Почетна Политика Zarobljenici populističkog folklora

Zarobljenici populističkog folklora

by pera

Ako nemate vladavinu prava, podelu vlasti, slobodne medije, nezavisno pravosuđe, onda je pitanje prirode i karaktera opozicije izvedeno pitanje. Svrha opozicije je da reprezentuje volju onih koji je podržavaju, da kontroliše i upozorava građane na nepravilnosti u radu vlasti i da nudi alternativu. Da ne traži krivce i izgovore, da se ne žali na stanje stvari, nego da deluje kako bi ga promenila. Ono što razlikuje opozicione stranke trebalo bi da budu ideologija i programi, a ono što bi trebalo da je okuplja jeste borba za temeljne vrednosti i načela demokratskog društva. Problem današnje opozicije jeste to što ona dobrim delom, ako ne i većinskim, insistira na razlikama, a zanemaruje opšte ciljeve. Pri tome, u prvom planu su često, pre programskih i ideoloških razlika, loši međusobni odnosi lidera.

Demagogija i populizam su poseban problem. I dok je na vlasti jedna vrsta koalicije levih i desnih populističkih stranaka i pokreta, na opozicionoj strani stranke su u senci populističkih pokreta raznih vrsta, gotovo duginih boja. Traže se lideri koji će da okupljaju, da povedu, umesto da se podrže predstavnici političkih opcija koji će racionalno, hladne glave, da definišu i realizuju ključne zahteve kojima bi se obezbedili elementarni uslovi za slobodne izbore, vladavinu prava, nezavisno pravosuđe, medijske slobode.

Narativi su tipično populistički: vlast govori o otuđenoj korumpiranoj bivšoj eliti, opozicija tvrdi da je takva upravo sadašnja „kvazi elita“; vlast se samolegitimiše kao jedini autentični predstavnik naroda, opozicija tvrdi da je upravo obrnuto; vlast uzurpira institucije jer su neefikasne, a opozicija tvrdi da su neefikasne jer su uzurpirane; vlast suzbija svaki oblik pluralizma, opozicija vapi za pluralizmom mada na sopstvenom primeru retko pokazuje razumevanje za stavove drugih unutar same opozicije i, najzad, stranke na vlasti etiketiraju protivnika kao „neprijatelja“ države i društva, a opozicija dokazuje upravo suprotno, da je najveći neprijatelj društva vlast koja osporava drugima pravo da se politički izrazi. Demagogija i davanje nerealnih obećanja deo su populističkog folklora vlasti, ali se neretko i iz opozicije čuju takve poruke, s tim što se vlasti više veruje jer drži zajednički novčanik u svojim rukama.

Elem, opozicija je po prirodi stvari raznovrsna, ali ono što se postavlja kao ključno pitanje jeste da li ideološke i programske razlike jesu nepremostiva prepreka u borbi za demokratsko i liberalno društvo? Smisao opozicije se gubi ako deluje u autokratskoj političkoj zajednici u kojoj se jedan čovek pita za sve i odlučuje o svemu, pa makar to radio u ime bilo kog cilja ili ideje. Nema stvarne demokratije bez liberalnih načela i demokratskih procedura i institucija, bez stvarne participacije građana.

Dok traje nadmetanje u populizmu nema saglasnosti o ključnim političkim i društvenim pitanjima poput nezavisnosti pravosuđa. Opozicija bi morala da se usaglasi u podršci udruženjima sudija i tužilaca u njihovoj borbi za nezavisnost i samostalnost, jer to i nije samo njihova borba niti samo stručno pitanje, to je temelj uređenog društva. Ako opozicija u tome ne vidi razlog za sinhronizovano delovanje, onda mimoilazi temeljno važno pitanje za naše društvo, a time i sama sebe marginalizuje.

Mogu li se okupiti opozicione partije oko opštih ciljeva i vrednosti? Morale bi. Biće to prilika i da se na čistac izvede lažna opozicija koja služi vlastima kao preventiva za bojkot izbora, za većinu u izbornim komisijama ili za razbijanje ideje o zajedničkom nastupu. Druga vrsta okupljanja je ideološkog ili programskog karaktera po kojem bi se stranke i pokreti okupljali oko centralnih unutar- i spoljno-političkih pitanja.

Do sada se pokazalo da su ideološke i programske razlike bile povod ili izgovor zašto nema zajedničkog nastupa za obezbeđivanje elementarnih vrednosti i načela demokratskog društva.

Nedostatak novih ideja se navodi kao ključni razlog neuspeha opozicije, ipak čini se da su neostvarene „stare ideje“ mnogo veći problem, problem koji pogađa opoziciju i celo društvo: od vladavine prava do medijskih sloboda.

Umesto zahteva i delovanja za jačanje institucija i procedura, poštovanja vrednosti – traže se i nude mesije i „harizmatični lideri“. Na osnovu ponude i potražnje na političkoj sceni Srbije može se napraviti profil spasioca:

Nov, ali opšte poznat i iskusan.

Demokrata, ali čvrste ruke i beskompromisan.

Gospodin i mangup.

Legalista i pragmatičar kad zatreba.

Dobar sa Zapadom, dobar sa Rusijom.

Pošten, ali „snalažljiv“.

Da radi u interesu svih, ali posebno onih koji mu daju podršku.

Pa, takvog već imamo.

Vučić umesto Vučića nije rešenje, nego prečica do ambisa.

Potrebna nam je opozicija koju čine stranke koje se razlikuje po programima, idejama, alternativama koje nude, a ne isključivo po tome ko ih personalizuje. Samo demokratične stranke u kojima se vodi debata, stranke koje sopstvenim primerom pokazuju kako bi trebalo da funkcionišu institucije države mogu vratiti ili zadobiti poverenje građana koje su izgubile ili ga nikada nisu ni imale.

Pogubna je građanska ravnodušnost, apatija i povlačenje u privatni prostor, gubljenje interesovanja za društvena pitanja. Samo upitani i angažovani građanin, onaj koji je u stanju da sumnja, spreman je da menja sebe i društvo. Opozicija ne može da očekuje da će građani sami od sebe takvi postati. Najmanje što može da učini jeste da sopstvenim primerom pokaže da je spremna da suštinski menja, najpre sebe, a potom i društvo. Da počne da deluje.

DANAS

Piše: Zoran Lutovac