Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА О разводу хришћанског брака

О разводу хришћанског брака

by pera

Што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт.19,6). Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Брак, дакле, представља нераскидиву везу. Брачна правила СПЦ само понављају да је православни брак “доживотна духовна и телесна веза” (члан 1). “Постоји само један законит разлог за развод – каже св. Теофан Затворник – неверство супружника”. Следећи узрок представља одступање једног брачног друга од хришћанске вере. Оба поменута узрока могу се подвести под оно што епископ Никодим Милаш назива престанком брака услед духовне смрти. Све остале узроке Црква је увела нешто касније, под утицајем грађанског законодавства.

 

Али, ни наредни узрок за развод брака у духовном погледу није ништа мање страшан од претходних. То је рађење о глави брачном другу. Такође, брак се може развести кривицом жене, ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивно одређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце. Сем тога, Црква као узрок за развод брака признаје и злобно напуштање брачног друга. Брак се може развести и услед моралне покварености једног брачног друга. То је нпр. случај када неко намерно и стално злоставља свог брачног друга, чинећи му заједнички живот потпуно неподношљивим. Сви поменути узроци подразумевају постојање кривице једног брачног друга.

Постоје и два бракоразводна узрока код којих нема кривице, а то су нестанак брачног друга, када о њему нема никаквих вести најмање годину дана, јер се тада може претпоставити да је наступила смрт, као и телесна и душевна болест. У питању је неизлечиво лудило, које онемогућава заједнички живот и представља смртну претњу за другог брачног друга.

Православна црква не познаје споразумни развод брака. Осим у случају нестанка брачног друга или његове душевне болести, увек постоји страна која је крива за развод и која се осуђује на црквену казну, те стога не може да ступи у други брак док казна траје.

Постоји још један бракоразводни узрок, који се у пракси, додуше, веома ретко јавља…, а реч је о неуклоњивој сметњи за закључење брака. Деси ли се, пак, то, поменуто правило штити духовно сродство и захтева да се разведе такав брак између удовице и онога ко је крштени кум њеног детета.

Једини случајеви када брак може да буде разведен практично споразумом супружника јесте ступање у монаштво или рукоположење за епископа. Ту се тражи добровољни писани пристанак другог брачног друга.

Да ли је у случају прељубе развод обавезан? Свети Козма Етолски препоручује мужу да опрости прељубу ако ју је жена, уз крајње смирење и покајање, одмах сама признала; у супротном не. Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства.

Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се “охладе” и живот у заједници постане им “досадан” и “сувише напоран”. Протојереј Алексеј Јанг пише: “Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко”.

Шта, дакле, да се ради када до неслагања у браку дође? “Треба претрпети”, каже св. Теофан Затворник, и наставља, “јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници”. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење и захвалност за служење, саветује један старац.

Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуман Јован, препоручује једноставну молитву: “Спаси, Господе, и помилуј мога мужа (моју жену) /име/, сачувај га (је) и уразуми”. Наравно, овим захтевима могу да одговоре само они који имају јаку веру.

Заједнички живот изузетно ретко може у дугом периоду да опстане као филмска идила. Црква на то подсећа од првог дана заједничког живота: младенци на венчању добијају венце, што, између осталог, означава да се од њих тражи подвиг, а затим се у најсвечанијем делу обреда венчања пева тропар: Свети Мученици, који сте славно страдали и венце добили, јер хришћански брак подразумева управо смирење, трпљење и ношење крста. Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, каже Христос (Мт.10,38). Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. “Због тога је муж, будући да је глава”, каже св. Григорије Богослов, “дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену јер је она твоје тело. И, као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене”.

Младен Станковић
Извор: saborna-crkva.com