Почетна Интервју Svetozar Cvetković: Nekada smo bili bolji kao društvo, i kao ljudi

Svetozar Cvetković: Nekada smo bili bolji kao društvo, i kao ljudi

by pera

NOVO ostvarenje reditelja Dejana Zečevića i scenariste Đorđa Milosavljevića, film “Izgrednici”, završio je ovogodišnji Fest sa četiri priznanja – nagradom međunarodnog žirija FEDEORA za najbolje ostvarenje u nacionalnoj takmičarskoj selekciji, nagradom žirija kritike FIPRESCI Srbija “Dinko Tucaković”, nagradom glavnog žirija za najbolji scenario, koji je nagradio i Miladina Čolovića za najbolju fotografiju.

Ekipa “Izgrednika”, mladi glumci Radovan Vujović, Mladen Sovilj i Marta Bjelica, a posebno Svetozar Cvetković, koji igra njihovog profesora, sa festivalske premijere u Sava centru ispraćena je ovacijama.

– Zečevićev film me je zaintrigirao od početka snimanja, jer je to atipičan projekat u našoj kinematografiji, značajan ne samo za mene i troje mladih, ali već potvrđenih glumaca, nego i za njega kao reditelja. Uz sve ono što je radio u životu, shvatio sam da su “Izgrednici” nešto što njega filmski zanima, i što ga filmski boli, i u estetskom, i u suštinskom pogledu – kaže Cvetković, ističući da je ovaj film doživeo uspeh i na prošlogodišnjoj svetskoj premijeri u Čikagu.

* Da li su pitanja o nasilju, ispraznim odnosima među ljudima, iako univerzalna, danas ipak važnija za nas?

– U središtu filma su tri studenta sociologije, koji radeći na svom diplomskom eksperimentu pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija i pravljenje nereda prerastaju u socijalnu destrukciju, u izgred. Vremenom, i oni sami gube kontrolu i distancu prema svom eksperimentu, ali ima još puno toga u “Izgrednicima” i u pitanjima koja oni postavljaju. Publika bi mogla malo da se zamisli o svom životu i budućnosti, i da kroz drugačiju prizmu počne da gleda na svoju realnost. Šta je i gde je naša budućnost, mislim da je to za nas najvažnije pitanje.

UČIM PUNO OD MLADIH* ŠTA ste vi možda naučili od mladih ljudi s kojima radite, ili od vaše dece? 
– U tim generacijama koje su dvadeset-trideset, pa i više godina mlađe od mene, upoznao sam mlade ljude koji su shvatili površnost ovog vremena, odnosno, da je površnost postala koncept življenja. Oni su se okrenuli tome da na drugačiji način, i iz drugačije vizure tretiraju stvari i teme koje ih zanimaju. Na svu sreću, moja starija ćerka pripada takvim mladim ljudima, i zbog toga sam joj vrlo zahvalan, jer sam puno toga mogao da naučim od nje.

* Profesor koga igrate svoje studente gura u igru autodestrukcije, ali se iz nje izmiče uz jednu populističko-edukativnu parolu. Da li je to i paradigma licemerja starije generacije prema mladim ljudima?

– Ne mislim da je to licemerje, nego životni stav. On nema svest o tome da hoće da bude licemeran, jer da je ima, ne bi ni postojala takva greška. On je čovek koji pripada nekoj starijoj generaciji, i koji se nalazi na poziciji koju sebi ne želi da ugrozi. To je način razmišljanja ljudi mojih godina, koji svoja mesta u društvu i u profesiji štite po svaku cenu. I zaista, nema te cene koju nisu u stanju da plate, makar i nečiji život doveli u pitanje, kao što vidimo u ovom filmu.

* Kako objašnjavate taj paradoks – od vaše generacije koja je imala neki sistem vrednosti, ipak se očekuje nekakva moralna vertikala?

– U strahu da se njegova pozicija može poremetiti i izgubiti, u panici da ne postoji dovoljna ekonomska moć kojom može svoje mesto da zadrži odbranom svojih vrednosti, a ne nekim koruptivnim gestom, čovek čini sve. Mislim da u tom strahu, zapravo, leži i njegova krivica. Ali, ne bih generalizovao stvari i svodio na nivo toga da je sada cela starija generacija takva. U ovoj priči to je jedan individualni slučaj, ali mi se čini da upravo zato što jeste individualan, da on može da predstavlja neku paradigmu toga zašto smo mi kao generacija krivi za ono što ostavljamo mlađim generacijama iza sebe. Jer, svaku stvar koju negde uradiš, ti je ostaviš nekom drugom. Odeš iz života, pa si svojoj deci ostavio nešto što si uradio. A šta ako ništa nisi napravio, šta im onda ostavljaš, i kako onda štitiš svoju poziciju? Mislim da su to neka pitanja koja su u ovom filmu Milosavljević i Zečević vrlo ozbiljno postavili.

* Da li postoji nešto što možemo da učimo od mlađih generacija?

– Sigurno je da bi trebalo da postoji, ali, nažalost, nismo im mnogo toga ostavili – živimo u vreme u kome je sve naizgled dostupno, a to što je dostupno je na neki način površno. Naša svakidašnjica očituje površnost u pristupu društvu, sistemu vrednosti, događajima, odnosima sa drugim ljudima… Ne ulazi se duboko u srž nečega što su stvari koje nas zanimaju i koje su važne za naš život, već smo zadovoljni kratkim informacijama o tome. Sve nam je na vrlo jednostavan način dostupno, više ne moramo ni da putujemo da bismo nešto videli, možemo to vrlo brzo da gledamo ispred sebe na ekranu mobilnog telefona, i ta površnost je, zapravo, nešto što je generalizacija situacije u kojoj se nalazimo.

* Da li smo danas površni zbog neke lične komocije, ili iz straha da sačuvamo egzistenciju?

– Vrlo je teško generalizovati stvari, ali mi jesmo površno društvo, to je tačna konstatacija. Kao što je tačno da smo nekada bili bolji kao društvo, i kao ljudi. Čini mi se da nam je danas uteran strah u kosti od mogućnosti da nam egzistencija bude ugrožena, i to onda dovodi do toga da okrećemo glavu, da nas samo po površini zanimaju stvari, i da se ne udubljujemo mnogo u njih, čak i ako se bavimo profesijom u kojem bi one morale mnogo ozbiljnije da nas interesuju. Ljudi koji danas nisu površni su oni koji uspevaju da se zadrže na svom poslu – lekar koji je posvećen svom pozivu, glumac, reditelj, inženjer… Ali, to su sve izuzeci koji potvrđuju pravilo jednog opšeg straha koji je uteran ovom prostoru, iz kojeg se rađa i naša površnost kao recept za preživljavanje.

 

KOSOVO I IDENTITET

* VIDELI smo vas premijerno u još dva filma – “You Go To My Head “i u “Mnoštvu i manjinama” Gorana Markovića?

– To je jedino što mi je ostalo – da se bavim poslom koji volim, i da neke stavove i mišljenja mogu da ispoljim na tom mestu, jer ne želim ni na koji drugi način da ih ispoljavam. Imao sam sreću da sva tri nova filma u kojima igram prođu kroz svetske festivale i publiku. Goran Marković je napravio dokumentarno-igrani film koji otvara temu o mogućnosti menjanja identiteta kod ljudi, i to na mestu kao što je Kosovo. Tamo smo bili na turneji sa predstavom “Govorna mana”, i na licu mesta snimili ono što običnim ljudima nije dostupno. Mislim da će tek kada bude imao TV premijeru izazvati reakcije.

Izvor: Večernje novosti