Почетна Интервју Jednostavnost je najlepša forma

Jednostavnost je najlepša forma

by pera

KAKO je već na samom početku njene karijere zapazio jedan pozorišni kritičar, Nataša Ninković pokazala je (i dokazala) da “izrasta u veliku scensku pojavu”. Ubedljiva u svim medijima i žanrovima, rasponima i valerima, malim i velikim glumačkim zadacima, svojim umetničkim darovima dodala je i onaj za glumca, veoma važan – šta god i gde god da igra, njena se uloga i pojava, jednostavno, ne zaboravljaju. Takvu snažnu stvaralačku ličnost, podjednako ostvarenu u teatru, filmu i na televiziji, prepoznao je i ovogodišnji žiri nagrade “Žanka Stokić” i proglasio je za dobitnicu prestižnog priznanja, koje dodeljuju Narodno pozorište, Kompanija “Novosti” i grad Požarevac.

 

Lepa vest zatekla ju je na dalekom putu, između dva pozorišna zadatka…

* Dobili ste ovu značajnu nagradu, osobenu i po tome što se vezuje za dve heroine našeg teatra: Žanku Stokić i Miru Stupicu, koja je inicirala priznanje.

– Žanka Stokić je simbol glumačkog posvećeništva, ali i stradalništva i nepravde. Ja sam o njenom životu najviše saznala iz drame, u sjajnoj interpretaciji Svetlane Bojković. Ona je primer da naša dela ostaju, bez obzira na prolaznost vremena ili surovost istorijskog i političkog trenutka. Nušić je bio u pravu kad je rekao, otprilike, “mogu se menjati režimi, događaji, krize, vlade i kabineti, ti ostaješ ministarka”! E sad, da nije bilo naše druge istinske dive, sa kojom sam imala sreću nešto malo da radim (ali u više navrata da razgovaram), Mire Stupice, danas se niko ne bi na ovaj način sećao i odužio Žankinom liku i delu. Jer, Mira sa “visine” koja joj je oduvek pripadala – u društvenom, socijalnom i umetničkom smislu – nije dozvolila da joj privilegije oduzmu osećanje za ljudskost i pravičnost. Zato je i inicirala priznanje sa imenom Žanke Stokić, koje mi čini istinsku čast.

SUPRUGE VLADARA* ČINI li vam se da su supruge (ili ljubavi) ponekad određivale sudbine naših vladara, pa i same zemlje? 
– Nisam primetila veliki uticaj naših žena, možda iz nedovoljne upućenosti. Moj utisak je da su žene kroz istoriju bile potcenjene i nedovoljno vrednovane. Ako su i imale neki uticaj, to je bilo na mikroplanu, pa ako je nekoj i uspelo da to poprimi širi opseg, za to su često plaćale cenu…

* Kažete da ste nekada imali ohol odnos prema priznanjima. Da li je nadmenost najčešće svojstvena mladosti?

– Nadobudnost i oholost idu u korak sa neznanjem, neiskustvom, nesigurnošću, rekla bih. Ne prati je uvek mladost, premda njoj lepše stoji nego zrelijim godinama. Ja sam, lično, mislila da su lepi događaji, uspesi (ma šta oni značili na našem prostoru), nešto što se podrazumeva. Zato sam prema njima često bila nehajna ili sklona nipodaštavanju, iz pomešanog osećanja stida, neprijatnosti ili sumnjičavosti prema postignutom. Uvek sam se više fokusirala na ono što ne znam, pa mi je to uskraćivalo osećanje “opijenosti” i istinske radosti. Koncentrisala sam se pre na kritiku nego na lepu reč, sklonija da verujem u slučajnost i puku sreću.

Da li skromnost i jednostavnost dolaze sa životnim iskustvom?

 

– Vremenom sam shvatila da sve što traje i ima kontinuitet nije slučajno, ni u jednom segmentu društva i života, uopšte. To samo tako deluje spoljnom, površnom oku. Postala sam zahvalna i prijemčiva za svaku lepu reč, misao, energiju. Jednostavnost je najlepša forma. Proističe iz ostvarenosti, pre svega, i iskustva. Kada do nje dođemo – znači da smo uspeli. A što se tiče skromnosti, ukoliko ona znači biti vaspitan, ne hvaliti se, ne pokazivati i, najvažnije, ne dokazivati – onda je istinska vrlina. Kod nas se često pod skromnošću podvodi vrhunsko licemerstvo, što prezirem više od bahatosti. Dugotrajnije je i pokvarenije.
* Vaš glumački početak obeležila je Bjanka i diplomska predstava “Ukroćena goropad”. Koliko je bila važna za trasiranje buduće karijere?

