Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Principova mitska i uzvišena sudbina

Principova mitska i uzvišena sudbina

by pera

PODSTAKNUT boravkom u Beogradu i Sarajevu 1957. godine, tada 21-godišnji Žorž Perek (1936-1982), koga danas svrstavaju među francuske klasike 20. veka, ispisao je neobičan roman “Sarajevski atentat”, koji izdavači nisu hteli da objave. Srećom, sačuvana su dva daktilografska rukopisa, od kojih je jedan autor darivao svom prijatelju, srpskom slikaru (i kasnije akademiku) Mladenu Srbinoviću. Punih šest decenija posle nastanka, roman se tek nedavno pojavio pred čitaocima, kod nas u izdanju kuće Clio, u prevodu Jelene Novaković.

PODSTAKNUT boravkom u Beogradu i Sarajevu 1957. godine, tada 21-godišnji Žorž Perek (1936-1982), koga danas svrstavaju među francuske klasike 20. veka, ispisao je neobičan roman “Sarajevski atentat”, koji izdavači nisu hteli da objave. Srećom, sačuvana su dva daktilografska rukopisa, od kojih je jedan autor darivao svom prijatelju, srpskom slikaru (i kasnije akademiku) Mladenu Srbinoviću. Punih šest decenija posle nastanka, roman se tek nedavno pojavio pred čitaocima, kod nas u izdanju kuće Clio, u prevodu Jelene Novaković.

Glavni junak i pripovedač, Francuz, dolazi u Beograd i Sarajevo, gde živi njegov prijatelj Branko, koji za ljubavnicu ima lepu Milu. Mladi Francuz se zaljubljuje u Milu, udvara joj se i uspeva da je osvoji. I dalje, međutim, ljubomoran na njenog ljubavnika, on kuje plan po kojem bi Brankova supruga pucala iz pištolja na muža, i to baš 28. juna, na dan kada je 1914. izvršen atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. U ovu priču Perek upliće pripovest o Sarajevskom atentatu, koji je, kako smatra, pogrešno tumačen, pa želi da otkrije njegov pravi smisao.

– Počećemo od činjenica, otkrićemo istinu, gorku istinu – piše Perek. – Pokazaćemo slabosti sudskog procesa, mnogobrojne nedostatke, optužbe i odbrane, bezbrojne laži, prerušavanja, sitničava licemerstva, sve ono što je neki tobožnji sud brižljivo ostavljao u senci, nastojeći više da opravda gnusni rat koji je objavila Austrougarska, uz unapred smišljenu podršku Nemačke, nego da osvetli činjenice koje su mu bile poverene. Proces skarabudžen, pristrasan, sa unapred određenim ishodom. Nekada advokati nisu toliko ličili na tužioce, nikada sudije nisu bile do te mere dželati. Sve je bilo namešteno: saslušanje, iskazi, svedočenja, optužbe, odbrane…

Kako dobro primećuje Jelena Novaković, inače profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, ovde se Perek – poput velikih realista i svojih uzora, Balzaka, a naročito Flobera – služi dokumentima, u ovom slučaju zapisnicima sa suđenja atentatorima, navodeći ih gotovo doslovno, da bi pokazao lažno obeležje tog suđenja. Već u ovom prvom romanu Perek uvodi ono što će postati jedna od njegovih glavnih, opsesivnih tema, a to je odnos istine i laži, stvarnosti i privida, autentičnog i neautentičnog, istinitog i fiktivnog, originala i falsifikata.

Sa stanovišta pisca i umetnika, čin Gavrila Principa ima gotovo mitsku vrednost, o čemu svedoči i ovaj Perekov sud iznet u romanu: “Taj atentat, po načinu na koji se odvijao, jedan je od najneobičnijih koji su se ikada dogodili, po dometu jedan od najvećih, najlepših, najplemenitijih koji su ikada izvršeni. Taj atentat je jedan od retkih trenutaka kada je Istorija mogla da postane epopeja, jedan od retkih poduhvata u kojima su pojedinci, iako slabašni i bedni, mogli da se izdignu do veličanstvenog, uzvišenog. Ne običan događaj, ne gnusni zločin, nego tragičan događaj, ushićujući događaj!”

U Jugoslaviji je boravio šest nedelja, a na put je pošao vođen mišlju da osvoji Milu, ali u tome, kako priznaje u pismu prijatelju Žaku Ledereru, nije uspeo. Ipak, ta epizoda je izvesno bila podsticaj da ispiše ljubavnu priču iz prvog dela svog debitantskog romana.

Prilikom obilaska Sarajeva, Perek je bio u Muzeju Mlade Bosne, a prethodno je izučavao sarajevski atentat u okviru istorije Balkana u liceju “Anri IV”. Ostalo je zabeleženo da ga je Vidović upoznao sa Vasom Čubrilovićem, jedinim preživelim pripadnikom “Mlade Bosne”, ali da ovaj nije bio mnogo raspoložen za razgovor. Ipak, ponesen silnim utiscima, Perek je odmah po povratku u Pariz, gotovo u jednom dahu, napisao “Sarajevski atentat”, u čijem je drugom delu najpre detaljno opisao dramatičan događaj od 28. juna 2014, kao i suđenje učesnicima u atentatu. Roman je priveo kraju ovim rečima:

– Valja znati da je ta grupa terorista koja ubija jednog princa čitav jedan narod koji se buni protiv tiranina, da je to revolucionarna snaga koja slama tuđinsku vlast koju je narod predugo trpeo, da je to mladost puna hrabrosti, snage, volje za životom, koja jednim potezom ruši poslednje prepreke koje su je sprečile da raste. Namera je bila bezmerna, posledice beznačajne. Zar je važno što Sarajevski atentat danas izgleda kao ukleti datum. Za one koji su ga pripremili, za one koji su u njemu učestvovali, to je nezaboravan dan, u kome su dokazali, po cenu života, da žele da žive, da žive slobodno! Eto, to je zapravo taj atentat.n

SA grupom mladih Srba, od kojih će neki postati poznati stvaraoci, Žorž Perek se susretao u Parizu pedesetih godina, u vreme kada je vodio veoma buran boemski život.

Bili su to slikari Stojan Ćelić, Zoran Petrović i Mladen Srbinović, istoričari umetnosti Žarko Vidović i Milka Čanak. Francuski pisac je Petroviću posvetio svoj pastiš Židovih “Močvara”, a Srbinović je uradio njegov portret. Avgusta 1957. pisao je oduševljeno: “U Beogradu je Mladen naslikao moj portret: sada sam slavan.”

VEČERNJE NOVOSTI