обичаја, данас могу с разлогом да стрепе. На исти начин на који је пре неколико деценија канадска коњичка полиција, једна од најсуровијих, у име слободе отерала Ескиме из њихових иглуа, преселила их насилно хеликоптерима у тзв. цивилизован свет и тиме их практично осудила на колективну смрт.

Још 1980. и неке године, Демографски центар Института друштених наука у Београду добио је од Владе Србије задатак да анализира бум шиптарског становништва на Косову. Закључци су били крајње забрињавајући. Речено је да уколико се не промени популациона политика, Срби ће постати национлна мањина у Србији првих деценија 21. века. Шта је урадила влада с тим извештајем? Ништа, то јест бацила га је. Није одговарао политичкој ситуацији. И тада, као и сада, политичари су се бавили пре свега одржањем на власти, а све у име народа.

Овде на Чубури, где станујем, постављен је својевремено билборд са фигуром Зорана Ђинђића и његовом веселом изјавом да живимо свој једини живот и стога га треба искористити. Тако некако гласио је тај позив који је личио на стару изреку „Циљ оправдава средства.“ Међутим, када се циљ не оствари, средства испливају да служе на част губитницима. Али код нас је тај појам част, као и све што се односи на морал, као и сам појам морал, избачен из употребе. Гарнитуре на власти се мењају, све се  и даље своди на квантификацију друштвене реалносит. Свакога дана у вестима градски портпарол се похвали километрима асфалтираних тротоара или улица. Браво! А шта ћемо са порастом криминала, корупцијом, са абортусима, са здравством у коме је завладала хајдучија белих мантила, шта ћемо са образовањем и васпитањем, довели су наоружане чуваре да одржавају ред око школа због дилера дроге и пораста насиља над адолесцентима, шта ћемо са укупним разбуцавањем српског народа коме се нуди квантификација и само квантификација.

А када бих се бавио картезијанским анализама, смрзао бих се као некада Рене Декарт на двору шведске краљице која га је позвала да јој држи часове филозофије – да вас подсјетим – међу хладним дворским зидовима.