– Naš profesor Vladimir Jevtović mnogo je uradio za nas, i uvek mislim da mu se nisam dovoljno odužila. Činilo mi se, ima vremena. Eto, nije ga bilo.. Pored raznih drugih stvari, to što nas je doveo da igramo diplomsku predstavu u Narodno pozorište (a tadašnji upravnik Aleksandar Berček to prepoznao) velika je stvar i šansa. Dali su nam prostor i mogućnost da, kako znamo i umemo, ispisujemo našu glumačku mapu. Berček mi je dao i uhlebljenje i identitet (pasoš, ličnu kartu i radnu knjižicu). Dakle, doživotni sam mu dužnik.

* Da li prvi koraci određuju dalju glumačku sudbinu?

– U pozorištu je to bila “Ukroćena goropad”, na filmu “Spasitelj” i Gaga Antonijević, koji je i dan-danas deo mog života. Mislim da svako ima svojih pet minuta. Nekad se to desi na početku, ponekad moraš čekaš. Trajanje je već “drugi par rukava”. Zavisi i od glumačke inteligencije, dara, razvijanja, rada na sebi i, na kraju, ukusa. Slično je kao i u drugim profesijama. Trajanje podrazumeva veliki rad, trud, znoj i snagu.

* Vaša generacija iznedrila je čuvena glumačka imena. Kakva vas sećanja vezuju za studentske dane?

– Bili smo “došljaci”, čvrsti u nameri da uspemo i “infiltriramo se” u glavni grad i njegovu kulturnu sredinu. Nismo imali mnogo šta da izgubimo i gde da se vratimo, u profesionalnom smisu. Sličnih vaspitanja, ali različitih boja. Drugačijeg ritma, sklonosti, mentaliteta i temperamenta. Neki neosvešćeni i nezreli (poput mene), neki opet zreli, svesni i savesni. Ali smo bili kao familija, tim.

KLASICI, ZAUVEK* ŠEKSPIR, Strindberg, Čehov, Molijer, Nušić, Sterija, Vilijams – deo su vrhunske literature koju ste “iščitali” na sceni. Priželjkujete li još nekog klasika? 
– Igrala sam godinu i po dana Aglaju u “Idiotu”. Volela bih još Dostojevskog, jednog Čehova (Varju u “Višnjiku”)… Volim Ostrovskog, nikad ga nisam igrala. Klasike, uvek i zauvek. Sve je unutra, do tebe je, šta i koliko ćeš da otkriješ.

 

Draga Mašin, carica Milica, Katarina – istorijske su ličnosti koje ste igrali?

– Mi se bavimo ljudskim sudbinama. Da li su ti ljudi postojali u životu ili u književnosti, gotovo je svejedno. Na isti način im prilazimo, analiziramo, popunjavamo zadati mozaik koji u krajnjoj tački mora biti naš. Oživljen glumčevom bojom, duhom, a osobinama lika. Sa caricom Milicom sam se, ne mogu reći najviše poistovetila, ali mi je dobro kad je ona u meni ili ja u njoj. Budi neke iskonske porive…

Kadinica i Gospođica, Meša i Ivo Andrić. Kakva vam se poređenja nameću između ova dva književna velikana?

– I jedan i drugi su moji omiljeni pisci. Pišu iz mentaliteta, lokaliteta i lepotom misli, lepotom jezika, dolaze do univerzalnosti i jednostavnosti. Divnu priču sam čula od Egona Savina na prvoj probi predstave “Derviš i smrt”, kako je Meša sreo Andrića i rekao mu: “Lako je tebi, ti tvojim junacima staviš čalme na glavu, u usta reči i misli koje želiš.” Andrić mu je odgovorio: “Pa, je l’ tebi neko to brani?” I tako je nastao “Derviš”! Za Andrića se smatra da ga je teško postaviti na sceni. Donekle je to i tačno, ali nije nemoguće. Možda naša “Gospođica” nije savršena, ali imamo privilegiju da je već pet godina igramo. “Derviša” već deset. Da publika dolazi samo da ih sluša, dovoljno je.

* Radili ste s našim najznačajnijim filmskim i pozorišnim rediteljima. Šta treba da poseduju da iz glumca izvuku ono najbolje?

– Pa, nisam sa svim. Dejana Mijača sam propustila… Ima i divnih mladih, veoma zanimljivih reditelja sa kojima bih volela da radim. Ono što je bitno u rediteljskom pristupu je da, pre svega, napravi tim od izabranog ansambla, da probudi svest da svi radimo i izgaramo za istu stvar, za celinu i dobru predstavu. Potom da se bavi svim pojedinačnim delićima te celine. Divno je kad je reditelj budan na probi, skoncentrisan na živi kontakt iz kojeg izvlači suštinu. A ne da kući osmisli okvir i koncept, pa onda nasilno glumce gura u tu sliku. Važna je i njegova ljubav, koje glumcu nikad nije dosta…

Izvor : Večernje novosti